Bianka Buša
Da se vratiš godinu unazad, šta bi rekla da ti neko kaže da ćeš igrati na Olimpijskim igrama i osvojiti srebrnu medalju?
– Rekla bih mu da nije lepo da se na takav način šali sa mnom. Stvarno, ko bi se ovome nadao. Ovo je fantastično, mada će biti potrebno neko vreme da se utisci slegnu. Ne mogu da verujem i da sam postala penzioner.
Koliko si poruka raznim „putevima“ dobila posle finala?
– I da sam htela da brojim, ne bih uspela, jer mi je telefon u jednom moemntu „trokirao“ od poziva, poruka… I dan ranije. Znam da su se javljali i neki ljudi koje nisam čula godinama, ali i da sam svima odgovorila na poruke.
Koliko dugo nisi zaspala posle utakmi se Amerikom u polufinalu?
– Bolje je reći koliko sam spavala. Sat vremena i to tek negde pred jutro. I nisam samo ja, već veliki broj devojaka nije mogao od velikog uzbiđenja i činjenice da smo u fimalu Olimpijskih igara, ni oko da sklopi.
Jovana Brakočević
Koji je recept da posle porođaja 22. decembra, već 21. avgusta osvojiš olimpijsku medalju?
– Upornost, odlučnost, puno odricanja. I da taj neko bude tvrdoglav kao ja, što mi nije strano, da se vrati na teren vrlo brzo posle porođaja, a ne da se izležava kod kuće.
Da li si ikada u karijeri bila srećnija nego posle pobede nad Amerikom?
– Ni blizu toga. To je bilo ostvarenej sna, tako nešto se ne može opisati, jer u tim situacijama se ne improvizuje. Tu krenu emocije, sreća, koja je bila ogromna, a sve se to mislim vrlo lepo i videlo.
Šta može da se poredi sa ovom medaljom?
– Jedino rođenje sina Viktora. Te dve stvati su nešto najlepše što mi se desilo u životu, svaka je na prvom msetu u svojoj „kategoriji“.
Bojana Živković
Kako je kada na tribinama vidiš najbolje sportiste Srbije da navijaju za tebe?
– Mi jedni druge znamo kao sportiste, upoznali smo se bolje u selu, ali siguno da nismo navikli jedni druge da vidimo u ulozi navijača, što se u Riju i desilo. Lepo je videti vrhunske srpske sportiste na tribinama kako nas bodre, a verujem da je isto bilo i njima. Sjajn osećaj zaista.
Koji je bio najteži, a koji najradosniji trenutak u Riju?
– Poraz od Kine je svakako bio tajteži momenat na Olimpijskim igrama, jer smo zbog prethodnih igara u tom finalu očekivali mnogo više. Sreća pa je malo potom usledila ceremonija dodele medalja, pa smo tugu zamenile osmesima. Radosniji momenat od onog kada smo savladali Ameriku u polufinalu ne postoji. Plasman u finale je bio nestvaran.
Da li je teže osvojiti medalju ili je tako tešku nositi dugo vremena?
– Kažu da teži oko pola kilogama, što je zanemarljivo u odnosu na način na koji smo došli do nje. To je ponos, nešto nestvarno, ali težinu medalje od velike sreće nismo ni osećali.
Tijana Malešević
Kako je tekao „radni“ dan pre i posle finala sa Kinom?
– Više ne mogu tačno da se setim šta se dešavalo u koje vreme, ali smo se prilično naspavali. Potom smo otišli na trening, po povratku svratili da ručamo, a onda malo odspavali. Uvek pred utakmicu imamo i video pripremu, koja je bila popodne, a onda smo pratili finale vaterpolista i radovali se njihovom uspehu. Proslavili smo to uz kafu i krenuli na svoje finale.
Da vam je neko nudio srebro pre turnira da li bi uzeli, a da li ti je sada krivo što je to „samo“ srebro?
– Znali smo pri polasku da vredimo i da neće biti iznenađenje ukoliko osvojimo medalju. Verovatno bi prihvatili srebro onoga dana kada smo krenuli za Brazil. Ali sada, posle svih dobrih igara, pobeda nad evropskim pa svetskim prvakom, ostaje žal što nismo napravili i taj iskorak više.
Šta je nedostajalo da budete olimpijske šampionke?
