Siguran sam da ste imali neki momenat u karijeri ili u poslu kada vam nije išlo. I sve je izgledalo crno. Kada ste imali osećaj da nećete uspeti ili su vam možda drugi govorili da niste dovoljno dobri i da to nije za vas. I meni se to često dešavalo.
Tako sam 2004. godine imao tromb u ruci, i on je zapušio obe veće arterije koje hrane šaku. Jedino prohodna bila je manja arterija koja ide po kosti podlaktice. Primetio sam da mi je ruka hladna kao led i bleda sa ljubičastim noktima. Izgledalo je zastrašujuće, i ja sam se uplašio. U bolnici su mi konstatovali tromb i zakrčenje arterija. Doktor mi je rekao da ukoliko se ne otčepi bar jedna, biće prinuđen da odseče čitavu šaku zbog gangrene. Moj svet se tada srušio.
Posle pet dana bolničkog lečenja i angiografije, na svu sreću ulnarna arterija mi se otpušila i moja šaka je ostala na svom mestu. Zaboravio sam da kažem da je u pitanju bila desna šaka. Radijalna arterija (ona na kojoj obično pipate puls) je ostala zapušena za vek vjekova.
Pitao sam doktora kad mogu da počnem sa treninzima. Rečeno mi je možda za par meseci. Sada kad razmišljam o tome uvek se setim reči svog srednjoškolskog druga, koji je sada odličan ortoped, kako su sportisti najnezahvalniji pacijenti jer njih interesuje samo kada će početi ponovo da igraju, često ne razmišljajući o posledicama za svoje zdravlje.
Tada je bio mart, 2004. godine. Godina Olimpijskih igara u Atini.
Rekao sam doktoru da ja moram da igram tamo, pa kvalifikovali smo se!
Doktor je izgovorio tu strašnu rečenicu da zaboravim i da nema šanse.
Znao sam i da ne mogu da zaboravim i da ima šanse.
Posle mesec dana sam počeo da treniram i bio u sastavu za polufinale italijanskog play – offa sa tadašnjim klubom ”Lube-BancaMarche”. Nosio sam neku smešnu rukavicu za biciklizam, da bi mi grejala ruku i zadržavala što više krvi. Bolelo je kao đavo. Trenirao sam više nego ikad.
Nije bilo lako vratiti se kad te doktori otpišu. Kada ti svi oko tebe govore da treba da budeš srećan što ti je ostala šaka cela.
Za četiri meseca šetao sam na otvaranju Olimpijskoh igara u Atini kao učesnik. Doktoru u inat. Poslao sam mu i razglednicu odande. Šalu na stranu, da nije bilo doktora ko zna šta bi sa mojom šakom bilo.
I nemoguće je moguće. Ako to stvarno želiš.
I radiš sve što možeš da to postigneš. Baš sve…
Obišao sam deset doktora u dve države da bih dobio njihovo mišljenje o mom problemu. Čitao sam istraživačke medicinske članke o arterijskom krvotoku sportista. Razgovarao sa bar pet kondicionih trenera o vežbama u teretani. Trenirao sam više nego ikad. Potpuno sam promenio rad u teretani, pogotovo vežbe za jačanje ruku. Obišao sam i travare, bioenergetičare, homeopate i uradio iris dijagnostiku (gde ti gledaju očnu dužicu da vide od čega si bolestan). Potapao sam ruku u čajeve, mazao šaku tinkturama biljaka, stavljao magnete, pio sam kardio aspirine i sibirske smole, radio su đok, meditirao, vizualizovao i radio vežbe joge. Ne pitajte me da li sam verovao u sve to ili ne i ne pitajte me šta mi je tačno od toga pomoglo zato što naprosto ne znam.
Samo sam imao jedan cilj, a to je da budem na Olimpijskim igrama u Atini. Samo mi to je bilo važno, a put do toga je bio da moja ruka bude zdrava. I uradio sam sve što sam mogao, da ostvarim svoj cilj. I uspeo sam. Nosio sam neku vrstu rukavice do kraja moje karijere.
Kada vam neko sledeći put kaže da “Nema šanse”, neka vam to bude još veći motiv da nađete način da ostvarite to što želite.
Uvek ima šanse, samo je pitanje da li ste spremni da uradite baš sve što možete.
Sada zastanite za čas i zapitajte se iskreno: Da li ste uradili baš sve što ste mogli? Ili možda ima još nešto, ono što bi moglo biti baš to što će vam pomoći da rešite svoj problem.
Andrija Gerić
Sportski psiholog i Mentalni trener
