U početku je bio „Mićin mali“, kako su ga zvali mnogi, s obzirom na to da mu je otac Milan Đurić, nekadašnji reprezentativac „velike SFRJ“. Vremenom je odrastao, stekao „svoje“ ime i prezime, a samim tim i „status“ mu se menjao, pa je po mnogima stigao i prestigao slavnog oca. Bilo kako bilo, Mitar Đurić je neko o kome se poslednjih godina priča samo u superlativima, a igre koje pruža kako u dresovima brojnih klubova, tako i u reprezentaciji Grčke, opravdavaju sva ulaganja u njega.
Postao je jedan od onih grača koji kada udare loptu, dlanovi protivnika i te kako bride, a ako je blok ne dodirne, onda se igrači u odbrani pomole da udari u tle, a ne u nekog od njih. Naravno, počeo je tako što je posećivao očeve treninge, prvo šutirao odbojkašku loptu, a onda je shvatio njenu pravu ulogu. Put kojim je išao bio je po svoj prilici onaj pravi za momka od 211 santimetara i čak 115 kilograma.
– Kada pogledan unazad, bar sada, a mislim da imam i te koliko još da gledam unapred, sve se dešavalo dobro za mene. Možda nije kako je trebalo, odnosno kako je predviđano, ali sa ovog stanovišta, izuzetno sam zadovoljan karijerom. Video sam, naučio, putovao, igrao u velikim klubovima, dobro živim, imam drage ljude oko sebe i to je dovoljno. Zdravlje me služi takođe, i neka samo ovako nastavi – iskren je Mitar Đurić.
Na temu igranja za našu selekciju, gde je samo kao kadet odigrao par nezvaničnih mečeva, ne bi mnogo da priča. Jednostavno je put bio drugačiji.
– U Srbiji sam rođen i „prohodao“, a onda živeo mahom tamo gde je otac igrao, Grčkoj, Italiji, ša sam u Podgorici napravio prve odbojkaške korake, a igram za reprezentaciju Grčke. Probaću nekako da definišm kako se osećam po tom pitanju. Srbin sam uvek, a osećam se Grkom, da se niko ne uvredi, jer je zaista te dve zemlje teško uporediti, svaka mi je dala po nešto.
Grci su mu 2008. dali državljanstvo, od tada je njihov glavni adut, mada selekciji baš ne cvetaju ruže, a slavu je stekao igrajući za jedan od dva velikama – Olimpijakos.
– Najlepši period je možda bio onaj kada je igrao i Ivan Miljković. Veliki igrač, dobar čovek, za svakoga je imao po koji savet. I osvojili smo mnogo tih godina. Tada sam i proigrao, onako kako treba, na poziciji srednjeg blokera. Njegobvim odlaskom, „otvorilo“ se mesto korektora, a pošto prelazni rok nje odrađen kako treba, odnosno Ivanu se nije našla dostojna zamena, mene su prekomandovali. Bilo je lepo, „mlatio“ sam po lopti mnogo više nego pre, ali sam želeo da se vratim na staro mesto.
Pošto je postao ineteresantan za odbojkašku Evropu, crveno – beli iz Pireja nisu imali ništa protiv da ga puste, naravno onome ko može da plati.
– Trento je izašao sa sjajnom ponudom, vrlo brzo je sve stavljeno na papir, kao i moja želja, da igram isključivo blokera. Posle više nego uspešne dve godine, malo sam otišao u Tursku, opet kao korektor. Jednostavno je tom „lutanju“ morao da dođe kraj. „Presekao“ sam, lakše je samo napadati, nego braniti se, a i pokazalo se da sam tu bolji.
I taman je mislio kako je sve prošao, kada je usledila ponuda iz Koreje. Onakva kakvu samo oni mogu da daju. Pričalo se da je na čeku bilo „šest nula“…
– Ne bih o tome – kaže uz osmeh koji najverovatnije potvrđuje „pričanja“. – Bio je to moj daleko najbolji ugovor u karijeri, nisam mogao tako nešto da odbijem. I igro sam stvarno dobro, pravio veliki broj poena, igrao na poziciji koja može da se zove kratrko i jasno – sve. Jedno su priče o ligi u Koreji, a nešto sasvim drugo je biti tamo i igrati. Želeo sam to iskustvo, a trenirali smo po sedam sati dnevno, na terenu gde se radi sa 70 lopti… To je nešto neverovatno, divni ljudi, sklopio sam brojna prijateljstva. I vratio bih se opet jednog dana, ali ne još.
