Intervjui

ZORAN TERZIĆ – Igranka bez prestanka

Serbia coach Zoran Terzic reacts to a missed point against China during a women's volleyball preliminary match at the 2012 Summer Olympics, at Earls Court Saturday, July 28, 2012, in London. (AP Photo/Chris O'Meara)

Nije lako biti trener, još teže selektor i to jedne odbojkaške velesile kakva je Srbija. Neko na kormilu nacionalnog tima provede par sezona, u nekim sportovima kod nas se za isto to vreme promeni po nekoliko njih, ali ima neko ko svojim radom, odnosom, poverenjem, znanjem i pre svega sportskim šmekom, uskoro počinje svoju 15. sezonu na čelu najbolje ženske reprezentacije. Da, Zoran Terzić, čovek koji je plavom timu, doneo mnogo radosti, pobeda, medalja… I ne samo njima, već čitavoj srpskoj sportskoj javnosti.

Tajna njegove dugovečnosti leži u mnogo čemu. Najpre je stručan, pa cenjen upravo zbog stručnosti, ali i specifičnog odnosa prema saradnicima i igračicama. Tačno se zna šta može, a šta ne, poznaje svakog svog igrača “u dušu”, a takav je mangup, da niko ne može da ga, narodski rešeno “isfolira”.Ta fuzija, za mnoge čudna, izmežu njega i selekcije koju vodi, dosegla je vrhunac na Evropskom prvenstvu 20011. u Beogradu. Bila je to svakako kruna njegovog dosadašnjeg rada dugog deceniju i po.

Terza 2
Terza 5
Terza 8
Terza 12
Terzac4
navigate_before
navigate_next

Koliko je teško biti trener reprezentacije 15 godina?

– Kao i sve drugo, tako i ovo ima svoje za i protiv. Sa jedne strane jeste teško, jer je dugačak zajednički period, obaveze se smenjuju, određeni uspesi daju situaciju da neka velika takmičenja već imaš iza sebe, ali sa druge strane uvek postoji želja i motiv da se napravi rezultat. Dok to postoji, radićemo taj posao. Lepo je u svakom slučaju biti selektor reprezentacije koja je godinama u vrhu. Neke stvari se ipak menjaju. Recimo, od prvog dana kada sam počeo da radim, ostao je samo jedan igrač – Jelena Nikolić. Definitivno se vidi koliko sam omatorio, kad ustanovim koliko se igrača i generacija promenilo u svoj priči za to vreme.

Da li je nekad došlo do zasićenja, opterećenja ili postavljanja ispred sebe onog “još samo ovo takmičenje da odradimo”?

– Bilo je takvih situacija, ali kada se završi reprezentativna sezona, pa počne klupska i ona traje, i traje, svi se malo uželimo reprezentacije, jedni drugih. I onda sledećeg aprila ili maja krećemo istim onim žarom kao i do tada. Naravno, teško je nekad biti pet meseci zajedno, naročito kada bude i po nekoliko takmičenja za to vreme, pa čovek pomisli da je dosta, ali onda opet ode u klub. I tako stalno. Naravno, ima nas koji godinama iz klupskih obaveza “uletimo” u reprezentativne i obrnuto. Sigurno u jedno 90 odsto situacija je tako bilo. Ali takav nam je posao. Možda je bilo za nijansu lakše kada sam radio u Crvenoj zvezdi pa sam bio kod kuće tokom klupske sezone. Od 2006. do dan danas iz kluba dolazim u reprezentaciju, iz reprezentacije se vraćam u klub i tako. Igranka bez prestanka.

Rezultati u 2015. bili su možda ukupno gledani najbolji ikada. Sa tri velika takmičenja Terzićev tim je došao sa tri medalje. Iz Bakua sa prtvih Evropskih igara sa bronzom, potom srebro sa Svetskog kupa, u Japanu koje je značilo i plasman na Olimpijske igre, a onda i treće mesto na Evropskom prvenstvu u Holandiji. Šta je očekivano, a šta iznenađujuće?

