Više od igre

DRAŽEN LUBURIĆ: HIROŠIMA – GRAD GDE TIŠINA PRIČA

19

Došao sam u Japan prilično iznenada, onako, na brzinu što bi se reklo. Sve je bilo brzo, skoro kao ono Hamletovo „Biti ili ne biti“. Odlučio sam se da prihvatim izazov iako sam o Zemlji izlazećeg sunca i odbojci u ovoj, sada već mogu reći, prelepoj zemlji, samo slušao. Nisam uspeo pošteno ni da „izguglujem“ gde idem, a već sam bio na putu za Hirošimu. O gradu sam slušao, na žalost, najpoznatiji ne po nemilom događaju iz 1945. godine kada je Amerika „izručila“ atomsku bombu na ovaj grad.

10Posle samo par sati na novoj teritoriji, bile su primetne velike razlike, ali one ni u kom slučaju nisu toliko bitne za ono zbog čega sam ja ovde. Voze suprotnom stranom, imaju svoju struju, jedu štapićima… Nije to nešto zbog čega bih se potresao. Šalu na stranu, razlike postoje, ali sam ih vrlo brzo usvojio, uz pomoć saigrača, prevodioca kog su mi odmah dodelili i mnogo drugih ljudi koji su na direktan ili indirektan način vezani za klub. Odbojka je popularna do krajnjih razmera, uz bejzbol, najpopularniji sport u ovoj drevno državi.a zna se koliko su Japanci prcizni, pažljivi i posvećeni onome što rade. Ne stižem baš sve da vidim, ali još sam „svež“ ovde. Zato koristim svaku priliku da obiđem bar neka znamenita mesta, da vidim neke stvari i delove grada koji su interesantni i sve to „overim“ fotografijama. Unapred napominjem da nisam neki pisac, a ni fotograf, ali verujem da ću uspeti da dočaram bar deo onoga što mi se dešava trenutno.

26Dvorana u kojoj treniramo nosi naziv Nekoda Memorial Gymnasium. Izgrađena je pre 27 godina, a kogu da mislim šta je značila tada i kakvo je čudo bila, kada i dan danas po mnogo čemu savremena. Ne želim da trošim reči na pedantnost, čistoću i uslove koje imamo u njoj. Sve je, što bi se reklo „cakum – pakum“. Pomenuta dvorana je dobila ime po čoveku koji se zove Kacutoši Nekoda, i koji je osvojio zlatnu medalju sa selekcijom Japana na Olimpijskim igrama 1972. u Minhenu. U njoj se nalaze priznanja i medalje koje je pomenuti osvojio sa nacionalnim timom u svojoj blistavoj igračkoj karijeri. Na taj način su se odužili legendi ovog grada. Inače utakmice igramo u super modernoj „Grin areni“. Jedini problem je što je ona na pet kilometara udaljena od mog stana, a jedini put vodi kroz centar grada, najprometniju ulicu Hirošime, gde je velika gužva i koja se šareni od brojnih reklama.

15Japanska kultura i istorija ne može da se obuhvati u mnogo dužem periodu nego što sam ja ovde. Rekoh već da za Hirošimu mnogi znaju zbog nesrećne atomske bombe. Tragovi tog nemilog događaja su vidljivi i danas, ali srećom samo u vidu spomenika na te dane. Memorijalni park mira, samo mu ime kaže kakav je osećaj kada se samo vidi, ali i kada se prošeta kroz njega. 16Par zgrada, odnosno ono što je ostalo od njih, posetiocima samo mogu da nagoveste strahote koje su se dogodile te 1945. Volim da sednem malo i često to činim u pauzi šetnje. Nekako samo mesto odiše mirom, kao da svako ko dođe i prođe, na trenutak pomisli na sve te nesrećne ljude koji su tada stradali. Hirošima je grad gde tišina priča. Lepo vreme ume da donese neku posebnu atmosferu, gde se u tišini čuju samo cvrkuti ptica. Kada je tmurno, to je sve verovatno dugačije, možda i tužnije. Mislim da nema turiste koji nije obišao „Park mira“ i koji nije ovekovečio ove prizore. To što su oko njega savremene građevine još više mu daje na autentičnosti.

