Posle Beča 2011. gde je osvojena zlatna medalja na spektakularan način došlo je vreme kada su svi znali da više neće biti tako lako popeti se na pobedničko postolje. Trebalo je posle oproštaja Ivana Miljkovića od nacionalnog tima, posledneg iz najsjajnije generacije naše odbojke, napraviti pravu strategiju i krenuti napred. Pozitivna stvar je bila što je smena generacija, koja kod nekog ume da donese neželjene poslednice, u našoj najboljoj selekciji protekla skoro bezbolno. Uz Miljkovića, a malo pre toga i Nikolu Grbića, stasavalo je nekoliko sjajnih mladih igrača, za koje se znalo da moraju da preuzmu odgovornost i uz par malo starijih doprinesu novim uspesima našeg trofejnog sporta.
Došlo je Evropsko prvenstvo čiji su organizatori bili Danska i Poljska. Godinama unazad pričalo se o spektakularnoj završnici za koju je bio predviđen stadion u Kopenhagenu. Prvi put je odbojka trebalo da se igra, uslovno rečeno, na otvorenom, a ko stigne do tog doživljaja, ima 75 odsto šansi da osvoji medalju. Na sreću, ali i kvalitet, naša selekcija je bila jedna od onih kojoj je pošlo upravo to. Da dođe na „stepenik“.
– Ta bronzana medalja je bila nešto veliko, ogromno, za mene ravna ono zlatnoj osvojenoj dve godine ranije, koja je takođe bila veliki uspeh. Niko nije očekivao da možemo da se domognemo borbe za medalju, što je bilo i realno, s obzirom na stvarno velike promene koje su se desile u timu. Ako se setimo kako je tekao šampionat, gde su se i kako ustalili u startnoj postavi dvojica debitanata, Jovović i Lisinac, onda Ivović i Petrić koji su puno pomogli do takvog rezultata, jer su učinkom doprineli da dođemo do medalje. Do nje smo stigli posle pobede nad Bugarskom, što je bio veliki rezultat te generacije. Primera radi kada sam se sa tadašnjim predsednikom Aleksandrom Boričićem dogovarao o nastavku saradnje, a bilo je to 2012. rekao mi je, onako „ugrubo“ da su ciljevi da se na nekom velikom takmičenju medalje osvoje 2015. i 2016. a da su do tada sve „prolazne stanice“. Kada smo osvojili medalju u Danskoj, te 2013. pitao sam ga: „Šta ćemo sad“… I dobio odgovor: „Loše si računao, sad moraš opet medalju“. Ta medalja je uzeta na veliku želju i energiju te generacije, možda ne na kvalitet, ali su ga tada sigurno nagovestili.
Ali, krenimo redom. Opet je, kao i svih godina, Svetska liga trebalo da bude „zagrevanje“ za veliko takmičenje, ovoga puta za Evropsko prvenstvo. Tada su u grupi A divizije najprofitabilnijeg takmičenja, uz plave bili još Nemačka, Kuba, Italija, Rusija i Iran.
– Imali smo dosta dobrih partija, iako se nismo tada plasirali na završni turnir Svetske lige. Bila je to prilika da se momci, prvi put posle Evropskog prvenstva nađu rame uz rame sa velikim svetskim selekcijama, s obzirom da je Svetka liga tada podeljena po kvalitetu na divizije. Iako nismo bili učesnici završnog turnira, sve utakmice smo iskoristili da se što bolje spremimo za mečeve u Danskoj i to nam je uspelo. Bio je sjajan takmičarski duh između starijih i mlađih igrača i to je kasnije i donelo taj rezultat.
Kada su stigli u Dansku, mnogi nisu znali u koju „gupu“ da ih svrstaju. Da li među favorite, po dosadašnjim uspesima i visokim ambicijama koje sve selekcije Sebije na svakom takmičenju imaju, dali među potencijalne favorite, jer se ipak radilo o mladoj, ali perspektivnoj reprezentaciji, a sigurno da ih niko nije svrstavao među autsajdere. Ali isto tako, malo je onih koji su mogli da predvide kakav će biti start Evrpskog prvenstva.
– Izgubili smo od Slovenije u prvom kolu u četiri seta. Bio je to za nas veliki šok, nešto što niko nije očekivao. Bilo je dosta neizvesno, rezultat se „okretao“ ali… Oni su imali kvalitet, mi smo bili svesni toga, a ta generacija je pre dve godine, na prošlom Evropskom prvenstvu, igrala u finalu i osvojila drugo mesto. Ni tada nisu bili mladi, već uigran tim za koji je bilo samo pitanje kada će da eksplodiraju svojim kvalitetom.
Prvi šok još nije ni prošao, a usledio je duel sa Holandijom. Posle dva seta, šok je bio još veći, jer su oba dobili pritivnici. Sve je išlo ka tome da će branilac titule pre svih očekivanja predati presto.
