Kako vreme neumitno leti. Podatak da su Maja Ognjenović, Zoran Terzić i Siniša Mladenović, jedini koji znaju šta znači biti u polufinalu Svetskog prvenstva, dovoljno govori o tome koliko se toga promenilo u našoj reprezentaciji za 12 godina. Ono što je isto jeste da je mesto odigravanja Japan, doduše sada Jokohama, onda Osaka, gde je napisana jedna od najlepših i najneobičnijih stranica istorije srpske odbojke (iako se država tada zvanično, samo na papiru, zvala Srbija i Crna Gora).
Sećanja ne blede, ali neki osmeh zadovoljstva postoji kod svo troje onih koji su se te 2006. godine popeli najpre na pobedničko postolje, a onda i čuveni balkon, kada su izašli pred ogroman broj Beograđana.
– Bilo je to nestvarno. Najpre su se ređale pobede, koje nismo ni znali da li da očekujemo ili ne, jer smo otišle a da nismo znali ni koliko mi možemo, a ne protivnici. Srećni smo bili jer je naša zemlja posle skoro tri decenije bila učesnik tako velikog takmičenja. U dahu smo odigrale taj šampionat i počele da budemo svesne svega tek posle. Doček… Ko bi se tome nadao. Ali eto – seća se Maja Ognjenović. – I još nešto, tada smo bili totalni autsajderi, a stigli smo među četiri sa Brazilom, Rusijom i Italijom, vodećim selekcijama na svetu.
Kakva je danas situacija?
– Kao prvo, od početka priprema smo priželjkivali da se nađemo u situaciji u kojoj se sada nalazimo, a to je da budemo u samoj završnici. Srpska odbojka već godinama unazad, pa uz par “propusta” može se reći baš od te 2006, beleži sjajne rezultatena međunarodnoj sceni. Sada više nismo autsajderi, već nam se redovno dodeljuje uloga favorita. Što se mene lično tiče, razlika je u tome što sam onda bila najmlađa, a sada najstarija. Šalu na stranu, uživam na terenu sada, baš kao i onda i verujem u ovaj tim isto kao u onaj što sam. Zato se nadam da ću i sa ovim devojkama biti u situaciji da se radujem.
Selektor Zoran Terzić je godinama naporno radio, bio u raznim iskušenjima za vreme 17 godina dugog rada na uvek “vrućoj stolici”, da bi došao u situaciju da ima jedan od najboljih timova na planeti, koji gde god da se pojavi, izaziva samo oduševljenje. Nikad nije krio da je medalja 2006. došla malo prerano i nenadano. A šta je danas?
– Kad bih uporedio sliku, jedino isto bi bili Maja, Siniša i ja. Sve ostalo se razlikuje, i što je na slikama i što nije. Onda je to bila neiskusna reprezentacija, mada su bili isto tako dobri pojedinci. Koliki smo put prešli od pretkvalifikacija, pa kvalifikacija, onda na samom takmičenju, to bi Siniša Mladenović tačno znao. Sada imamo iskusan tim, koji ime medalje sa svih velikih međunarodnih takmičenja. To znači kvalitet, ali i iskustvo, a sve to zajedno nas je i svrstalo u red favorita. Onda smo bili autsajderi.
Razlika je i u kvalitetu odbojke, odnosno u selekcijama koje su u završnici…
– U Tokuju te 2006. među četiri su bile selekcije Italije, tada aktuelnog prvaka sveta, Rusije, koja je to postala, i Brazila, koja je uvek u svetskom vrhu. Sada su tri evropska tima u borbi za odličja, Holandija, Italija i Mi, i jedna azijska, Kina. Nema prvaka sa prošlog Svetskog prvenstva, Amerike, nema pre toga dvostrukog šampiona Rusije, nema ni Brazila… To je jasan dokaz koliko je bilo teško stići ovde gde se trenutno nalazimo – kaže trofejni selektor.
A treći, omiljeni i nezamenljivi član i ondašnje i sadašnje reprezentacije, fizioterapeut Siniša Mladenović, prvo je dao odgovor na gore pomenutu selektorovu opasku…
– Krenuli smo u januaru 2005. pretkvalifikacijama u Šefildu, posle toga smo imali drugi krug u Zagrebu i sve dobili sa po 3:0. a onda u Nemačkoj protiv domaćina, Poljske i Grčke obezbedili igranje na prvom Svetskom prvenstvu. Kakav je to samo uspeh bio.
Poređenje, onda i sada?
– Isto je samo to što je i te 2006. kao i danas loša organizacija. Ostalo se dosta razlikuje. Bilo je drugo vreme, drugačiji tim. Onda smo u Japan došli bez cilja, srećni što smo se kvalifikovali, sada smo tu od početka sa jasnim ciljem koji se polako ostvaruje. Te 2006. se desilo čudo koje nas je kasnije “bacilo” u sam vrh svetske odbojke. Osvojili smo medalje na svim takmičenjima, sada smo mi favoriti.
Šta bi sve pomenuta tročlana ekipa imala da ispriča, to je verovatno za knjigu. Sa druge strane, taj trougao Terzić – Ognjenović – Mladenović, mogao bi da bude i “Bermudski” u narednih recimo 48 časova, pa da u njemu zalutaju oni koji budu sa preke strane.
