Medalje

ZORAN GAJIĆ – ATINA 1995. – Bogovi sa Olimpa

tim

Neko je jednom rekao da se medalje zaslužuju trenizima i zalaganjem pre takmičenja, a da se na taj dogadjaj ide, ukoliko je sve odradjeno kako treba, samo da se dobije medalja. Ta “izreka”, koju mnogi smatraju ispravnom, mogla bi u dobroj meri da se primeni za ono što je naša muška reprezentacija uradila davne 1995. godine na Evropskom prvenstu u Atini. Mnogo truda, rada, znoja, ordicanja kakvih je imao malo ko, putovanja, neprespavanih noći, utakmica, pobeda… I to da bi se samo kvalifikovali za pomenuto takmičenje.

Pre nego što su se tog 16. septembra popeli na pobedničko postolje i primili bronzana odličja, naši reprezentativci i stručni štab, prošli su sigurno najspecifičniju godinu u karijerama. Trener pred kojim je bila budućnost, Zoran Gajić, dan danas ne može odmah da se seti svih stvari koje su se izdežavale tokom tih čudnih “kvalifikacija”.

– Svemu su prethodile godine embarga, koje su našu zemlju, samim tim i sport, odbojku normalno, u mnogome odvojili od Evrope. Mora se početi od momenta kada je Odbojkaški savez, tada Jugoslavije, uspostavio sportsko – političku diplomatiju sa ljudima koji su bili voljni da nam pomognu. Tadašnji predsednik Evropske odbojkaške konfederacije bio Grk Mastandreas je dao predlog da se mi uvrstimo u kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. To je bio prvi uspeh, tako je krenulo – kaže Gajić.

Jugoslavija je tada bila 17. reprezentacija u pomenutim kvalifikacijama, igrala je u jedinoj grupi sa pet selekcija, protiv Danske, Španije, Švedske i Makedonije.

– Dvokružni sistem, svako sa svakim, počeli smo 26. februara u Kopenhagenu, a završili spektakularnom utakmicom pred prepunim SPENS – om, protiv Švedske, mislim 12. juna. Čelni ljudi OSJ su se vrlo hrabro upustili u tu “ludu avanturu”, jer pošto smo naknadno uvršteni u kvalifikacije, nije bilo reciprociteta. To znači da smo plaćali smo svima sve, ono što nam je obaveza, da ugostimo protivnike, smestimo ih i sve ostalo, ali smo isto plaćali i sebi, prevoz, hranu, smeštaj… Drugi prema nama nisu imali nikakvu obavezu. Kad se samo setim šta su nam sve tražili Švedjani i Španci, to je bilo skoro pa iživljavanje.

Imali su naši jasan cilj, plasman na Evropski šampionat u glavni grad Grčke. Atina, boginja mudrosti, časti i pravde, kao da je pomogla tom timu da počne da piše stranice istorije naše odbojke, u kojima uživaju svi koji ih čitaju.

– Mnogo nam je značilo to što ćemo igrati, kako nama tako i našem nadodu. Malo, malo, pa smo im darivali neku pobedu. Sećam se da smo pobedili Španiju na Djurdjevdan. Bilo je sve “kao naručeno”, svako malo smo igrali i podsećali narod da postojimo. Naravno, pobede su doprinosile tome. Nastalo je u jednom momentu pravo “ludilo”, ta utakmica u Novom Sadu, poslednja u kvalifikacijama, kada se pojavila i ona ogromna zastava. Govorim možda više o kvalifikacijama, nego o samom Evropskom prvenstvu, jer mislim da je tu odradjen veliki deo posla, možda čak i svih 90 odsto.

To je izgledalo otprilike ovako. Dan pre utakmice, naši igrači bi sedali u kola, retko u neko drugo prevozno sredstvo i dolazili u mesto gde se odigrava utakmica. Pred prvi meč u Kopenhagenu, imali su samo po jedan dres, osim sada pokojnog Žarka Petrovića, koji se mnogo znojio pa su mu sašivena dva. Odigrali bi utakmicu, pobedili, a onda isto sve samo u suprotnom pravcu.

– Sećam se da smo se pred meč sa Makedonijom, kod mene u stanu u Solunu skupili Željko Tanasković, ja i dvojica koja su na žalost pokojni, Žarko Petrović i Dejan Brdjović. Otišli smo kolima u Strumicu, odigrali utakmicu i vratili se nazad. Druga “tura” je išla iz Italije. Bio je 30. april kada smo kolima išli i u Španiju i vratili se na polufinale plej – ofa grčkog prvenstva. Sada deluje smešno, ali samo mi znamo kako je bilo tada.