– Mislim da je medalja na Evropskom prvenstvu očekivana. Reprezentacija Srbije je bila kvalitetom među tri na Starom kontinentu i zato kažem da je očekivano. Opet, da je bilo samo to takmičenje prošle godine, možda bi i naša igra i očekivanja bila drugačija. Ali ako se uzme, manje više Evropske igre, ali Svetski kup, sigurno da na Evropsko prvenstvo nismo stigli sto odsto spremni. Jer posle onako prethodno odigranih mečeva u Japanu normalno je bilo da dođe do malog pada. Evropske igre, a pogotovo Svetski kup, to je već bilo iznenađenje. Pogotovo ovo drugo takmičenje, jer su Kina, Amerika i Rusija bili favoriti, a mi smo se recimo kotirali kao četvrti za dva mesta koja su vodila u Rio. Na kraju smo uspeli. U Bakuu smo bili u “šarenom” sastavu, ali smo se i odatle vratili sa odličjem.

Da bi se stiglo do Olimpijskih igara postojale su tri šanse. Malo je onih koji nisu verovali da će plave dame treći put uzastopno zaigrati na najvećoj svetskoj smotri, ali su retki bili i oni koji su očekivali da to bude baš “iz prve”. Kada je u Japanu postalo jasno da je put za Brazil prohodan?

– Lepo što niko nije sumnjao, kada se zna koliko je teško kvalifikovati se za tako veliko takmičenje, pogotovo iz Evrope. Pokazatelj je i muška odbojka i reprezentacije koje se nisu kvalifikovale, na žalost i naša. Druga utakmica, protiv Amerike, to nam je dalo i nadu i zamajac za dalje mečeve, motiv više i od tog momenta smo svi verovali mnogo više da možemo da se plasiramo. Jer, pobedili smo u tom trenutku možda i glavnog favorita turnira, ujedno i svetskog prvaka. A onda i evropskog šampiona Rusiju, što nam je omogućilo put ka velikom rezultatu.

Da su takmičenja bila drugačije raspoređena, da je bilo više vremena za oporavak, da li je bilo realno da naša reprezentacija odigra i na završnici četvrtog velikog takmičenja prošlog leta, Gran priju?

– Da, sigurno. Ceo Gran pri smo igrali sa nekim razmišljanjima da ne idemo na finalni turnir. Razlog tome je što bi imali kasnije malo vremena za pripremu za Svetski kup koji smo ocenili kao daleko važnije. Jednostavno, nije nam odgovaralo da idemo na završni turnir Gran prija i tako smo i posmatrali to takmičenje. Igrali smo neke turnire sa drugom postavom, probali neke nove igračice, opet neke smo odmarali za ono što je tek sledilo. Ponavljam, finalni turnir Gran prija nam nije odgovarao i nismo hteli da idemo tamo.

Bliže se Olimpijske igre u Rio de Žaneiru. Kakva su očekivanja, da li je medalja ono što je realno i da li su izjave nekih igračica, u kojima se obećava odličje možda opterećenje?

– Mene to ne opterećuje ni najmanje. Bitno je da takve izjave ne opterećuju igrače koji ih daju. Svi oni koji se razumeju u sport, da ne kažem samo odbojku, znaju kakva je situacija i šta znači doći do medalje na Olimpijksim igrama u ženskoj odbojci. Treba biti ispred olimpijskog prvaka koji je uzgred i domaćin, onda prvaka Evrope Rusije, svetskog prvaka Amerike, kao i Kine, koja je pobednik Svetskog kupa i možda i najmoćnija reprezentacija na svetu trenutno. To su četiri velika favorita. I plus svi ostali koji mogu da iznenade. Sigurno da je naša želja da uzmemo medalju, imamo određeni kvalitet da igramo protiv najjačih, što smo pokazali upravo na Svetskom kupu, ali obećavati u smislu da je to već “gotova stvar”, onda je to u najmanju ruku neozbiljno.