– Gubitak meča od Slovenije nas je uzdrmao, naša reprezentacija je bila mlada, pa smo dosta nervozno ušli u meč. Na 2:0 za njih, skoro da smo mogli da pakujemo kofere da se vratimo kući.
A onda možda i očajnički pokušaj Igora Kolakovića. U igru šalje Ivovića, Jovovića, Lisinca, trojicu golobradih momaka. Nije moglo više ništa da se izgubi, a mnogo da se dobije, kao igra na sve ili ništa. I dobili su sve.
– Uneli su jednu neverovatnu energiju koju naša reprezentacija do tada nikad nije imala i koja nas je od tada krasila sve do kraja takmičenja. Sve se okrenulo, dobili smo lagano naredna dva seta, još lakše nego što smo prva dva izgubili, a onda jedan detalj iz petog seta koji neću da zaboravim nikad. Skraćen servis Nemanje Petrića na meč lopti za nas, 14:12, gde je prvi sudija svirao da je pala i počeli smo da se radujemo, ali je drugi rekao suprotno, pa je servit trebalo da se ponovi. Te situacije, kada se već jednom „pobedi“, pa se vrati poen, umeju često da budu prilično nezgodne i plašili smo se malo. Ali njihov korektor je loptu izbacio u aut i tako nam je pao veliki kamen sa srca.
Olakšavajuća okolnost pred treće kolo je bila ta što su se Finci već plasirali u dalje takmičenje i to kao prvi u grupi. Ali taman posla da su taj meč neozbiljno shvatili.
– Nama je bila potrebna pobeda. U tom momentu smo bili na krilima velikog preokreta i trijumfa nad Holandijom, pa smo igrali jako dobro i meč sa Finskom je trajao samo tri seta. Tako smo se plasirali u osminu finala kao drugi u grupi, dobili za rivala domaćina Dansku, a Slovenci, koji su mogli da nam zagorčaju takmičenje, otišli su na Ruse i završili prvenstvo Evrope.
Sistem takmičenja je bio takav da su prvoplasirane selekcije u sve četiri grupe, pauzirale posle prvog kruga, drugoplasirane i trećeplasirane „ukrštale“ kako bi se dobili njihovi rivali u četvrtfinalu.
– Bez problema smo prekočili domaćine, koji su imali podršku sa tribina, a uz manje probleme smo preko Belgije, koja je grupnu fazu završila pre Italije, stigli do polufinala. Ta dva meča smo odigrali u jednom dahu. Konačno smo mogli da odahnemo, da kažemo da ćemo biti među onima koji su igrali odbojku na fudbalskom stadionu.
A onda opet, događaj kome se momci danas sigurno smeju, mada im tada, dan pre polufinala sa Rusima, nije bilo ni malo prijatno.
– Jedva smo čekali trening i onda se doslovce posmrzavali. Jesta da je taj prostor bio natkriven, tačno je ta su oni to nekako zatvorili, ali je duvala neka promaja, bilo je toliko hladno da nam nije bilo ni malo svejedno. To nisu bili uslovi za odbojku. Zbog strujanja vazduha na stadionu bili su limitirani kvaliteti svih timova koji su došli u polufinale. Visoke lopte su imale nepravilne kretnje, jednostavno su leljujale, pa su svi igrali više na brze. Igrači nisu mogli da „pohvataju“ orjentije, jer je publika bila daleko. Baš je sve bilo čudno. Ali kako nama, tako i svima ostalima.
Bilo je to polufinale koje je viđeno dve godine ranije, duel Srbije i Rusije, koje su godinama u samom svetskom i evropskom vrhu. Mesta u finalu je bilo za jedan tim.
– Tada su bili daleko najbolji u Evropi, što su kasnije i dokazali. Nas su pobedili 3:1, ali mislim da smo igrali dobro. Imali smo svoje šanse, pri 1:1, bilo je 23:23, na servise Atanasijevića, ali dalje nismo mogli. Posle su nas samo vratili u stvarnost da moramo da se zadovoljimo utakmicom za bronzu.
Na mladi srpski tim, namerili su se iskusni Bugari. Prvu postavu su činili Sokolov, Milušev, Todorov, Ivanov, Bratoev, Skrimov i Salparov.
– Oni su igrali prvu fazu u Poljskoj, izbacili domaćina, onda i Nemce i kao prvi u grupi, pre Rusa čak, stigli u Kopenhagen. Ali nas ni malo nije poremetio polufinalni poraz od Rusa. Pronašli smo vrlo brzo igru od pre toga, veliku količinu energije i koncentracije i takav tim Bugarske smo pobedili maksimalnim rezultaom. Nije bilo lako kao kada se vidi 3:0, ali smo kontrolisali igru sve vreme. Tada je prvi put uveden „čelendž“ i sećam se scene u drugom setu kada je Kovačević ispucao jednu loptu, a sudije pokazale aut. Da su taj poen osvojili Bugari, stekli bi značajnu prednost u završnici tog dela igre, ali mi je Nikić rekao da tražim od sudija da provere, da je siguran da je bila dobra lopta. Učinio sam to i pokazalo se da je bio u pravu. To kažem iz razloga da se vidi sa koliko je koncentracije igrao ceo tim, koliko je sam Nikić, koji je sjajno igrao ceo turnir, bio priseban tog momenta. Čim je rekao da zatražim „čelendž“ po njemu sam odmah video da je lopta bila dobra. Eto kakav je to tim bio.
