Nema dileme da je put kojim hoda Nikola Grbić – put uspeha. Ali isto tako nema dileme da je on bio mnogo puta trnovit, naporan, pun odricanja. Samo tako se može stići do medalja, pehara, trofeja, samo tako se može stići tamo gde se nalaze odabrani, gde su najbolji među najboljima – u Kuću slavnih. Upravo je ključeve tog „objekta“ dobio prvih sati 23. oktobra, u Holioki, državi Masačusec, u Americi, mestu gde je odbojka i nastala. Bio je u 31. klasi onih koji su privilegovani da se nađu među Bogovima odbojkaške igre.
Šta on ima u karijeri, mnogi igrači velikih reprezentacije nemaju zajedno. Sa bratom Vladimirom (koji je u Kući slavnih od 2011.), medalja i pehara za jedan manji „Fort Noks“. Zbog svega toga je pomenutog datuma dobio i definitivno mesto besmrtnika među onima koji su nekad, koji sada i koji će u buduće prebacivati šarenu loptu preko mreže. Takvi ljudi su sa jedne strane, gledajući na ono što su i način na koji su to uradili „nedodirljivi“, a sa druge strane, sasvim obični ljudi, „od krvi i mesa“, predusretljivi, nasmejani… Sve je to bilo i prošlo, ali utisci se ne brišu tako lako.
Posle velikih uspeha obično kažu da treba vremena da se stvari slegnu i da se čovek postane svestan toga. Da li je i sa tobom takav slučaj i kako se sada osećaš, kada je već prošao određi period?
– Iskreno, nisam puno razmišljao o tome. Da sam primljen u Kuću slavnih, saznao sam telefonom od Vanje kada smo bili smo u Iranu na vikendu Svetske lige. Shodno obavezama, nisam ni imao vremena da se tome posvetim. Sa ove distance, kad su se stvari malo slegle, osećam veliku čast sto šam se našao u drustvu ljudi koji su ostavili neizbrisiv trag na naš sport. Mi smo prva braća koja su usla u Hall of fame, pa je samim tim i čast udvostručena, ne samo za nas dvojicu nego i za našu odbojku. To je ekipni sport i svi koji su učestvovali u ovim uspesima, doprineli su da se nas dvojica nađemo u Holioku.
O čemu si mislio dok ste stajali i čekali da izađete na binu, a o čemu dok te je Vanja predstavljao…
– Dosta puta sam se nalazio u situaciji da budem predstavljan (svake godine u klubu, na intervjuima i slično), pa ni ovaj put nije bilo nešto specijalno dok smo čekali na red. Samo sam želeo da što pre prođe vreme dok ne dočekam momanat da pričam. Dok je sve to teklo, Vanja i ja smo se šalili iza bine. A onda nas je oficijelni spiker pozvao. Vanja je bio prilično kratak, za divno čudo u predstavljanju, i na tome sam mu zahvalan, pošto zna da se raspriča. Ovog puta je bio duhovit i što je najvaznije, sažet – kaže uz osmeh mlađi od braće Grbić.
S obzirom da je od već pet godina u Kući slavnih, u klasi 26, da li si ga možda pitao za neki savet pre ceremonije, da znaš sta te očekuje?
– Rekao mi je za doručkom dva dana pred ceremoniju kako bi bilo dobro da poradim na govoru kojim ću se obratiti prisutnima. Mislio sam u početku, kako bi trebalo da se kratko, u dve rečenice, da se zahvalim svima i da ne dužim previše. Ali to su te prednosti kad imaš nekog ko je bio u takvoj situaciji, pa mi je tako Vanja rekao da to baš i ne funkcioniše po tom principu, da nema vremenskog ograničenja i da pripremim šta ću da kažem. Od tada pa do ceremonije sam smišljao šta bi bilo najprikladnije da kažem.
Kako su vam tamo tekli dani, jeste imali celodnevni program ili je bilo vremena i da se posvetite sebi?
– Sačekao nas je čovek iz organizacionog odbora koji je tamo već 45 godina. Upoznali smo grad, mada ga je Vanja već znao od ranije. Ujutru smo mi “novi” imali intervje za televiziju u jednoj srednjoj školi, a popodne išli na prijem kod gradonačelnika u Gradsku kuću. Tu su nas upoznali sa istorijom grada i kako se razvijao do danas, a posle smo dobili plakete sa zahvalnicom i čestitkama od gradonacelnika, dva kongresmena i tri senatora drzave Masačusec. A onda je došao dan ceremonije, gde smo najpre ujutru smo imali dodelu prstena i otkrivanje plakete sa našim likom. Na njoj je opis stvari zbog kojih smo primljeni u Kuću slavnih i pne su izložena u muzeju. Popodne se dešavalo ono glavno, zvanicna ceremonija prijema u Hall of fame i zajednička večera.
Šta za tebe znači podatak da su dvojica iz “iste sobe” na mestu gde moze samo mali broj ljudi iz celog sveta?
– Nisam razmišljao o tome na taj naćin. Uvek sam se trudio da se dam najviše i najbolje što mogu, za zajednički cilj. Znam da sam u tom procesu mnogim saigračima, trenerima, doktorima, predsedniku, i dalje da ne nabrajam, išao na živce i da mozda nisu mislili da tako treba, ali moja je namera bila najiskrenija za zajedničko dobro. Na sreću, imali smo puno puta razloga za radovanje pa je bilo lakše podneti me.
Da li će ovo priznanje biti na posebnom mestu ili će i ono u trofejnu sobu u porodičnu kuću u Kleku?
– Zbog posla kojim se bavim i danas, često menjam prebivalište pa i nemam prostoriju kojoj imam sve trofeje i medalje. Opet sam se selio letos, pa me ne bi čudilo i da nekad zagubim nešto. Soba u Kleku ima posebno značenje zbog toga što su tamo i očevi trofeji zajedno sa nasim.
Da li su obični putnici u avionu “do tamo i nazad” znali sa kim putuju?
– Mi jesmo poznati u odbojkaškom svetu, ali ogromna većina ljudi nema pojma da se odbojka igra profesionalno a ne ko smo nas dvojica. Zato nas niko nije “prepadao” na putu.
Kako su tamo, na licu mesta, komentarisali dva brata u Kući slavnih, jer nikom nije, a sigurno i neće, tako nešto poći za rukom?
– Isticali su to na svakom javnom obraćanju kao nešto posebno i jedinstveno. Po prvi put su se našla dva brata u internacionalnoj Kući slavnih. Postoje doduše dvojica u bejzbolu, ali, to sport koji je ograničen samo na Ameriku.
Veliki igrač, veliki trener, veliki čovek. Njegovo veličanstvo Nikola Grbić.