Znači ipak je realnije reći da se na olimpijski turnir ide sa najjačim timom, da se pokaže ono najbolje i vidi za šta je u tom momentu dovoljno?

– Drugačije ne može. Rekao sam već, mi smo na poslednje Evropsko prvenstvo išli da uzmemo medalju. Bio sam ubeđen da smo po kvalitetu među prve dve ili tri. Da nismo osvojili medalju bio bi neuspeh. Opet, ako na Olimpijskim igrama ne uzmemo medalju, to nikako ne može da bude neuspeh. Osim ako ispadnemo u prvom krugu, a iskreno se nadam da neće biti tako. Verujem da možemo četvrtfinlu utakmicu, koja ja na takmičenjima takvog tipa najvažnija, da odigramo na pravi način i da je dobijemo. Ako to uspemo, napravili bi veliki uspeh plasmanom u polufinale. Kasnije u borbi za medalju, ne može niko ništa nikom da garantuje.

Kakva je perspektiva naše ženske odbojke, recimo za pet godina?

– Teško je pričati na tu temu, ako se govori samo o nama. Perspektiva se gleda i procenjuje na osnovu rezultata. Najbolji primer je bila muška reprezentacija od pre nekoliko godina, kada je i Nikola Grbić, kao jedan od poslednjih iz one zlatne generacije prestao da igra. Tada su svi govorili da neke velike uspehe i medalje ne treba očekivati, jer ta reprezentacija nije više tako kvalitetna kao što je bila ranije. I da budemo relni, bili su u pravu. Ali i druge selekcije su bile manje kvalitetne, pa su postali prvaci Evrope. Tako važi i za nas. Perspektiva zavisi i od toga kakvi će biti drugi. Da budemo relni, mi igrače kakvi su Jelena Nikolić, Maja Ognjenović, teško da ćemo imati i teško da ćemo napraviti u dogledno vreme. Svojevremeno smo smatrali da će biti teško nadomestiti odlazak Vesne Čitaković, pa se ipak “pojavila” Milena Rašić. Zato kažem, kvalitet reprezentacije će odlaskom pojedinih igračica najverovatnije biti niži, ali sve se svodi na rezultat. Zato treba videti kakvi su drugi, a naš cilj su uvek dobri rezultati. Da li će to biti sa ili bez igrača na koje smo već navikli više od decenije, videćemo. Ko god da bude u timu, ubeđen sam da će reprezentacija Srbije biti u vrhu. Da li su to medalje, četvra ili peta mesta, bitno je da se bude u vrhu. Sa igračima kao što su Tijana Bošković, Brankica Mihajlović, Milena Rašić, Suzana Ćebić, Silvija Popović, mislim da je to realno.

Ko će biti selektor tog tima?

– Ne znam, videćemo. Niko nije nezamenljiv. Bilo ko da ode, taj spotrt postoji, igra se odbojka i bez pojedinih igrača koji su bili najbolji na svetu, bez trenera koji su osvajali medalje. Tako je bilo i biće uvek.

Da li ima neko ko je sa tako dugačkim reprezentativnim stažom bio ili još uvek na čelu neke selekcije?

– Ima sigurno. Mislim čak da je legendarni Lazar Grozdanović imao duži staž od mene. Čini mi se i oba selektora brazilskih selekcija, Ze Roberto i Rezende. Mislim da je 2014. napravljeno neko istraživanje gde su sabrali reprezentativni staž trenera muške i ženske selekcije. Igor Kolaković i ja imali smo zbirno 21, a oni su bili za malo ispred nas.

Koliko je u poslu kojim se bavite bitno poverenje, s obtzirom na veliki broj asistenata u stručnom štabu koje se ne menjaju godinama?

