Ko je ikada imao dodirnih tačaka sa odbojkom, a ne zna za Viktoriju Ravu, odmah svoju vezu sa igrom preko mreže dovodi pod veliki znak pitanja. Pre godinu dana je ova sjajna odbojkašica, koja je tokom mnogo godina igranja, postavila određene standardne, za veliku većinu teško dosežne, rešila da okonča igračku karijeru. Bila je na terenu od onih od kojih zastaje dah, kako zbog sjajne igre, tako i gracioznog izgleda.
Kada je, kako se to u žargonu kaže, „okačila patike o klin“, ostala je u Kanu, gradu i klubu gde je stekla sav ugled, izgradila karijeru, postala ime u svetu sporta. Razlog je jednostavan – želi da vrati bar deo onoga što je dobila za dve decenije igranja. Setila se svojih početaka.
– Odbojku sam počela da igram još sa pet godina, u zemlju gde sam rođena, Gruziji. Pratila sam porodičnu tradiciju, jer su mi roditelji takođe igrali, otac bio juniorski, majka i seniorski reprezentativac tadašnjeg SSSR. Ali, tada igranje odbojke nije bilo profesionalno.
U grad na Azurnoj obali došla je sa 19 godina, posle razgovora sa Janom Fangom, trenerom tima koji je i tada bio član elitnog društva.
– Iskrena da budem, za Kan sam do tada čula samo zbog filmskog festivala koji se u njemu održava. Pre toga sam od 14. do 17. godine igrala u Azerbejdžanu, a potom dve sezone u Turskoj. Tada sam izgleda „primećena“ i tada smo imali prvi razgovor.
Dvadeset godina je Jan Fang bio trener Viktoriji Ravi, od dolaska u Kan, do kraja karijere. To je stvorilo poseban odnos kod dvoje ljudi.
– On je bio taj koji je od mene napravio ono što sam, naučio me svemu što znam. Zato je i posebna ličnost u mom životu. Prošli smo kroz dobre, ali i loše periode, srećom, ovih prvih je bilo mnogo više.
Svih 20 šampionskih titula osvajane su pod „rukovodstvom“ Ani Kurtad. U čemu je tajna njenog uspeha?
– Ona u početku nije znala ništa o odbojci, ali je pokušala da izgradi klub tako što je dovela najboljeg trenera tada. Našla je sredstva i tako dovela u klub i kvalitetne igračice. Nemam isti odnos sa njom kao sa Janom Fangom, ali čini mi se da su oboje imali želju da me imaju kraj sebe. Mislim da taj „trougao“ funkcioniše jako dobro.
Više od pola svog života je provela u Kanu, a 2002. godine je i zvanično postala francuska državljanka, kada je zaigrala i za reprezentaciju.
– Živim svoj život u Francuskoj, ali volim i svoju domovinu, naravno. U vreme kada sam došla ovde, nije postojalo dvojno državljanstvo, a nivo gruzijske reprezentacije bio je prilično nizak, pa sam zato odlučila da igram za Francusku. Uvek sam se tu osećala dobro, živim lepo i ponosna sam što sam Francuskinja. I sam Kan je neverovatan, grad raskoši i sjaja sa jedne i prirodnih uvala i mora sa druge strane.
Mnogi posle tako uspešne igračke karijere ne idu daleko od kluba ili sporta kojim su se bavili. Tako će po svoj prilici biti i sa Viktorijom Ravom.
– Želja mi je da učestvujem u organizaciji i upravljanjem čitavog kluba, da budem sportski direktor. Sada sam student, pohađam Univerzitet u Limožu, na prvoj sam godini, ali ću završiti sve bez problema.
A funkcija generalnog direktora…
– Mislim da bi u ovom momentu, kao mlada „penzionisana“ odbojkašica, bilo pretenciozno. Za takvo mesto je neophodno iskustvo, koje ću steći jednog dana, pa ćemo videti, nikad se ne zna.
Nedavno je Viktorija Rava počela da „radi“ nasportskom TV kanalu koji prenosi odbojkaške utakmice.
– Nisam o tome pre razmišljala, ali sam dobila interesantan predlog Knala 21 koji je potpisao ugovor sa Nacionalnom ligom u odbojci. Uloga će mi biti stručni konsultant, a ne novinar. Probaću da donesem dobro raspoloženje i neku novu viziju praćenja odbojke, kroz stručna objašnjenja, ali i neke interesantne informacije i anegdote. Biće mi veliko zadovoljstvo da to radim.
A imaće mnogo toga da objasni. Ustvari, sa jedne strane će joj biti lako, jer sve o odbojci zna, a sa druge i ne baš toliko, jer teško da u današnje vreme neko to može da ponovi. Stil, gracioznost, na terenu i van njega, spontanost uprkos ogromnoj popularnosti. Dobijala je aplauze gde god da se pojavila. I dalje će, sigurno. Mogla je sigurno da bude i jedna od Viktorijinih anđela, ali je i svojim imenom i prezimenom postala i ostala – Viktorija Rava.
Veliko sportsko srce
Mnogo je onih koji znaju da pored „poslova“ vezanih za odbojku, Viktorija Rava učestvuje i u humanitarnom radu. Ona je uz nekadašnju koleginicu iz reprezentacije, Jelenu Lozančić, čiji je otac Slobodan bio svojevremeno reprezentaivac Jugoslavije, deo asocijacije koja se bavi bolesnom decom.
– Ne samo njima, već i njihovim roditeljima. To su deca obolela od leukemije. Na žalost ima mnogo onih kojima je pomoć neophodna. Na nama je da sve ljude dobre volje uključimo u tu akciju. Postoji i strana na društvenim mrežama Association “Sourire & Partage”, gde svi mogu da vide ono čime se tačno bavimo. Mnoge poznate ličnosti su nam se već priključile, a sigurna sam da ćemo privući veliki broj njih – ističe Rava.
Humanitarni rad je nedavno obuhvatio i veliku modnu reviju.
– To je bilo za hendikepiranu decu. Ideja je bila odlična, rado smo prihvatile i Jelena Lozančić i ja. Prošetale smo crvenim tepihom pozirale fotoreporterima, sa svojim partnerima odigrali i neki ples. Ono što je najbitnije je da su skupljena sredstva za pomenutu decu.
(Ne)jednakost polova
Nedavno se Viktorija Rava uključila i u akciju odbrane ženskog sporta. Naime, u Francuskoj je izgleda daleko zastupljeniji muški sport, daleko više ga ima i u medijima, što je zasmetalo jednoj od najznamenitijih dama u istoriji ove grane društvenog života u zemlju „Galskih petlova“.
– Pokušaću da na jedan drugi način, nego što je to bilo do sada, promovišen ženski sport. Mislim da zaslužujemo isto prostora u medijima kao i one. Nije to „borba među polovima“, već samo smatram da ženski sport mora da bude zastupljeniji. Probaću kroz učestvovanja na seminarima na ovu temu, da dokažem da živimo u nekoj vrsti nejednakosti.
