Sve su u karijeri i životu postigli zajdeno Vladimir i Nikola Grbić. Ono u čemu se do skoro stariji „razlikovao“ od mlađeg je što je 2011. godine primljen u kuću slavnih. Braća kao braća, ne mogu jedan bez drugog, pa je tako i mlađi Nikola nedavno postao „stanovnik“ istog doma. Izabran je u Kuću slavnih, tamo gde su velikani, gde su najveći odbojkaši, odbojkašice, treneri, ukratko, vrhunski odbojkaški znalci.
Iza njega je prebogata karijera, satkana od velikih uspeha, od medalja, trofeja, učešća na velikim svetskim takmičenjima, bilo u dresu nekog vrhunskog kluba ili naše reprezentacije. Vest je primio sa osmehom.
– Prvo što mi je prošlo kroz glavu jeste da bi moj otac Miloš, da je živ, bio ponosan na mene. I nekoliko dana posle, kada razmišljam o tome, taj isti osećaj mi je primaran. Siguran sam da je to nešto što bi ga učinilo ponosnim i žao mi je što nije tu da pođe sa mnom – kaže Nikola Grbić sa setom.
Slično je mislio i Vladimir, te 2011. jer je otac bio najveći „krivac“ što su postigli sve što su postigli, jer im je on usadio ljubav prema odbojci koju su oni vremenom oplemenjavali i postali vrhunski igrači, o čemu svedoče i ova, najveća odbojkaška priznanja.
– Ovo su neke stvari koje ne zavise od nas. Neki drugi ljudi predlažu, biraju i glasaju. Tu nema ništa „preko veze“. Ima možda igrača koji su u svojim karijerama osvojili više i imali uspešnije karijere, ali koji su kriterujumi ulaska u Kuću slavnih, zaista ne znam. Ono što je meni najvažnije jeste da sam izabran tamo, za mene je to velika čast, ne samo za mene, već i za srpsku odbojku. Jednostavno ne znam kako da se postavim, nikad mi se tako nešto nije desilo. Šalu na stranu, stvarno sam počastvovan i iskreno se nadam da će još neko iz naše generacije naći mesto tamo, da će „doći“ da nam pravi društvo.
Zvanična promocija održaće se u oktobru u Haliuki, u Masačusecu, tamo gde je jedan Grbić, stariji, već bio. Možda će Vanja još jednom otići, ovog puta kao Nikolina podrška.
– On u svemu mora da bude prvi. Da potpiše ugovor, ode prvi u inostranstvo, osvoji „skudeto“. On je apsolutno zaslužio da se nađe tamo, to je isto bila velika čast za našu porodicu. Jedino sam ja pre njega bio proglašen za najboljeg igrača Evrope, eto, da i ja budem negde prvi.
Ulazak u „Hall of fame“, Nikola Grbić je zaslužio noćeći dres velikih klubova, pretežno italijanskih, ali i plavog, reprezencaije Jugoslavije, zajednice Srbije i Crne Gore i na kraju samo Srbije. U međuvremenu je postao i selektor našeg najboljeg tima.
– Apsolutno se nadam da će mi trenerska karijera biti bar približno uspešna kao igračka. Takva mi je namera, da radim stvari onako kako sam to radio i dok sam igrao, sa maksimalnim požrtvovanjem, emocijom, da se kompletno predam tome. Rezultat je uvek bio taj koji je nagrađivao takvu vrstu pristupa, pa bi bilo lepo da se to desi i u ovom poslu. Treba vremena da se neke stvari dovedu na svoje mesto, da još malo stasamo kao reprezentacija i verujem da ima i te kako prostora da se nađemo na nekom postolju.
Ukoliko se trenerske ambicije Nikole Grbića ostvare i u toj „oblasti“ bude imao uspeha kao dok je bio igrač, možda se desi da jednog dana i kao trener bude predložen u Kuću slavnih. Ukoliko je tako nešto uopšte moguće. Mada i ako nije bio slučaj do sada, ne mora da znači da neće biti prvi slučaj. Ni Vanja sigurno ne bi imao ništa protiv.