– Reč bitno možda i nije prava. To je nešto bez čega se ne može. Često ponavljam i malo mi ih je žao, jer kad god se osvajaju medalje i stvaraju uspesi, najpre se, što je i normalno, pominju igrači, prvi trener je taj koji se malo “provlači” po medijima i koga oni poznaju, a svi ostali su u nekoj senci. Govorim stalno da mene ne bi bilo “ni pola” da nije njih, cela priča ne bi postojala na tom nivou bez njih. To su ljudi koji sjajno rade svoj posao, posvećeni su do krajnjih granica tome i jedini motiv koji ih vuče u celoj priči je ljubav prema poslu i reprezentaciji, ništa drugo. Nemaju nikakav drugi motiv. U njih imam maksimalno poverenje u svakom smislu i nikada me nisu izneverili na bilo koji način.

Da li je to razlog i što u klubovima gde radi Zoran Terzić, obično bude još neko od naših ljudi u stručnom štabu?

– Tu ima više razloga. Neki su, da tako kažem, sebični, jer vodim ljude sa kojima sam navikao da radim, one koje znam kako rade i da će biti uz mene u svakoj situaciji, a uvek, koliko mogu, želim da pomognem našim ljudima da i zarade nešto. Jer odbojka je takav sport da nema mnogo para, a obaveze su izuzetno velike, kao i u onim sportovima gde ih ima u velikim količinama. Onda kada prođu neke godine rada u reprezentaciji, osvrnu se iza sebe i imaju samo medalje, pa ostane neki gorak ukus. Zato i pokušavam da uvek povedem što je moguće više ljudi sa sobom. Da pomognem njima i da meni bude lakše i bolje.

Oni bolje upućeni u dešavanja u odbojci znaju da recimo u svakom klubu koji vodi, Zoran Terzić ima dve opcije – da zadrži sav novac koji mu je namenjen, a dobije “tamošnji” stručni štab ili da dovede svoj, koji on plaća. I izabere uvek onu drugu.

– To nije tajna, a objasnio sam i zašto. Za sada se niko od njih nije žalio. Nije sporno da određeni deo od ugovora mogu da izdvojim da bih sa sobom poveo još trojicu ili četvroricu ljudi i da ih, možda malo ružno zvuči, ja plaćam. Znam da ćemo posao uraditi mnogo bolje, na željenom nivou i lakše mi je nego da budem sam.

Trenerske i ljudske kvalitete selektora plavih dama, najbolje su znali da cene Rusi. Prilikom prelaska u Omsk, na klupu Omičke, Zoran Terzić je bio najplaćeniji trener na planeti. Da li je to bila najbolja satisfakcija za sav rad i trud do tada?

– Nisam nikad razmišljao na taj način. Čak ni pojma nisam imao za taj podatak dok mi neko nije rekao. To je bilo 2012. Kada neko plati, sigurno da je to lep osećaj, ne zbog količine novca, već spoznaje da taj neko ceni i poštuje moj rad. Novac je nešto čime se sve to pokazuje, ali naravno nije jedini, daleko od toga, nije ni najvažniji. Kad razmišljam u pravcu da sam nešto postigao u sportu, uvek je to o rezultatu, ne o količini para.

Mnoge za sve vreme boravka Zorana Terzića na klupi naše elekcije, prostro intrigira njegov mirnoća. Da li postoji neki “ventil” gde se sva nagomilana, bilo pozitivna ili negativna energija ispoljava van utakmice?

– Slabo. To je i pitanje karaktera i zavisi od osobe do osobe, načina na koji se reaguje. Nisam od tih koji svoje emocije pokazuje često, pogotovo ne na utakmici. Na treninzima je opet druga situacija, ima više priče i kontakta sa igraicama, više emocija u svakom slučaju, smeha, a desi se i da se podvikne. Na utakmici smo svi usredsređeni na ono što treba da radimo, a ukoliko počnemo da vičemo jedni na druge, onda to neće biti to. U krajnjem slučaju, posao kojim se bavim je ozbiljan, nismo mi cirkusanti. to skakanje, trčanje oko terena i slično, nije u mom karakteru. Ne umem tako da se ponašam.

