Osvojena je nova medalja, a kog će ona biti sjaja, znaće se posle finala (nedelja 18,30). Najbolji tim na svetu još jednom je dokazao svu svoju snagu i veličinu. Najbolje odbojkašice Srbije braniće u Ankari zlatnu medalju osvojenu pre dve godine u Bakuu. Do novog, trećeg uzastopnog finala na velikim međunarodnim takmičenjima stigle su posle 15 pobede u nizu na evropskim šampionatima, izvojevane nad Italijom, velikim rivalom. Ovo će ujedno biti i četvrto finale od poslednjih sedam, što nikome nije pošlo za rukom.
Bio je to meč u kome je moglo da se vidi sve, od dobrog napada našeg sastava, a koji je bio sko 70 odsto u prvom seto, što je bio i glavni razlog njegovog osvajanja i preokreta posle vođstva protivnika. Ali nekako se “u vazduhu” osećalo” da će se naš tim vratiti i da je pitanje momenta kada će prvi put da povede. Desilo se to pred kraj, posle čega je sve bilo lakše. Nastavak meča je doneo veliki broj grešaka Italijankikoje su na to prosto bile naterane posle sjajne igre u polju Silvije Popović, posle silovitih smečeva Tijane Bošković i Brankice Mihajlović, ali i onih manje jačine ali izuzetne preciznosti od strane Stefane Veljković i Mine Popović. O učinku Maje Ognjenović ne treba trošiti reči, baš kao i novoj sjajnoj “epozodnoj” ulozi Bianke Buše koju je sjajno odigrala. Nije bilo bojazni ni kada je Italija smanjila rezultat u setovima iskoristivši malu neopreznost i dekoncentrisanost srpskog sastava. “Uštopovana” je bila Pola Egonu, ostale Italijanke se bez nje ne snalaze kako treba, što je znatno olakšalo put do pobede i plasmana u finale koje su devojke opet proslavile sa grupom navijača pristiglim iz Srbije.
– Bilo je teško i naporno, ali ne možda kako smo očekivale. Jednostavno sam sve vreme utakmice imala utisak koji nemam tako često, a to je da ćemo dobiti meč bez problema. One ipak nisu na našem nivou, nismo navikli na njihovo takvo izdanje. U krajnjem slučaju i mi smo doprinele tome našom odličnom igrom. Kada smo već kod toga, moram da naglasim da smo pomnavljali mnogo puta da ćemo iz utakmice u utakmicu igrati sve bolje i to se obistinilo – rekla je Maja Ognjenović.
Selektor Zoran Terzić nije imao razloga mnogo da menja. I izmene koje je obavio bile su kratkotrajne, ali svrsishodne. Još jednom jw svoj tim doveo nadomak trona.
– Bilo je jako teško, jer je Italija uvek nezgodan protivnik. Plasirali smo se u finale posle bolje igre, zasluženo, ali će nam tamo biti daleko teže nego do sada. Devojke su jednostavno emotivno ispražnjene, ali verujem da će smoći snage i motiva za još jednu pobedu.
Koliko je samo emocija u svaki poen unosila sjajna Stefana Veljković, koja je bila skoro nepogrešiva, i time u neku ruku gasila nade Italijanki.
– Stvarno ne mogu da saberem utiske tako brzo, ali igrale smo sjajno, u jednom dahu. U nekim momentima je bilo teško, u nekim i lako, ali kada se sve sabere, zasluženo smo u finalu.
Sve u svemu bilo je to još jedno sjajno veće u Ankari, još jedna, treba ponoviti, 15. uzastopna pobeda na evropskim šampionatima, a poslednji poraz na ovom takmičenju plave su doživele još u polufinalu 2015. godine u Holandiji, od selekcije Rusije. Neka se serija nastavi…
