Blog urednika

GAME OVER – NEXT LEVEL PLEASE!!!

Mi

Imam žarku želju i veliku potrebu, dok mi je još glava vruća, dok me još steže u grudima i tok još koliko toliko mogu da kontrolišem emocije (čitaj suze). Izuzetno sam ponosan što ih sve ove godine poznajem, što se javljamo jedni drugima, što slavimo brojne pobede i velike uspehe. Hvala vam što ste mi omogućili da sa vama pevam himnu na pobedničkom postolju, sad vidim kako je vama velikima. I od noći prvog dana meseca oktobra leta Gospodnjeg 2017. opet šampionima Evrope. Mali je ovo kontinent za vas i vaše ljudske i sportske kvalitete. Pokazalo se to još jednom, ja to znam godinama. Veliki sportisti, ogromni ljudi, u grudima veliko srce, a na njima ZLATO. Dominantnije nije moglo. Pita me jedan kolega iz Bakua kako to igramo. Objasnio sam mu ukratko…

-Vidiš onaj što stoji, taj je doktor, ovi što sede su mu asistenti kojima bi verovatno sopsteveni život poverio. Vidiš one devojke, one su zajedno od prvog dana maja. Znaš kad je to bilo, pre pet meseci. E one, one su sestre. Da, njih 14. I te sestre se obožavaju međusobno i obožavaju doktora i njegove asistente, a oni ih muče celo leto… Eto, ukratko…

Znam, ništa mu nije bilo jasno, ali šta da mu radim. Meni je sve odavno jasno. I zašto ovaj tim vole u svim zemljama gde igraju, i zašto ih vole u zemlji koju predstavljaju i čiju himnu pevaju, i zašto one toliko vole istu, i zašto iako povređene ne žele da pomisle da ne igraju, i zašto su plakale i verovatno još uvek „suza suzu stiže“, i zašto uvek, posle svega dođu kod onog istog „doktora“ izgrle ga i izljube. I što im je žao kada se sezona u reprezentaciji, ma koliko trajala, završi.

WE ARE THE CHAMPIONS MY FRIENDS.

DA, VI STE ŠAMPIONI. I da, vi ste moji prijatelji. Ponosan sam na to, na vas, na svaki sekund proveden u vašem društvu. A da mi tečnost iz oka ne bi pala na tastaturu, da polako završavam…

Pre dve godine drugi na Svetskom kupu, prošle isto na Olimpijskim igrama, sada zlato, da ZLATO, na Evropskom prvenstvu…

GAME OVER – NEXT LEVEL PLEASE!!!