Psihologija Struka

Oslobodite dete u vama…

psiholog-andrija-geric-1

Da li se sećate svog prvog treninga? Uzbuđenja kada prvi put probate neki sport koji vam se dopada. Volje da naučite nešto novo i uzbudljivo.

U svom životu  trenirao sam džudo, klizanje i ples (kratko i neuspešno), odbojku i košarku. Još uvek se sećam svakog detalja sa svakog prvog treninga. Prvog odbojkaškog treninga, davne 1986. godine, kada me je trener Stevan Mocko doveo u grupu dečaka koji su bili tri godine stariji od mene i promuklim glasom mi rekao prvu lekciju o odbojci: “Kad te udari lopta to ne boli”. Istovremeno, ne dajući mi ni sekund vremena, pogodio me loptom jako, po sred čela sa udaljenosti od metar. Sećam se da mi je čelo bridelo i bilo crveno, dok mi je u ušima odzvanjalo od udarca…. Interesantna lekcija za početak.

Sećam se i izvesnog Đokovića (stariji dečko iz škole), koji me je posle dva minuta pitao da li hoću da igram sa njima (nisam znao ni pravila, a ni kako se igra, ni šta je cilj ). Nisam znao baš ništa o odbojci. Bio sam spreman da učim. Imao sam volju da svaki trening nosim teške stubove iz spravarnice na drugom kraju sale, da bih namestio mrežu za odbojku. Ipak bio sam najmladji i to mi je pripalo kao dužnost.

Tada me je to jaaaaaaako nerviralo, ali već posle godinu dana dobio sam obrise bicepsa na rukama. Vauuuuuu, hvala vam stubovi i svakodnevno nameštanje mreže. Nikad ne znaš zašto je nešto dobro!

Tada nismo bili opterećeni novcem, klubovima, statistikama, da li ćemo igrati fantastično ili samo onako. Jedino nam je bilo važno da se dobro zabavljamo i da uživamo u igri. Želeli smo da se igramo.

Možete zastati sad za čas i dobro bi bilo da razmislite koliko se vi zabavljate dok se bavite vašim sportom? Ili možda vašim poslom? Da li postoji taj deo igranja i zabavljanja, onako kao što to deca rade… Kao što ste možda i vi radili na početku. Da li se to izgubilo ili možda nije?

Ako se još uvek zabavljate, onda samo napred.

Ako ne osećate tu dečiju strast za nečim novim i zabavom, možda je momenat da promenite sport ili da nađete nešto drugo u čemu ćete zaista uživati. Jer ako zaista ne uživate potpuno, onda nema smisla trenirati (ili raditi), provoditi sate i sate u nečemu što vas ne ispunjava.

Dete u vama je ono koje se igra, koje se zabavlja. Ono kojem nije ništa teško. Dete ne racionalizuje, ono se prepušta emocijama i trči ka igri ne razmišlajući o ishodu ili posledicama. I u tom procesu zaista uživa. Ako pobedi nagrada je ogromna, ako izgubi uvek je tu sledeća igra u koju se ulazi sa istim žarom.

Vaši saigrače treba uvek posmatrati kao drugare iz ulice sa kojima ste se skupili baš na to mesto da bi pobedili dečake iz susednog dvorišta. To je važno i svetsko pitanje. To je dečija igra i strast i energija koja se odrastanjem gubi. Ali ne i kod vrhunskih igrača.

Ako obratite pažnju na LeBrona, Đokovića (onog tenisera), Tajger Vudsa, Cvijićevu, Atanasijevića, Brakočevićevu ili se možda setite Đorđevića, Džordana, Pirmina Curbrigena, Grbića, Škrbića, Čavića ili Svetlane Boginskaje, primetićete da su se oni svi dobro zabavljali dok su se takmičili i baš zato bili vrhunski i igrali sa istom onom strašću kao što su radili kad su bili deca.

Da li se vi zabavljate?

Dozvolite vašem detetu da izađe iz vas…

 

 

Andrija Gerić

Sportski psiholog i Mentalni trener

andrijacoaching@gmail.com

www.andrijageric.com

 

One Response

  1. Pazljivo citam ove savete, moze da se nauci puno toga

Comments are closed.