A kako god okrene, Trentino mu je bio suđen, jer se na kraju izuzetne sezone u Koreji, vratio u „staro jato“ u plej – ofu Italije. I osvojio titulu. A onda je došlo vreme za rastanak.
– Svemu dođe kraj, mada nikad ne reci nikad. Sada sam se preselio u Veronu, da malo promenim. Ostajem u Italiji do daljnjeg. Videćemo kako će biti, a ja se kao i uvek nadam najboljem.
U Italiji će po svoj prilici biti u neku ruku i „za stalno“, jer se Mitar Đurić već četiri godine zabavlja sa italijanskom reprezentativkom izuzetno lepom Martinom Guiđi.
– Imali smo jedno veliko iskušenje, kada sam ja igrao u Turskoj,a ona u Kini. Uspešno smo izdržali sve to, ljubav na daljinu smo uspeli da održimo bez ikakvih trzavica, a sada je sve mnogo lakše. Ona je u Bergamu, ja u Veroni. U odnosu na Tursku i Kinu, sad kao da smo vrata do vrata – ističe uz osmeh.
Kada se sada stvari sagledaju i „prevedu“ Mitar Đurić je na tromeđi koju čine zemlje koje se uopšte ne graniče. U Srbiji je rođen i tu smu najmiliji, ima Grčki pasoš i igra za njihov nacionalni tim, a po svoj prilici će uskoro postati italijanski zet. Ništa nije nespojivo, vidi se na ovom primeru.
Zamena identiteta
Postoje neki ljudi sa kojima se Mitar Đurić druži celog života. Nije bitno koliko su udaljeni, jednostavno, prijateljstvo je neraskidivo i svakodnevno pričanje telefonom, skajpom i drugim sredstvima moderne tehnologije, omogućavaju im osećaj kao da su „tu negde“.
Jedan od takvih primera, velikog dugogodišnjeg drugarstva je i sa Lukom Šuljagićem. Toliko su dobri prijatelji da su zamenili „identitet“ na jednoj društvenoj mreži, tačnije ime je stvarno, a slika je od „onog drugog“ što neretko izaziva zabunu.
Sestrine ruke od zlata
Sa selekcijom Grčke teško da će ikada, ukoliko se nešto drastično ne promeni, imati priliku da zaigra na Olimpijskim igrama. Sa druge strane, neće mu sve to baš toliko teško pasti, jer su ovog 
leta Đurići imali svog predstavnika u Rio de Žaneiru.
– Moja sestra Ivana je fizioterapeut i već par godina vodi računa o nekim grčkim sportistima. U Brazil je konkretno otišla kao deo tima Elefteriosa Petrunjasa, osvajača zlatne medalje u gimnastici. Malo je reći da sam ponosan na nju.
U Stepu na domaću hranu
Posle brojnih putešestvija po mnogim gradovima i zemljama, Đurići su se „skrasili“ nadomak Zrenjanina, u mestu Vojvoda Stepa. Tamo su sagradili kuću i tamo im je, leti najčešće, i mesto okupljanja.
– Milina. Samo šteta što ne mogu da ostanem onoliko koliko bih ja voleo i želeo. 
Za vreme koje provedem tamo, skoro skroz se regenerišem, naviše zahvaljujući domaćoj hrani, svežem vazduhu i miru. Neverovatno, ali mi u tim danima veliki gradovi uopšte ne padaju na pamet.
I pojavi se nekad na treningu lokalnog odbojkaškog kluba, gde njegov otac, veliki Mića Đurić, klince uči prvim koracima ili one naprednije usavršava da jednog dana i oni možda krenu Mitrovim putem.
EP kao cilj
Već godinama je Mitar Đurić kapiten “Helena”, ali tim kao da nema perspektivu da se domogne nekog velikog takmičenja. Postavlja se pitanje, posle nap
ornih sezona u klubovima i shodo navedenom, odakle motivacija…
– Jednostavno sam sa tim igračima dugo. “Navučen” sam da igram za grb i dres, a motiv mi je da probamo da se plasiramo na Evropsko prvenstvo. Mi dajemo sve od sebe, mislim da bi i Federacija mogla da nas malo “isprati” na pravi način.
