Konačno je san medalje sa Olimpijskih igara, onaj koji naša ženska odbojka sanjala godinama, postao java. Od nedelje 21. avgusta, vreme se „računa“ po nekom novom kalendaru. Jer tog dana, u ranim jutarnjim satima po našem vremenu, na grudima naših odbojkašica zasjala je medalja sa najveće svetske sportske smotre, jedina koja je nedostajala u bogatoj kolekciji. Time je potvrđena istinitost izreke „Treća – sreća“, jer je upravo iz tog puta osvojeno odličje.
Nikada naš tim na jedno veliko takmičenje nije otišao tako čvrsto rešen da im prtljag pri povratku bude teži za pola kolograma nekog plemenitog metala, za mnoge sportiste najdražeg dokaza da su ono što su se opredelili da rade, radili kako treba. Počelo je izjavama još prošle godine, kada su se na ubedljiv način „prošetale“ kroz takmičenje koje se zove Svetski kup, i tako iz prvog pokušaja stigle do olimpijske vize u pasošu. To je pored samog plasmana značilo i izbegnute kasnije izuzetno teške i naporne kvalifikacije, a to vreme je „posvećeno“ odmoru i oporavku devojaka posle još jedne, ko zna koje, naporne klupske sezone. Plan je napravljen odavno. Selektor Zoran Terzić je najčešće bio na vezi sa kondicionim trenerom Vladimirom Bankovićem, napravljena je strategija u kojoj nije smelo da bude, a i nije bilo greške. Imao je na raspolaganju skoro sva tima, kao nikad do sada, čak i mogućnost da tokom Gran prija, zbog potreba pomenutog plana, zameni između dva vikenda i sedam igračica. Dva odlaska u Bar, svesno žrtvovan finalni turnir Gran prija, na kome su, ne samo imale mesta, već i realnu šansu za treću medalju. Ali, znalo se šta je „target“ za ovo leto, kako planove sprovoditi u dela. Uostalom medalja sa Gran prija i medalja na Olimpijskim igrama, ne mogu da se porede.
Devojke su „ispratile“ svaku zamisao stručnog (još jednom se potvrdila istinitost te reči) štaba, svesne da svaka od njih ima svoju šansu da se nađe među putnicama za Rio. Neke su doduše bile na prvom vikendu pomenutog Gran prija, ali je ovo glavno tek sledilo. Zadale su selektoru glavobolju kakvu mu sigurno nije zadala ni jedna protivnička selekcija. Jednostavno, nije znao koje devojke da povede na Olimpijske igre, jer je imao bar 16 ravnopravnih. Na kraju je otišlo 12 koje su u tom momentu bile najbolje za timsko ostvarenje.
Medalja je najavljena godinu dana ranije, i to je „nogu povukla“ kapiten Maja Ognjenović. Pre nje je to rekao i „vizionar srpske odbojke“ Aleksandar Boričić. Selektor je rečenicu svog lidera na terenu prokomentarisao kao da „nije problem da se nešto obeća, nego da taj koji obeća, to može i da ispuni“. I sigurno mu se i svidela hrabrost igračice sa kojom sarađuje preko deceniju. I ostale devojke su u Brazil na Olimpijske igre sigurno krenule sa istom željom. Ona je, kako su pripreme odmicale, bila sve jasnije izražena. Ono što je posebno radovalo jeste da nije bilo ni jedne jedine povrede, a to je ranije umela da bude „kočnica“. I psihički su bile sigurno nikad spremnije, a motivacija… Da li treba pominjati. Bilo je to 12 sestara, koje su u svakom momentu bodrile jedna drugu, koje su se podržavaje međusobno, ljubile između dva poena, između setova, posle utakmica…
Velika stvar je to što naš tim izuzetno cene u Brazilu, pa su im ponudili da nekoliko poslednjih dana, pred sam ulazak u olimpijsko selo, budu na zajedničkim pripremama. Pun pogodak. Aklimatizacija je bila skoro neprimetna, a to je sve bio samo još jedan plus. Da nisu došle da budu manekenke, a i to bi i te kako uspešno radile, naše devojke su pokazale protiv Italijanki, potom u duelu sa Portorikom, a poraz od Amerike ih je samo motivisao da „zgrome“ Kinu. Tada se već govorilo u sve većem krugu ljudi iz odbojke, da je medalja na vidiku. Još jedan poraz, sada od Holandije, nebitan, opet je bio „predigra“ za početak zav
ršnog udarca. Prvo su pale evropske šampionke, a onda i svetske. Rusija pa Amerika. Dve „male“ državice, gde odbojku igra onoliko ljudi koliko Srbija ima stanovnika. Medalja je tu. Buđenje iz sna i istupanje na javu. Najveće svetsko takmičenje, medalja (karika) koja je nedostajala da se lanac uspeha upotpuni. Kao šlag na tortu je došlo veliko finale, pred 15 hiljada ljudi, jedan od poslednjih mečeva na Olimpijskim igrama. Niko im neće zameriti što odličje nije najsjajnije, jer su posle velikog emotivnog pražnjenja poražene od Kine.
Na pobedničkom postolju su srebrne medalje sijale na zlatnim devojkama. Priča sa srećnim krajem. Priča za neke nove klinceze koje su počele ili tek planiraju da se bave odbojkom. Putokaz kojim treba ići, put koji treba slediti. Olimpijska medalja, srebrna. Jedan san je dosnjan, postavljaju se novi ciljevi. A oni su sa ovakvim devojkama uvek dostižni.
