Problem koji se godinama pojavljuje u Odbojkaškom savezu Srbije jeste kako naći mesta za nove trofeje. Pola u šali, pola u zbilji, ali stvarno je tako. To više nisu kilogrami, već stotine kilograma medalja, desetine pehara, mnoštvo ličnih nagrada, koje kad dođu poslednji dani u godini treba pažljivo zbrojati.
U velikom broju uspeha, dobrih igara, menjanja istoriskih činjenica i svega ostalog, podsetićemo se samo na one najveće i najznačajnije iz 2016. Na prvom mestu, po sjaju, ali i vremenu osvajanja, je svakako Svetska liga koju su konačno u Srbiju doneli naši odbojkaši. I ček na milion dolara koji je zanemarljiv u odnosu na ličnu satisfakciju momaka koje je sjajno pored klupe vodio Nikola Grbić. Savladali su na finalnom turniru u Poljskoj sve one koji su malo kasnije igrali na najvećoj svetskoj sportskoj smotri, u finalu Brazil, koji se nije video, ekspresno, u samo tri seta. 
U tom pohodu imali su i čuveni problem sa terorističkim napadom na aerodromu u Istanbulu, ali će se sigurno daleko radije sećati 17. juna, kada su savladali tadašnje olimpijske šampione, Ruse, na njihovom terenu. Tog istog dana, nekoliko sati ranije, u Makau prvo je „stradao“ najbolja ženska selekcija iz Londona. Do tada tim Zorana Terzića nije nikad pobedio „karioke“ i to je bila jedina selekcija na svetu sa kojom su imali sve poraze. Taj trijumf kao da je bio najava onog što će se desiti par meseci kasnije i to baš u Brazilu. Olimpijske igre su odavno „pikirane“ kao takmičenje kome je podređeno mnogo toga. Detaljan plan je počeo da se sprovodi u delo iz dana u dan. Najpre plasman u červrtfinale, pa onda najteži mogući put. Preko evropskih šampionki Ruskinja, koje su „počišćene“ sa terena, a onda i veliki meč zrelosti i trijumf nad svetskim prvakinjama Amerikankama. Kina je u tom momentu u finalu bila za nijansu bolja, ali je istorija sa srebrnim medaljama ispisana zlatnim slovima.
Ženska odbojka u Srbiji je odavno po masovnosti sport broj jedan, a iz te masovnosti je godinama isplivao sijaset kvalitetnih igračica selektiranih u juniorsku reprezentaciju. Taj tim, koji je branio zlato sa prošlog šampionata (gde je u timu bila vanserijska Tijana Bošković), otišao je bez ikakvih obaveza na Evropsko prvenstvo. Mnogi su predviđali plasman od 5. do 8. mesta, ali su klinke i Marijana Boričić bile rešene da igraju najbolje što znaju, što im je donelo, ni manje ni više nego – finale. I one su tu ostale bez daha, ali je rezultat ocenjen kao veliki uspeh, što i jeste.
A onda je stigla i prva velika medalja u bič – voleju. Po pesku su sjajno plesale Tijana Basić i Irena Drobnjak, a epilog svega toga bila je bronzana medalja na Evropskom prvenstvu.
Ovo su samo one najsjajnije, a bilo ih je još mnogo. Sa Balkanijada u svim kategorijama u obe konkurencije, sa brojnih turnira na kojima su igrali naši predstavnici u odbojci na pesku, a stigli su po prvi put i na turnire u organizaciji FIVB, gde se nisu obrukali, naprotiv.
Treba pomenuti MVP trofej Marku Ivoviću, svetski rekord u brzini servisa Tijane Bošković, njen i izbor Milene Rašić u idealni tim Olimpijskih igara. Da se ne zaborave Srećko Lisinac u „drim timu“ Svetske lige, a u oba tima je moglo da bude mesta za još neke naše. Pa Svetsko klupsko prvenstvo koje su sa Ezačibašijem osvojile Maja Ognjenović i Tijana Bošković, Liga šampiona gde se sa Kazalmađoreom radovala Jovana Stevanović… Ko će sve nabrojati.
Srbija – zemlja odbojke.