Posle svih velikih takmičenja, brojnih medalja, rada u velikim klubovima, koji su ciljevi koje neko sa takvom karijerom postavi ispred sebe?

– Uvek ima nešto novo. Sećam se početaka, 2002. kada sam postao trener reprezentacije, želja nam je bila da se plasiramo na neko veliko takmičenje. Koliko je to bilo daleko u tom momentu, vidimo iz kasnije perspektive. Onda, kako su rezultati pristizali, ciljevi su se menjali, želje su drugačije i stremi se ka višem. Onda su želje bile da se osvajaju medalje. Kada je i to došlo, najveća želja je bila zlato i himna na kraju velikog takmičenja. I to nam je pošlo za rukom, na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Sa tih takmičenja imamo medalje sva tri sjaja. Želje koje smo ostvarivali bile su da se na Svetskom prvenstvu osvoji medalja, onda na Gran priju, pa Svetskom kupu, Evropskim igrama, pa smo i to uspeli. Ono što ovoj, nije generaciji, ali reprezentaciji, koja je počela da osvaja medalje 2006. nedostaje, jeste olimpijsko odličje. Naravno, do njega je i najteže doći, tako da je to motiv svima nama, da pokušamo i to da ostvarimo. To je i moj motiv, a na klupskom planu Liga šampiona. Tu treba da se spoje mnoge kockice, da se pre svega bude u klubu koji pretenduje na tako nešto. Videćemo kada će biti i da li će biti.

Ko je najviše uticao na razvojni put Zorana Terzića kao trenera, a koji su to stručnjaci koji su sa druge strane cenjeni?

– Uči se od svih. Svojevremeno kada sam bio pomoćnik određenim ljudima, pa kasnije kada sam kao prvi trener učio od svog pomoćnika. Za početke su bili zaslužni moji profesori sa tada, Fakulteta za fizičku kulturu, pokojni Drago Tomić, pa Predrag Nemec. Takođe i Goran Nešić, sa kojim sam prvi put radio u klubu u ženskoj odbojci, onda Laslo Lukač kome sam bio pomoćnik u muškom pogonu. Možda najviše od svih Branko Kovačević, kada sam krenuo da radim u Crvenoj zvezdi, jer on je uveliko radio sa mladima. Baš u tom segmentu mi je mnogo pomogao. Kasnije sam stasavao pored svih koje sam pratio, gledao, sa kojima sam se družio, na čijim sam treninzima prisustvovao. To su selektori muške reprezentacije, pre svih Igor Kolaković, sa kojim imam specifičan odnos, onda recimo Željko Bulatović, koji jeste da mi je poslednje četiri godine asistent u klubu, ali s obzirom na iskustvo imao sam puno toga da “pokupim”. Kada je svojevremeno cela Jugoslavija gubila od Jedinstva, puno sam video od Darka Zakoča, čak i u reprezentaciji kada sam mu kratko vreme bio pomoćnik. Ne bih da zaboravim nekog, ali ih ima mnogo. I dan danas učim. Takav nam je posao uči se celog života.

Možda se upravo u poslednjoj rečenici krije i dugovečnost Zorana Terzića na klupi plavih dama. Nije nemoguće da za pet godina i dalje bude tu gde jeste, da slavi novi jubilej. A da izmežu toga sa devojkama koje poznaje u dušu, još neki put obraduje naše ljubitelje sporta.

 

Dve medalje nedostaju

Uspeha na velikim takmičenjima, po (ne)tačnoj proceni selektora je bilo 13 ili 14. Mežutim, dve medalje mu nedostaju.

– Jedna je sa Svetskog prvenstva 2006. Japanu. Jednostavno, tada su organizatori davali medalje samo odbojkašicama. Druga je sa završnog turnira Gran prija 2013. Tada smo imali 15 igračica, a za njih 14 medalja. S obzirom da je bila sve vreme uz nas, a da nije bila u timo na poslednjem turniru, svoju sam dao Sanji Malagurski.