Čini se da je sve to očvrsnulo tim, da su momci postali bliži, iako su se i godinama pre toga znali.

– Bili su dobro društvo, mislim da je to najkraća i najbolje definicija tog tima. Tim koji bi svako poželeo, momci koji su jedva čekali da dodju na utakmicu. Odigrali smo ih osam u tim kvalifikacijama i imali za sve vreme samo oko 20 treninga. Ta selekcija je bila u formiranju, posle godina netakmičenja. Priliku za pravi rad imali smo tek posle svega, u julu i avgustu.

Već tada su plavi malo “uzburkali” odbojkašku Evropu, vesti o njihovim podvizima širile su se velikom brzinom i Holandjani, Ukrajinci, domaćini EP Grci, Letonci i Nemci, nisu bili baš oduševljeni što će biti u istoj grupi sa Jugoslavijom.

– Turnir izdržljivosti, tako bi se moglo nazvati to Evropsko prvenstvo. Za devet dana trebalo je odigrati sedam utakmica, po starim pravilima. Pa “ko živ, ko mrtav”. Tu je bilo mnogo faktora koji su odlučivali, a nama je pomenuto drugarstvo bilo izuzetno jak adut. Dešavalo se da su se kod reprezentacija možda i jačih od nas, u trenucima kada im ne ide, javljale svadje, što ih je vodilo u ponor.

Poraz od Holandije na startu zaboravljen je već sutradan, kada je ispeglana “Ukrajina”. Znalo se da će meč sa Grčkom da bude presudan za drugo mesto, koje je vodilo u polufinale.

– Zna se kako je igrati protiv domaćina, a tek kada su to Grci… Vodili smo 2:0, ali su oni počeli dobro da igraju i osvojili su treći set. U “vatru” sam ubacio Jokanovića, Djurića i Meštera. Na njih Grci nisu računali i oni su odigrali bitnu ulogu u tom trijumfu.

gaja-5

Dve lagane pobede nad Letonijom i Nemačkom bile su samo prilika da se neko više, a neko manje odmori za borbu za medalje. A tome se niko nije nadao.

– Italijani nam nisu dali mnogo šanse u polufinalu, bili su objektivno mnogo jači, pa smo već na tom meču počeli da se spremamo za Bugare, u doelu koji je donosio bronzu. Osvojili su dva puta po četiri i jednom šest poena. Bio je to 16. septembar.

Ispostaviće se vrlo brzo, da je tog dana naša odbojka dobila tretman koji je kasnije opravdala, kao jedna od najboljih selekcija na planeti.

– Vratili smo se kući, sa medaljama oko vrata, a svi su bili zbunjeni. Niko to nije očekivao. Siguran sam da pre početka Evropskog prvesntva niko od igrača nije znao gde smo kvalitetom u odnosu na najbolje. Šta je ta medalja donela našoj odbojci, shvatili smo vrlo brzo.

A donela je mogućnost da se igraju kvalifikacije za Olimpijske igre u Atlanti, što su naši momci uspeli, pa i tamo osvojili medalju, a ta dva rezultata su značila pozivnicu za Svetsku ligu. I sve to traje dan danas.

– Da nismo igrali te 1995. i uzeli medalju u Atini, ne bi se takmičili naredne dve godine, a i kada bi tada kretali, bilo bi to bukvalno “od nule”. Samo onaj ko je bio upoznat u sistem, odmah je shvatio koliki značaj je imala ta bronza. Naravno, po ko zna koji put moramo da pomenemo gospodina Mastandreasa, jer je verovao da možemo da napravimo uspeh.

I opet priča dolazi do 26. februara 1995. i utakmice sa Danskom u Kopenhagenu. Odatle je sve počelo.

