Kada sam počeo da se bavim sportom, mnoge stvari mi nisu bile jasne, a nisam se ni udubljivao. Nekako je sve išlo mehanički. Sve je bilo novo za mene i ja sam ćutao i radio šta mi se kaže. Nešto mi je padalo lako, a nešto baš i ne.
Moji prvi treneri su nama igračima uvek govorili da proslavimo svaki poen okupljanjem na sredini terena. Nekako su na tome baš insistirali. Posle tajm auta svi smo bili u obavezi da stavimo ruke na gomilu i da ih uz uzvik «opaaaa» onako isprepletane spustimo ka dole.
U jednom periodu, kao dete, sam paralelno trenirao odbojku i košarku i zahtevi trenera su bili isti na obe strane što se tiče proslavljanja poena. Zagrljaj,tapkanje.zagrljaj…N sekundi posle svakog poena.Gde je N veće od 3.
Meni je to delovalo čudno i nisam razumeo u čemu je tu stvar.
Da ne zaboravim da kažem, da u tim osetljivim godinama kada smo svi stidljivi i na neki način strahujemo od dodirivanja, takva vrsta pozdrava predstavlja pakao Miki.
Godine pobede stid, dodirivanje ili grljenje ostaje sidro za dobar podsticaj, čini mi se zauvek.
Kasnije su nas učili da dajemo podršku saigračima koji su «u problemu», tako što bi ih dodirnuli i rekli im neku pozitivnu afirmativnu reč.
Od dodirivanja po ramenu, ruci, glavi, ledjima pa sve do dodira po donjem delu ledja, tačnije stražnjici. U muškoj odbojci često možete videti kako igrači tapšu stražnjice jedan drugom, zbog čega su na meti kritika dela muške populacije, a bogami i ženske. Na primer mojoj čuvenoj baba Klari, koju sam svojevremeno spominjao u svim intervjuima to nikako nije bilo jasno, a moju mamu je to užasno nerviralo …
To rade svi sportisti pa i najveći mačo-tipovi ustvari vole dodir i zagrljalj. Super je, a i socijalno je prihvatljivo da se zagrliš sa saigračem na sred utakmice, pred tv kamerama, pred publikom.
I u pobedi i u porazu.
O čemu se zapravo radi i zašto je jako važno koristiti dodir u sportu? Zašto je važno komunicirati preko dodira?
Kada se rodimo, prvo čulo koje nam radi je čulo dodira. Još ne čujemo najbolje, vidimo samo sivo i mutno, ali dodir i te kako osećamo. Tražimo dodir majke i on nam daje sigurnost i zaštitu. Možete se setiti za trenutak scene dok ste bili još dete, kako vas je grlila majka, otac ili neko vama blizak. Osetite njihov zagrljaj i osvestite kako se vi osećate dok ste u njemu. Taj osećaj daje sigurnost i samopouzdanje, zar ne?
Dok odrastamo i druga čula počinju da rade i razvijaju se, tako da ih na kraju imamo pet( dodira, mirisa, ukusa, vida i sluha). Neki tvrde da ih imamo još ( za ravnotežu,temperaturu, pokret i sl). Mi koristimo sva čula, ali čulo dodira je najstarije i ima najjači uticaj na nas.
Možda ste primetili da u svakom ekipnom sportu, posle gola, koša ili poena, saigrači se grle, dodiruju, tapkaju po rukama, glavi, ramenima…To je sve samo ne neartikulisani izliv adrenalina.To je mnogo više od toga.
Moja žena najviše voli da gleda kako se pobednik posle bilo kog sportskog duela raduje. Nisam znao šta nalazi u tome, a sada mi je jasno.To je jedan mnogo jak izvor pozitivizma i nekakve dobre energije.
Sidrenje
U pojedinačnom sportu je malo drugačije, a u stvari je isto. Sidrenje je način da igrač prizove sve najbolje u sebi, a nesvesno je vezano za neke pokrete rukama, nogama, telom. Vezano je za grimase lica pa čak i čitave “koreografije” pokreta (na primer Nadal ima svoju čuvenu servis koreografiju). Obratite pažnju, ako već niste…Nadal uvek radi iste pokrete pre servisa.
Svako ima svoju koreografiju koju je naučio sam ili uz nečiju pomoć. Svesno ili nesvesno. Zgodno bi bilo da je svesno i onda možete to iskoristiti kad vam zaista treba.
Neki slušaju muziku. Mnogi plivači i npr. Felps pred trku izlazi sa slušalicama u ušima. Siguran sam da je uvek ista melodija.
Postoje i reči koje sportisti govore sami sebi, da bi se samomotivisali. Veoma često možete zapaziti da sami sebe udaraju, lupkaju ili štipkaju.
Na nesvesnom nivou oni žele da osete dodir, koji će im doneti sigurnost i samopouzdanje. Oni na taj način vraćaju sebe u neki trenutak kad su bili jako dobri i kad su imali sve što im je potrebno za uspeh i kada su zaista uspeli-to je takozvano sidrenje.
Ovo ne važi samo za sport, nego i za svakodnevni život.
Zagrljaji-pra pra sidra
Kažu da su čoveku potrebni svakodnevni zagrljaji da bi se osećao dobro.
Stručnjaci kažu : 3 zagraljaja dnevno da bi preživeo, 6 da bi živeo, a 9 da bi napredovao!
Zato pokušajte jednu vežbu već danas. Odaberite nekog sebi bliskog i posle pozdrava, jednostavno ga samo zagrlite. Razmislite kako ste se vi osećali i kako se ta osoba osećala? Siguran sam da će vam biti fantastično!
Andrija Gerić
Sportski psiholog i Mentalni trener