Medalja je osvojena, bronza je, kako se to u sličnim situacijama kaže, sijala kao zlato. Selektor Kolaković sa stručnim štabom, kao i igrači, vratili su se u Srbiju nasmejani, kao heroji, što su ustvari i bili.
– Rado se sećam velikog uspeha i zlatne medalje u Beču. Ali bronzano odličje iz Kopenhagena je u rangu sa tim, malo je razlike. Iskustvo te dve reprezentacije ne može da se poredi, ona je bila apsolutno na strani one iz 2011. Ali momci iz 2013. su neviđenom energijom koja je iz nih izbijala, nadmestili nedostatak iskustva i odigrali možda i iznad očekivanja.
Ta energija se oseća i dan danas, posle tri godine.
Svetsko srebro par dana kasnije
Vremena za slavle bronzane medalje nije bilo mnogo. Posle samo dva dana, Igor Kolaković je poveo selekciju do 23 godine na Svetsko prvenstvo u Brazil. Pored ostalih u timu su bili Aleksandar Atanasijević, Nikola Jovović i Srećko Lisinac.
– I tu su sjajno igrali, osvojili smo srebrnu medalju izgubivši u finalu taj – brek 15:13.
U tom timu je bio u „roviti“ Uroš Kovačević, koga nie bilo u Danskoj.
– On se povredio na juniorskom prvenstvu Evrope, tako da, iako je igrao još u Beču, nije mogao u Kopenhagenu. Bio je to tada stvarno hendikep.
Sastav
Ostaće upamćeno da su bronzane medalje iz Kopenhagena doneli Nikola i Uroš Kovačević, Marko Ivović, Nemanja Petrić, Vlado Petković, Dragan Stanković, Filip Vujić, Nikola Jovović, Miloš Nikić, Milan Rašić, Aleksandar Atanasijević, Saša Starović, Marko Podraščanin, Nikola Rosić i Srećko Lisinac.
Stručni štab su pored selektora Igora Kolakovića činili njegov asistent Strahinja Kozić, skauti Dragan Cvetković i Saša Joksimović, lekar dr. Ljuban Martinović, fizioterapeut Vladimir Nikolić, a tim menadžer je bio Laslo Lukač.
Pojedinačne nagrade
Pored medalja, trojica naših igrača dobila su i pojedinačne nagrade. Tako je Aleksandar Atanasijević proglašen za najboljeg poentera, Srećko Lisinac za najboljeg blokera, a Nikoli Jovoviću je pripalo priznanje za otkrovenje šampionata. Pored njih Luka Vetori je bio najbolji napadač, Ivan Zajcev najuspešniji server, najbolji dizač je bio Sergej Grankin, a libero Aleksej Verbov. Servis je najbolje primao Toor Aleksiev, a MVP Evropskog prvenstva 2013. je bio ruski gorostas Dmitrij Muzerski.
Generacija koja dolazi
Govorio je tih dana Igor Kolaković da je ovo generacija koja dolazi, sa mnogo sjajnih pojedinaca.
– Pa Jovović, Lisinac i Ivović su bili debitanti na Evropskim prvenstvima, a Atanasijević je dve godine ranije u Beču odigrao samo jednu utakmicu. Nagovestili su tada uspešne karijere i drago mi je što se to obistinilo, pa su danas među nosiocima igre srpske reprezentacije.
Finale za 7000 ljudi
Mnogo se polagalo u nesvakidašnji događaj igranja odbojke na fudbalskom stadionu, ali kada se sve sabere, taj potez i nije bio nešto specijalno.
Tome u prilog govori da je finalni meč između Rusije i Italije posmatralo samo 7000 ljudi, što ni izbliza nije bilo ono što se očekivalo.
Marketinški dobro, odbojkaški loše
Kao i svi treneri koji su stigli do polufinala, i naš tadašnji selektor je bio zamoljen da prokomentariše „kako mu se čini kada se igra na stadionu“.
– Rekao sam im da je to marketinški verovatno sjajna stvar, jer je to ustvari bila i uvertira za Svetsko prvenstvo koje se igralo na stadionu u Poljskoj pred preko 60 hiljada ljudi. Sa druge strane, odbojkaški gledano, to je loše, jer je hladno, duva sa svih strana, lopta ima čudne putanje
