NIKOLA GRBIĆ: OVO JE ZA TEBE TATA…

Najpoznatija odbojkaška braća na svetu, Vladimir i Nikola Grbić, konačno su zajednički dotakli zvezde. Jedan bez drugog nisu ono što ustvari jesu i najsrećniji su kada su zajedno na istom mestu, još ako je to Kuća slavnih u gradu Holioki, onda sreći nema kraja. Pošto je stariji, Vladimir, stanovnik pomenute još od 2011. pripala mu je nesvakidašnja čast, ali i obaveza, da u prvim satima 23. oktobra, “predstavi” javnosti svog brata na zvaničnoj ceremoniji dodele priznanja. I po tome su jedinstveni, jer nikada do sada nije bio slučaj da su braća u “Hall of fame”.

– Sada više nemam mogućnost da se šalim sa njim, jer nisam više jedini iz „Kuće slavnih” u porodici. Ovo je normalna svađa između braće i dešava se često, počev od toga ko je bolji u sobi. I to je nešto što je počelo od najranijih godina, jer smo odrasli zajedno u malom selu sa 2500 stanovnika, sa ocem koji je bivši odbojkaš, jedan od najboljih ikada u našoj zemlji. Odrasli smo u blatu, igrajući odbojku između dva drveta i preko kanapa. Tada smo otkrili strast prema njoj. Bez obzira koliko se odbojka može promeniti, ljubav i strast ostaju večni. Svi sportisti koji su ovde to znaju veoma dobro. Dostignuća koja je moj brat postigao su praktično sva koja se mogu postići u jednoj odbojkaškoj karijeri, kako sa klubom, tako i u nacionalnom timu. Zajedno smo vojevali mnoge bitke… Neću vam oduzimati ni trenutka više. Dame i gospodo – moj brat – rekao je prilično emotivno tu poslednju rečenicu Vladimir Grbić i dobio alpauz koji je bio kako za njegov govor, tako i za Nikolin izlazak pred mikrofon.

Pokušao je jedan od najboljih odbojkaša na planeti ikada da ostane miran, ali jednom se prima u Kuću slavnih, jednom se u životu dobija zvanična potvrda o besmrtnosti. Ipak, sa osmehom na licu počeo je svoju besedu:

– Uvek je dobra stvar govoriti prvi, a ne sačekati druge, jer ovako postoji mogućnost da se ponovim… Dobro veče svima. Veliko je zadovoljstvo što sam ovde večeras sa vama. Biti u društvu ljudi koji su promenili istoriju i ostavili neizbrisiv trag u odbojci je najveće dostignuće koje jedan igrač može postići, pored osvajanja zlatne olimpijske medalje za svoju državu. Lista ljudi kojima treba da se zahvalim, oni koji su doprineli mom uvođenju u Kuću slavnih, je veoma duga i nemamo toliko vremena. To su moja porodica, svi treneri, saigrači, predsednici, menadžeri, doktori, navijači i svi drugi ljudi koji su povezani sa mnom kroz odbojku. Takođe, tu su bili i ljudi od kojih sam naučio kako se stvari nikada ne trebaju raditi, ali i to je proces učenja i to pomaže. Oduvek sam pokušavao da igram najbolje što mogu, da pružim svoj maksimum i pomognem ekipi da pobedi. Ali, ako bi izgubili, čestitao bih protivniku i pokušao da naučim šta da uradim kako bih pobedio sledeći put. Odbojka mi je dala mnogo. Ona nije samo sport, već i životni trener. Naučio sam vrednosti prijateljstva, požrtvovanja, poštovanja, teškog rada, strpljenja, odricanja i mnogih drugih važnih stvari za svakodnevan život. Zahvalan sam na tome i pokušavam da dam nešto zauzvart, tako što pomažem mladim ljudima i mladim igračima da pronađu sopstveni put – rekao je novi stanovnik Huće slavnih u Holioki, u Masačusecu, mestu gde je nastala odbojka.

Obraćanje Nikole Grbića svi su slušači sa velikom pažnjom, a on je, da ne bi u tako bitnom momentu nešto ili nekog zaboravio, povremeno koristio papir.

– Moj otac je bio kapiten reprezentacije i prvi kontakt sa odbojkom mi je bio vraćanje lopti tokom njegovih mečeva, kada sam imao šest godina. Na početku sam igrao iz zabave. Nismo imali salu u rodnom mestu, pa nisam imao priliku da treniram. Jedino smo igrali utakmice protiv drugih škola subotom ujutru, ali to je bilo dovoljno za mene da se zaljubim u odbojku. I još uvek sam. Prvi nagoveštaj da mogu postići nešto više bio je kada sam imao 14 godina, kada sam dobio telegram, ne imejl već telegram, od Saveza, da prisustvujem dvodnevnim pripremama sa juniorskom reprezentacijom. Tada je to bio najlepši dan u mom životu. Na sreću, imao sam ih još mnogo tokom godina koje su došle. U mojoj 24 godine dugoj profesionalnoj karijeri, imao sam toliko mnogo divnih trenutaka. Na kraju, kada bi se dogodio neki težak poraz, bili smo u mogućnosti da se dignemo i nastavimo dalje. To je jedan od stvari na koju sam najponosniji. Kako je jedna starija i mudrija osoba od mene jednom rekla “Nije najsnažniji bokser onaj koji ima najjači udarac, već onaj koji bude nokautiran, ali ustane i nastavi da se bori”. To je najbolji savet koji možete dati deci. Sve te stvari koje sam rekao, moj otac je preneo meni i on je osoba koja mi nedostaje i kojoj dugujem veoma mnogo. Bio je moj prvi trener, mentor i životni učitelj. Zahvaljujući njemu i mojoj majci, postao sam ovo što sam danas, kao osoba i kao odbojkaš. Nadam se da ću biti primer svojim sinovima, kao što je moj otac bio meni. Mnogo mi je žao što nije ovde večeras sa nama, sa mojim bratom i sa mnom, zato što znam da bi bio mnogo ponosan na ovo što smo obojica postigli. Ovo je za tebe tata.

Posle dugog aplauza, mlađi Grbić se zahvalio svima i pozvao ih da u večeri koja je za njega izuzetna, svi uživaju isto kao i on. Usledilo je i priznanje, zvanična „potvrda“ da je član Kuće slavnih, da je u grupi nedodirljivih. Sada je i on među ljudima koji su pisali istoriju odbojke, baš tu, gde se rodila ideja o ovoj čarobnoj igri, u Holioki, u Masačusecu. Nikola i Vanja, Vanja i Nikola, opet u „istom dresu“.

Vanja: Nisam ništa dirao

U momentu dok su braća Grbić prilazila govornici, pao je deo scenografije baš na tom mestu. Stariji, Vladimir se odmah obratio „javnosti“:

– Ništa nisam dirao… Još uvek…

I dobio aplauz.

Photo volleyhall.org and fammily Grbic