– Znao sam, a to sam preneo i igračima, da od tog momenta moramo samo da se penjemo, da idemo stepenik po stepenik. Nismo imali mogućnost ni da stanemo, da se “odmorimo”, a da ne popminjem korak nazad. Samo napred, sve više, to je bio jedini put, niko o drugom nije ni razmišljao. Uspeh na jednom takmičenju je jednostavno uslovljavao pojavljivanje na drugom. Imao sam i maksimalnu podršku od predsednika Aleksandra Boričića i to je svima nama mnogo značilo.

gaja-6Još nešto je Zoran Gajić tada rekao svojim igračima, nešto što im je ulilo ogromnu dozu samopouzdanja, nešto što im se sigurno urezalo u pamćenje zauvek…

– Tražio sam pravila ponašanja, a prvo je bilo “Svi treba da mislite kao ja, a ja mislim da je moj predsednik Saveza najbolji na svetu, moj generalni sekretar najbolji na svetu, moj dizač takodje, nema boljih srednjaka, primača servisa, korektora, doktor Ljuban je najbolji na svetu, fizioterapeut Aca takodje… Svi moji su najbolji i ja ne dam moje”. To je ustvari tim.

Tako su razmišljali Zoran Gajić i njegovi igrači i stručni štab te 1995. Boginja Atina ih je nagradila za mudrost i čast, da bi na kraju i pravda bila zadovoljena. Postali su i oni Bogovi sa Olimpa. Na sreću svih njih, svih nas, gospodina Mstandreasa. Možda se neko zapitao šta bi bilo da je jedan delić mozaika nije uklopio, ali to niko nikad neće znati.

 

Nezaboravnih 12

Tim koji je igrao u Atini i izneo najveći deo kvalifikacija za EP činili su timDjordje Djurić, Žarko Petrović, Vladimir Batez, Željko Tanasković, Dejan Brdjović, Slobodan Boškan, Djula Mešter, Nikola Grbić, Vladimir Grbić, Rajko Jokanović, Andrija Gerić i Goran Vujević. Selektor je bio Lazar Grozdanović, a trener Zoran Gajić.

 

Sportska (ne)kultura

Nikad Zoran Gajić svojim igračima nije ništa nametao pod moranje. Možda i u tome leže razlozi uspeh.

– Uvek je neka priča da danas damo sve što je u našoj moći da nam posle ne bude žak kada se završi neko veliko takmičenja. Mislim da da onaj kaže nekom da nešto mora najbolje danas, nema pojma. Recimo, glumac danas da glumi najbolje ili pevač da peva. U sportu bih tako nešto nazvao nekulturom.

 

Šta bi bilo kad bi bilo…

Kakav bi bio “razvojni put” igrača iz te generacije da su pauzirali još dve godine može samo da se pretpostavi. Oni iskusniji, Petrović, Tanasković i Brdjović, verovatno bi izgubili volju da tek 1997. zaigraju opet za reprezentaciju, a koliko bi tek manju “odskočnu dasku” imali oni mladji, koji su zahvaljujući uspesima nacionalnog tima iz godine u godinu igrali za sve bolje klubove u vodećim evropskim zemljama.

 

Pet za jedan

Da bi se stiglo do Svetske lige, trebalo je preći pet stepenika. Najpre se kvalifikovati na Evropsko prvenstvo, pa tamo osvojiti medalju, koja je uslov za kvalifikacije za Olimpijske igre. Pa i tamo treba osvojiti odličje da bi neko u ono vreme dobio poziv za najkomercijalnije takmičenje, Svetsku ligu.

 

Prva pobeda nad Rusima

Setio se Zoran Gajić još jednog datuma, 5. avgusta 1995.

– Pre Evropskog prvenstva igrali smo tri prijateljke utakmice sa Rusima. Ovo je bila druga, igrana u Boru. Tada smo prvi put u istoriji savladali Rusiju. Sećam se da smo se posle meča Lazar Grozdanović i ja gledali, nismo progovarali jedno vreme. Da bi onda skoro u glas rekli “Hej, pa mi smo dobili Ruse”. Kasnije smo prvi put dobili i Italijane, pa ostale. Upoznavali smo se u neku ruku sa samim sobom, sa kvalitetima koje imamo u odnosu na najjače.

 

Nemci provokatori

Pred utakmicu sa Nemačkom u grupnoj fazi EP, jedan njihov novinar pokušao je pitanjima da isprovocira Zorana Gajića.

– Septembar 1995. početak bombardovanja u Republici Srpskoj i on mene pita kako mi gledamo na meč protiv zemlje koja bombarduje naš narod. Pri tom, kasnije sam saznao od prevodioca 37 puta pominje reč rat. Odgovorio sam mu da mi drugačije gledamo na utakmicu, da je sport stvaralaštvo, da ćemo mi iz ljubavi prema njima pokazati ono najbolje uz pomoć nemačkog tima i da mi nemamo patološke motive osvete. Naravno, nikad nije objavio taj razgovor.