– To je pitanje koje će nas verovatno kopkati dugo. Da se razumemo, Kina je bila bolja u finalu i osvojila je zlatnu medalju zasluženo. Mi jednostavno nismo bile na visini zadatka kao u dva meča pre toga. Ali i ovo je velika stvar, nadam se i podstrek i najava novih uspeha.
Brankica Mihajlović
Da li si svesna koliko je reprezentacija igralo kvalifikacije za Olimpijske igre, a da ste vi posle svega drugi?
– Koliko ja znam, kroz mnoge kvalifikacije učestvuju skoro sve zmlje članice Svetske odbojkaške federacije. Da, svi učestvuju, a mi za malo da budemo najbolje od svih. Ali ni drugo mesto nije loše. Kada se pogleda globus ili mapa sveta, a mi vicešampionke, stavrno rezultat za ponos.
Kako su odmicale Olimpijske igre, da li vam je i rasla popularnost u Olimijskom selu?
– Nisam obraćala pažnju na tako nešto. Čini mi se, kad sada malo razmislim, da su nam ljudi čestitali sve više, da smo možda postajale malo popularnije, što je bilo razumljivo, jer smo bile sve bliže medalji.
Da li ti se karijera od 21. avgusta menja, o bilo kom smislu?
– Ne verujem da će se tu bilo šta promeniti. Imaću isti život kao što sam i imala ranije, naravno uz malo više slikanja verovatno. Sigurno je da će me gledati drugim očima na utakmicama, mada je i to možda. Lepo mi je, radim ono što radim i za to sam plaćena, a to je najlepša stvar.
Maja Ognjenović
Konačno si sve osvojila. Koje je najteže, a koje najdraže odličje?
– Možda je isti odgovor na oba pitanja, ovo u Riju. Mislim da smo zaslužili svaki deo te medalje, jer je bilo izuzetno naporno, trebalo je pobediti svetskog pa evropskog šampiona, Kinu u grupi… Sa druge strane, kad razmisli, do svake medalje smo imale težak put. A draga mi je i ona iz Japana 2006…
Šta se sada dešavalo, što ranije nije, pa ste osvojile olimpijsku medalju?
– Sve po malo, ali mislim da je energija presudila. Da me neko ne shvati pogrešno, uvek imamo sjajnu atmosferu, dobru energiju, ali smo svesne da nas 12 ili koliko već, ne može ja bude skup najboljih drugarica, da se stalno druže i imaju ista interesovanja. Ali mislim da smo sada bili bliži tome nego ranije.
Šta je uzrok suzama u četvrtom setu finala?
– Samo sam takvu „facu“ složila, jer sam dobila dva udarca u povređenu šaku, nisam plakala. Ali jesam kada se utakmica završila, jer mi je bilo krivo što mislim da smo mogle više. Plakala sam i posle pobede nad Amerikom, kod mene su emocije jasna stvar.
Stefana Veljković
Čije je srebro sjajnije, košarkaša ili odbojkašica?
– Imaju isti sjaj, mada nisam poredila. To su veliki uspesi srpskog sporta. Oni su igrali sjajno, mi isto, ali mislim da su naše šanse za zlato bile veće.
Da li su vas neki novi ljudi prepoznavali i čestitali na putu od Brazila kući?
– Kako da ne. Mislim da je mnogo ljudi pratilo Olimpijske igre i da smo mi ostavile takav utisak da su jednostavno morali da nas primete. U krajnjem slučaju, nosile smo medalje, pa i oni koji nas nisu gledali, saznali su.
Koliko si puta plakala zbog pobede?
– Retko to radim. Ali nikada do sada nisam ni igrala na ovako velikom takmičenju gde su emocije skoro sastavni deo igre. Zato je to ovog puta bilo „vidljivije“.
Jelena Nikolić
Da li je ova medalja definitivno i kruna karijere?
– Baš tako, jeste, moja najvrednija medalja u dugoj karijeri. Do ovog leta sam samo maštala o tome, misleći da je nikada možda neću osvojiti, ali sa početkom priprema sam sam znala da će se maštanja ostvariti.
Da li je meč sa Kinom i poslednji u reprezentativnom dresu?
– Ne bih o tome, još je sve u fazi slavlja i nisam razmišljala o tome. Ako i dođe do toga, neće biti nikakvog oproštaja, jednostavno me neće biti na spisku za sledeće veliko takmičenje. Samo ću se zahvaliti ljudima koji su zaslužni i koji su bili uz mene sve ove godine.
