Da neko pita Dragana Stankovića, Marka Podraščanina i Nikolu Rosića, da li se plaše nekog protivnika, njihovog silovitog servisa, snažnog napada ili nečeg sličnog, sasvim sigurno bi odgovor bio negtivan. I ne samo oni, svako od njihovih saigrača bi isto rekao, ali pomenuta trojica su glavne uloge u ovoj priči. Sa gorostasima su „masu“ puta izlazili na kraj, a onda bi im kroz mrežu možda uputili i pogled od kojih se ledi krv u žilama. U svakom slučaju, rivali ih dobro znaju.
A onda isti ti, koji su u proseku oko ili preko dva metra visine i kilaže srazmerne visini, posle samo nekoliko minuta od poslednjeg sudijskog zvižduka, postaju „male mace“, pred pogledima nekog od članova ekipe koju čine Luka, Sara, Mila i Vuk. Oni jednostavno utrče na teren i tada sve prestaje. Odnosno sve počinje. Njihov osmeh, nekad ne baš tačan i precizan hod, ali fiksiran pogled prema svom tati i najčešće raširene ruke. Pa ko da im ne izađe u susret. Luka i Sara su Stankovići, Mila je Podraščanin, a Vuk je Rosić. Njihovi očevi u momentu zaboravljaju rezultat, poene, sudijske greške, tajm – aute, narednog protivnika, nekad možda i onog protiv koga su tek završili meč.
– Iako ima samo 14 meseci, 
počela je polako da „provaljuje“ kada me vidi na televiziji i zna kad pričamo preko telefona, ko je sa druge strane. Sada mi je nekako najslađa, mada to kažem svaki put. Interesantno je iz dana u dag gledati kako raste, kako usvaja neke nove stvari i ponaša se, ako tako može da se kaže, zrelije. Zato i volim kada igramo utakmice pred našim navijačima, znam da je ona uvek tu negde i siguran sam da će se od negde pojaviti kada se meč završi – kaže najmlađi otac, Marko Podraščanin.
Mnogo odličja je oko vrata okačio, mnogo trofeja primio, ali…
– Najlepša medalja je ona kada mi se Mila „okači“ oko vrata, a najlepši trofej svaka igračka koju mi da na čuvanje.
Od ove generacije naših reprezentativaca, Dragan Stanković je prvi osetio slast, ali i roditeljsku obavezu. Pre pet godina na svet je stigao Luka. Dve i po godine kasnije, „pridružila“ mu se i Sara. Njih dvoje čine izuzetno dobar tandem.
– Naročito kada im supruga Mirjana kaže da je tata dosta spavao i da mogu da me probude. Onda se uleće u sobu, skače po krevetu… Naravno, ni mene ne ostavljaju po strani. 
Ali sve mi je to jako zanimljivo. Uostalom, izuzetno su mirni kad odmaram, ne zato što su moji, nego stvarno. Znaju ko im je tata, da igra odbojku, da je nekad i na televiziji. Što su stariji, sve mi više nedostaju kad odem negde na gostovanja ili kada sam sa reprezentacijom. Pokušavamo sve to da nadoknadimo kad se vratim.
Krv nije voda, a geni su čudo, pa tako Stanković junior, već odavno „jurca“ za loptom.
– Nije mu bitno koja je, mada mislim da se ona odbojkaška malo više izdvaja. Ustvari, ona mu je najpoznatija. Luka ima običaj da obuče moj dres, bilo da je reprezentativni ili klupski, i da ga ne skida po ceo dan.
„Kad dođe oktovar“, to pesma kaže, Vuk Rosić će napuniti četiri godine. Moći će za sebe da kaže da je već „veliki dečko“. Osim toga što je sin libera naše najbolje selekcije, on mu je i najveći navijač.
– Imam nekada osećaj da zna sve, ali neće da kaže. Tačno je da je on moj najveći navijač, a zna napamet imena svih saigrača, kako iz reprezentacije, tako i iz kluba. Privlači ga lopta, košarkaška, fudbalska, naravno i odbojkaška, ali i ona manja, teniska. Verujem da će imati priliku sam da odabere kojim će se sportom baviti.
Ne krije Nikola Rosić da je jako tužan u trenucima kada nisu zajedno.
– Jednostavno, on mi je snaga, kao neki
pokretač energije. Zbog Vuka se trudim da budem bolji u svemu što radim. Kad se nas dvojica zagrlimo, ceo svet je moj. I svaki dan me iznenadi nečim novim.
Tako žive tate odbojkaši. Kad pobede, radost je dupla, kad se desi redak neuspeh, brzo se zaboravi uz ovakvo društvo. A njihovim stopama će sigurno krenuti i ostali. Pa jednog dana svi zajedno na tribine da bodre svoje tate. Ma kakve tate, to su tata mate…
Mila sa zlatom
Kada je Mila Podraščanin u pitanju, ostaće zapisano da je ona najmlađi osvajač medalje ikada u našem timu.
Naime, kada su se plavi prošle godine vratili sa finalnog turnira Svetske lige, kćerka jednog od naših srednjih blokera imala je samo dva i po meseca.
Stankovići još brojniji
Porodica Stanković postaje još brojnija. To je sjajna vest i „proveren“ podatak, pa će se tako Luka i Sara, sigurno najviše, radovati novom članu.
Prema rečima „glave porodice“, prinova se olekuje poslednjih dana ove godine. Možda čak malo pred ili koji sat posle Nove godine.
Prvo Vukovo – tata
Povratak kući sa priprema, nekog dužeg ili kraćeg puta, za očeve je svakako nešto najčepše. Tako će Nikola Rosić jedan od njih pamtiti zauvek.
– Vratio sam se kući, kada me je Vuk dočekao i prvi put rekao – tata. Nisam znao šta ću od sreće.