65Imao sam priliku da proslavim rođendan u Japanu. Svaki igrač, u bilo kom sportu, koji dođe ovde, postaje izuzetno interesantan, zato što je „drugačiji“ po mnogo čemu od njih, a oni se trude, navijači pre svih, da do tančina doznaju sve o nama. Znali su kada mi je rođendan i spremili mi mnogo iznenađenja i poklona. Razglednice koje sami dizajniraju, a priznaćete da su sjajne i originalne, razni slatkiši, mali pokloni koji su vrlo često mnogo vredniji od velikih, naravno, ne u materijalnom smislu. Dobio sam čak i štapiće za jelo, sa svojim imenom. Nesvakidašnje. Znači kao srebrni escajg sa ugraviranim inicijalima, samo to se viđa verovatno mnogo češće nego ovako nešto. Mislim da su me sa tom pažnjom, koja nije bila samo za rođendan, već koja je posle svake utakmice, u neku ruku zadužili, a ja ću pokušati da im sve vratim dobrim igrama. 14Nadam se da će biti tako. Inače, dobroj atmosferi tog dana, doprineli su kapiten i devojka iz kluba koja je zadužena za marketing. I oni su dali poseban doprinos rođendanskom slavlju.

Svi volimo ponedeljak. Možda i nije teško pretpostaviti zbog čega je to tako. Posle napornog vikenda, to nam je slobodan dan. Bez treninga, bez ikakvih obaveza. Ustavri, imamo obavezu da ga provedemo najbolje što možemo, da se opustimo i napunimo baterije za naredne treninge i obaveze. Tako su jednog ponedeljka moji klupski drugovi rešili da me odvedu na ostrvo Mijađima. Uopšte, oni su sjajni, ništa im nije teško, žele mnogo da saznaju o Evropi i konkretno Srbiji odakle ja dolazim, a za uzvrat su spremni uvek da odgovaraju na moja zanimanja za njihovu zemlju. 20Narano, komuniciramo preko prevodioca, jer još uvek nisam toliko vičan japanskom. I ne da nisam vičan, nego znam samo nekoliko reči. Da se vratimo na Mijađimu. Opet mnogo lepih stvari, opet sve čisto i opet razdragani ljudi koji se samo smeju. Obišli smo neka svetilišta, videli zamnimljive građevine, neke dvorce građene u japanskom stilu, a iskoristio sam priliku da se slikam i sa maramom sa japanskim obeležjima. To je nešto što se smatra normalnim, valjda isto kao kada bi neko od njih došao u Srbiju, verovatno bi se fotografisao sa šajkačom. Kad smo kod toga, ima par njih koji su izrazili žlju da dođu i vide našu zemlju. Ništa nije isključeno.

Inače, nedaleko od dvorane u kojoj treniramo, je i plaža. Naravno sada nije vreme ni za kupanje ni za sunčanje, već se mogu sresti ljudi koji pecaju. Mislim da je Japan idealan za one koji imaju tu vrstu hobija, upravo zbog mira koji ono sami „proizvode“. Razmišljao sam da kupim pribor za pecanje i da im se pridružim. Ustvari i dan danas razmišljam. Još tačnije – kupiću ga sigurno, ali čekam proleće, tada će biti pravo vreme za pecanje, a verovatno će i obaveza biti manje. 13Hirošima je inače grad sa mnogo parkova, jedan od njih je „rezervisan“ za starije ljude, penzionere, koji u njemu imaju terene za neku igru koja je slična golfu, ali je malo lakša i prilgođena njihovom dobu. Kada sam bio tamo, njih nije bilo, da ih slikam, ali su, kao i uvek, iz dopirali zvuci gudačkih instrumenata, s obzirom da je u blizini muzička škola i da učenici često vežbaju napolju. I to ćete morati da mi verujete na reč.

4Ali da sam naučio da jedem sa štapićima, to mog svi i da vide i da se uvere. Restoran nam je u sklopu dvorane u kojoj treniramo, kuhinja je sasvim dobra i nisam poebno izbirljiv kada je hrana u pitanju. Imaju interesantne kombinacije, a ja volim sve da probam. Nedostaju mi neki autentični srpski specijaliteti, sarma, musaka, pasulj, roštilj, ali nekako ću izdržati. Ima restorana gde se mogu naći italijanski specijaliteti, pa odem tamo da me „mine želja“, jer sam se po tom pitanju prošle sezone malo razmazio dok sam bio Pjaćenci. U krajnjem slučaju ima toliko vrsta sušija da će biti potrebno vreme sve da ih isprobam.

Veruejem da sam uspeo da dočaram moj „samurajski život“ na pravi način. Žao mi je što nemam više fotografija, možda je i mene moglo da bude na više ovih koje sam napravio, ali nisam želeo da maltretiram prevodioca i da ga „vučem“ sa sobom stalno, ima čovek porodicu, pa sam stavio samo par. Mislim da su autentične, da dočaravaju ovu lepu zemlju i ovaj poseban grad na pravi način. Za sada toliko, ko očekuje još više, pričaću kad se vratim.

Sayonara!