Kakav je osećaj kada se probudiš posle finala?
– Prvo osmeh,a onda misao da je bilo jako lepo i da je vreme da krenemo kući, da slavimo sa svojim ljudima, u našoj zemlji. Inače, nama je posle svake utakmice, bilo slavlje, bilo da pobedimo, bilo da izgubimo.
Jovana Stevanović
Pre polsaka u Rio, imala si želju da upoznaš Novaka Đokovića, a po povratku u Srbiju, mnogi su želeli da upoznaju tebe…
– Mnogo toga se izdešavalo u poslednjih mesec dana. Svoju želju sam ostvarila, ali i mnogo preko toga. Sa druge strane, izlazila sam u susret svima kojima sam mogla, verujem da nikog nisam odbila za fotografiju ili autogram.
Koji ti je najjači utisak posle osvajanja medalje?
– Sve su to utisci koji jedan nadmašuju drugi. Najpre postolje, pa doček na aerodromu, onda onaj veliki, ispred Skupštine.
Šta može da te usreći više od srebra sa Olimpijskih igara?
– Verovatno samo zlato. Malo vremena sam u reprezentaciji, ali verujem da će i to jednog dana doći.
Milena Rašić
Da li su igre u Riju bile tvoja životna forma?
– Ne znam, neki kažu da jeste, ali same Olimpijske igre, gde se boriš za boje svoje zemlje, moraju da budu maksimum, nešto gde se ostavlja srce na terenu. Trudila sam se da moje igre budu baš takve.
Objasni povratak u selo pesmom „Celu noć i celi dan“ posle polufinalnog meča i od koga ti je stigla najlepša čestitka?
– Ta pesma nam je obeležila Olimpijske igre, slušale smo je pred svaki izlazak na teren, pa smo je posle tog meča i otpevale, jer smo savladale velikog favorita. Ispred zgrade su nas dočekali naši sportisti koji su u tom momentu bili u selu, a njihove čestitke su nam pomogle da shvatimo značaj te pobede, pošto nismo bile svesne.
Koliko si svesna srebrne medalje?
– Ma kakvi, još smo pod euforijom, naročito posle povratka u Srbiju, aerodroma, bine i ostalog. Trebaće nam vremena da shvatimo da smo napravile istorijski uspeh.
Silvija Popović
Sa čime može da se uporedi radost posle osvajanja medalje?
– Ni sa čim. Takav osećaj nisam nikad u životu imala ni blizu. Medalja na Olimpijskim igrama, to je stvarno jedinstven osećaj. Sve je kao u najlepšim snovima, ali mnogo lepše od svega toga je što to nisu snovi, već java.
Kako si se osećala na pobedničkom postolju?
– Kada smo se peli na pobedničko postolje, za trenutak nisam znala šta mi se dešava. To je bilo baš kao san koji je prekinut onog momenta kada sam dobila medalju. Njena lepota i težina su bili dokaz da nam se odo dešava. Osećaj koji bih svakom poželela.
Da li si ikada maštala o ovome?
– Lagala bih kada bih rekla da nisam. Svaki sportista bar jednom u karijeri pomisli na ovako nešto. Zamišljala sam kakav je osećaj, kako to sve izgleda i još neke druge stvari. Sada sam dobila odgovor na sve što me je nekad zanimalo.
Tijana Bošković
Kako izgleda upoznati najbolje sportiste Srbije, ko te najviše oduševio i za koga si od njih najviše navijala?
– Izgleda nestvarno kad na jednom mestu oko sebe vidiš krem srpskog sporta. Svi smo bili jedna velika porodica i drago mi je što sam i ja bila deo toga. Toliku količinu pozitivne energije još nisam doživela. Zato ne mogu ništa da izdvojim, navijali smo svi za sve.
Protiv koga ne bilo najteže?
– Definitivno protiv Amerike u polufinalu. Nema tu šta da se razmišlja, bilo je mnogo teško, baš kao što je i pobeda bila izuzetno „slatka“.
Objasni poslednji poen u duelu sa Amerikom?
– Najpre servis. Nisam imala pritisak, jer smo vodili imali meč loptu i znala sam da neću da pogrešim. I baš sam je dobro udarila. A kontra za pobedu… Udarila sam, koliko se sećam, po paraleli, želeći da se sve što pre završi. I završilo se sekund posle toga.
