Mnogo toga su preko svojih leđa „preturili“ Aleksandar Boričić i Slobodan Milošević. Od jednog prosečnog Odbojkaškog saveza Jugoslavije, napravili su instituciju zvanu Odbojkaški savez Srbije. Ništa im i nikada nije bilo teško, sve su radili sa osmehom, pogotovo Ševa, koji je vrlo često bio zadužen da opusti, nekad i napetu atmosferu.
Ali, osmeh sa njegovog lica je nestao tog 7. maja. Šta više… Trebalo je sa Nenadom Golijaninom da uruči Aleksandru Boričiću trofej za sve ono što je uradio za srpski sport, odbojku, državu. Probao je da sakrije suze, ali nije mogao. A onda nije ni hteo. Svom dugogodišnjem „saborcu“, prvo je stegn
uo ruku, a onda ga, onako iz dubine duše zagrlio i izljubio. Atmosfera je i ovog puta bila napeta, ali ne kao što to ume da bude kada se završavaju brojni poslovi. Neki nisu mogli da vereuju da gledaju tako iskrene emocije čoveka uvek spremnog za šalu. Ovog puta, stvar je bila ozbiljna, kao i suze. Dobar deo aplauza koje je stotinjak ljudi u hotelu „M“ uputilo Aleksandru Boričiću za ono što je uradio za 24 godine na čelu našeg Odbojkaškog saveza, bio je namenjen i iskrenosti Slobodana Miloševića. Još jednom zajedno, Bora i Ševa, ili Ševa i Bora, tandem za velika dela.
U neka prošla vremena zvali bi ih „ratni drugari“, u ovom današnjem ne bi pogrešio bilo ko bi ih nazvao radnicima, inovatorima, nepokolebljivima, stvaraocima, majstorima svog posla. Kroz kakve su golgote i muke prolazili u početku, ubeđivali ljude da ono što rade i za šta žive ima smisla. Onda, kada su stekli poverenje svih, trebalo je održati nivo. I ne samo održati, već i podići lestvicu sve više. I uspevali su, do samog vrha. Naviikli su jedan na drugoga, provodili često više vremena među sobom, nego sa porodicom. Zato je i kanula koja suza. Voda je znak života, mnogi kaažu i nekog novog početka. A od suza nema ništa čistije. Više nisu na istom poslu sa jedne strane, ali su i dalje zajedno u odbojci, sa druge. Na radost svih koji je vole.