 

Šampanjac

Svoj šmek je Zoran Terzić pokazao nekoliko puta. Najdrastičniji primer je bio onaj kada su u Saporou 2013. plave u borbi za treće mesto pobedile Italiju. Po povratku u hotel, uprkos porazu one i njihov stručni štab su se malo razgalamile u sali za obedovanje.

Usledio je potez koji ih je smirio i naterao da pognu glave. Naime, Zoran Terzić je naručio šampanjac, sipao ga svima, čestitao devojkama i saradnicima, a buket i zvuk kristala prikom kucanja kao da je bilo glasno “psssssst” Italijankama. Brzo su večerale i izgubile u “nepoznatom” pravcu.

 

Kao svaka javna ličnost izložen je ocenama javnosti posle svake utakmice. Pobede ili porazi, nije bitno. Na neke komentare se obazire, na mnoge ni najmanje.

– Komentare na portalima stvarno ne čitam. Ne želim nikog da uvdedim, svako ima pravo na mišljenje i da to javno napiše, to je najmanji problem. Ali ne pada mi na pamet da ih čitam, nisu mi nešto ni bitni, bez obzira da li su pozitivni ili negativni. Ima kod nas u stručnom štabu pojedinci, a i igračice, koji ih nekad pročitaju, pa mi prenesu one najzanimljivije… Neki put ih to nasmeje, ponekad i naljuti. Nekad možda to i nije loše, jer probude neku emociju kod devojaka. Sa druge strane, postoje određeni ljudi iz našeg sporta koji se razumeju u ovu priču i do njihovog mišljenja mi je uvek stalo. Takvi da imaju bilo kakav komentar i razmišljanje, i želim i volim da čujem, poštujem i razmišljam kasnije na tu temu.

 

Prijateljsva sa rivalima

Vremenom, na velikim takmičenjima, vrhunski treneri počinju jedan drugog da respektuju. Taj respekt se kasnije pretvara u prijateljstvo, pa je tako i sam Zorat Terzić često u društvu velikana trenerskog posla. Ko su oni najprsniji?

– To je pre svih Brazilac Ze Roberto. Imamo sjajne odnose i na terenu i van njega, imamo mnogo zajedničkih tema. Sada se to opet pokazuje, jer ćemo pre Olimpijskih igara biti gosti brazilske selekcije, a sve smo upravo dogovorili nas dvojica. Na Savezima je bilo samo da ispreciziraju, potvrde i tehnički izvedu. Još od “davnih dana” smo Ze Roberto i ja pričali na tu temu, da ako se kvalifikujemo za Rio, dođemo desetak dana ranije. Skoron istog momenta kada smo obezbedili mesto na Olimpijskim igrama, čuli smo se i počeli sa planovima. On i Đovani Kaprara su bili moji gosti u Beogradu pre par godina. Odlične odnose imam sa Masimom Barbolinijem. Takođe i sa Đovanijem Gvidetijem, jer smo u jednom periodu igrali na doista takmičenja u vreme kada je on preuzeo selekciju Nemačke. Sećam se da je govorio kako bi želeo da njegov tim igra kao Srbija, pa sam mu mnoge stvari tada ispričao. Bio sam mu gost u Istanbulu jednom, pomogao u radu sa dizačima u klubu. Nema kod nas sujete, razmenjujemo iskustva zarad napretka svakog od nas. Oni su ljudi koji su puno postigli u svom poslu. Nemaju razloga da se plaše da će neko naučiti od njih i da će ih pobeediti. To nema veze sa realnošću. Pričamo otvoreno o svemu. To je prava stvar.

 

Treneri, dobro došli

Smeta mnogima, pa i selektoru Terziću, to što je za treninge njegovog tima, bar u našoj zemlji, izuzetno malo, skoro nikakvo interesovanje od kolega.

– Žalosno je to što kad odeš na veliko takmičenje, sa takvim ljudima na čelu vrhunskih selekcija imaš fantastičan odnos, pa te oni maksimalno uvažavaju i poštuju. Dešava se da i da predlažu za posao u klubovima gde su bili ili imaju poznanstva. A onda kada se vratiš u svoju zemlju zatekneš situaciju da taj kontakt sa ljudima iz branše nije na takvom nivou. Ono što me jako čudi jeste da treneri ne dolaze ili vrlo retko gledaju treninge reprezentacije. Puno puta sam rekao, ne moraju da vide šta trener radi, ali s obzirom da je to reprezentacija koja je godinama u svetskom vrhu i donosi medalje svake godine, ima tu igrača kojin igraju u najjačim klubovima sveta, pa bar da vide kako se one ponašaju, kako razmišljaju, šta rade u pojedinim situacijama. Mogu mnogo da nauče ako žele, ali retko da neko svrati. Nije opravdanje ni to što klubovi u to vreme ne rade.

 

Babešina broj jedan

U dugogodišnjoj kako klupskoj, tako i reprezentativnoj karijeri, koji su to igrači koji su se izdvojili po kvalitetu rada, ljudskih kvaliteta, koji su jednostavno bili prijatno iznenađenje?

– Ima ih nekoliko, i to baš drastičnih primera. Nema redosleda, već kako mi koja pada na pamet. To su dve Italijanke, Simona Rinijeri i Manuela Leđeri. One su članice one čuvene generacije koje su bile svetske prvakinje 2002. godine. Neverovani igrači i sjajne osobe. Bilo je uživanje raditi sa njima u Peruđi. Zatim Natalija Mamadova, za mene je bila veliko i pravo, lepo iskustvo. Ne zbog igračkih kvaliteta, koji su svima poznati, jer ona je jedan od najboljih napadača koje je ženska odbojka ikada imala. To svi znaju, kao i rekorde koje ona drži u svom vlasništvu. Jednostavno, nisam verovao da je toliki radnik, takav entuzijasta, jer ne postoji ni jedan trening koji ona ne radi sa sto odsto mogućnosti. To mi je bilo iznenađujuće za igrača tog nivoa, jer oni često daju sebi malo oduška i prepotentnosti, što je u neku ruku i normalno. Ali ne i za Mamadovu. Ona je vojnik odbojke od glave do pete. Retki su takvi. Ali Marina Babešina, nekad Šešenjina, tehničar ruske reprezentacije i najboljih tamošnjih klubova, olimpijski šampion svojevremeno sa 19 godina, ona je broj jedan. Igrač sa fantastičnim kvalitetima, ali igrač kakvog nikad nisam video, kapiten kakvog nikad nisam imao bilo gde da sam radio. To svaki trener može samo da poželi. Uvek nasmejana, želi da trenira, nije joj ništa teško, motor ekipe na terenu u igračkom, ljudskom, motivacionom smislu. Za nju me vezuju fantastična sećanja. Dve godine smo sarađivali.

 

Neverovatna Ruiz

Postoji jedna igračica koja je u poslednje vreme prosto “naterala” odbojkašku javnost da joj se divi.

Tačno, Kubanka Jumilka Ruiz. Nikad je nisam trenirao, ali je cenim do krajnjih granica. Njena priča je ta da je 2008. ptrkinula sa igranjem u 30. godini. Četiri godine kasnije je rešila da se vrati i to ni manje ni više nego u rusku ligu. I posle mesec dana bila je najbolji akter prvenstva. jedna od najboljih svih vremena, ali kao osoba, fantastično.

 

Prave reči u pravom momentu

Kada ne krene sve kako se zamisli, kada treba na neki način prenuti tim, potrebne su prave reči. One koje javnost najviše pamti, a izgovorio ih je Zoran Terzić, bile su u gotovo bezizlaznoj situaciji finalnog meča Evropskog prvenstva u Beogradu.

– Da izgubimo smemo, da se predamo ne smemo.

Verovatno su u tom momentu zvučale kao reči nekog vojskovođe, a sigurno da su danima odzvanjale u ušima igračica dok su sa ponosom nosile najsjajnije odličje.