Odbojka na pesku

SRĐAN VECKOV – Zaigrali se do Rija

2

Kada je počeo da se bavi odbojkom, sigurno da je Srđan Veckov maštao da bude bar uspešan u onome što radi. Kasnije, kada se „prešaltovao“ na bič – volej, shvatio je da je tu još bolji, apetiti su porasli, pa je želeo da predstavlja svoju zemlju na nekom međunarodnom takmičenju. Uspeo je i u tome, kao višestruli prvak najpre SCG, a onda i Srbije, da bi svo svoje znanje kasnije rešio da prenese na druge. Ali njegovi snovi, ma kakvi bili, sigurno nisu dosegnuli dotle da će biti učesnik Olimpijskih igara. A baš to se desilo nedavno, kada je sa Karlom Borger i Britom Bute kraj turnira u Hamburgu dočekao sa visoko uzdignutim rukama. To je značilo da se trogodišnji rad isplatio, da je krajnji cilj ispunjen i da će biti u društvu najvećih sportista i trenera na svetu.

Tako je postao jedini Srbin koji će biti učesnik olimpijskog turnira u Rio de Ženeiru. Ne na terenu, ali u bitnoj ulozi pored njega i to će se uvek isticati.

– Stvarno smo postigli nešto neverovatno. Ne mogu da kažem da je to nešto o čemu smo maštali, jer jednostavno, kada smo počinjali saradnju, nismo sebi postavili jasne ciljeve u vidu osvajanja nekih medalja, plasmana i slično. Želeli smo samo da se njihova igra unapredi, da igraju ono najbolje što znaju. Tako je i bilo, zaigrale su se i eto, idemo u Rio.

A saradnja je počela skoro slučajno. Naime, dok je bio trener naše selekcije na jednom turniru u Grčkoj, upoznao je momke iz Nemačke, sa kojima su zajedno trenirali, družili se i na kraju razmenili adrese i brojeve telefona.

– Posle nekog vremena su me zvali i pitali da im budem trener. Nisam mogao da prihvatim, ma koliko mi je godilo, jer su uslovi bili loši. U to vreme sam bio trener reprezentacije Malte, i u „velikoj“ odbojci i u bič –voleju. Onda me je posle nekoliko meseci opet zvao, rekao da dve devojke koje se ozbiljno i profesionalno bave odbojkom na pesku, traže trenera, da im je on pričao o meni i da su zainteresovane. Popričali smo, dogovorili se i tako je krenulo.

Od starta se suočio sa uslovima koji nisu ni iz bliza bili onakvi kakve je imao. Jednostavno, to je bilo nešto o čemu sanja svaki trener.

7– Kao da sam došao na drugu planetu. Na dobro se čovek brzo navikne, pa sam tako i ja. Imale su sve, moje je bilo samo da radim sa njima. Njih dve imaju stručni tim od sedam ljudi, trenera, fizioterapeuta, psihologa, čoveka za marketing, kondicionog trenera… Dobio sam šansu, verovao odavno u sebe i svoje znanje i hteo sam sve to na najbolji način da iskoristim. Potpisali smo ugovor na tri godine.

U takvom stanju stvari, nema onog, što je do tada iskusio, da se bič – volej igra samo u letnjem periodu. Ne, igra se cele godine, putuje se po celom svetu, igraju najjači turniri, skupljaju zlata vredni bodovi.

– Postoji dvorana u kojoj je pesak i koja je u funkciji cele godine, 24 časa dnevno. Po potrebi se greje, hladi, ima sve što je potrebno za rad. Trenira se sa ogromnim brojem lopti, što omogućava pravi rad i što mi je do tada bilo nepojmljivo. Veliki broj sponzora omogućava da svako radi svoj posao, one da treniraju i igraju, ja da mislim kako ću unaprediti igru i osmisliti treninge, fizioterapeuti imaju najsavremenije aparate za oporavak… Svako zna šta radi.

Vrlo brzo je uspostavljena prava konekcija, jer su Brita Bute i Karla Borger videle da napreduju, pa su još više prionule na rad.

– Nikad im nije dosta. Često se dešava da završimo trening, kažem im da se istežu, ali one žele neku stvar da ponove. I onda to bude još najmanje 50 puta, pa se trening produži za pola sata. Inače, mislim da su nemački bič – volej igrači netalentovani u odnosu na naše. To sam i njima rekao. Ali upornost i želja za radom, pre svega, ali i uslovi koje imaju su ih doveli tamo gde su.

Zahvaljujući angažovanju nemačkih igračica, Srđan Veckov je za nepune tri godine proputovao svet „uzduž i popreko“. Naročito u poslednjih 15 – tak meseci.

– Nije to samo ono da se5 ode i odigra turnir. Odemo ranije, da bi se aklimatizovali, da bi trenirali, a treniramo često sa najboljim igračicama na svetu, Ameriknkama, Brazilkama. Recimo, pred turnir u Brazilu, koji je trajao deset dana, još tri nedelje pre toga smo došli da se spremimo kako treba. Slično je bilo i u Kini i mnogim drugim zemljama. Mnogo lepih destinacija, ali je posao na prvom mestu.

Dok je „u mestu“, u Štutgartu, sa Srđanom su i supruga Tijana i kćerka Sara. Ali kad dođe vreme da se putuje, dame se vrate u Beograd. Generalno prati dešavanja u Srbiji, u sportu gde je par godina sa Davorom Brčićem bio neprikosnoven.

– Imao sam priliku da vidim neke nove igrače. Mladi Lazar Kolarić je fantastičan, mislim da je pred njim izuzetna karijera. Ima sve predispozicije za vrhunske domete. U paru sa Stefanom Bastom već su ostavili neki trag u „svetskoj seriji“. Možda mogu da se „umešaju“ u borbu za sledeće Olimpijske igre. Rekao sam im, uvek su dobrodošli u Nemačku, ako hoće i zimi, kad u Srbiji nemaju mogućnosti za rad.

A ukoliko to bude naredne zime, pitanje je hoće li zateči Srđana Veckova. Njegov ugovor sa Karlom Borger i Britom Bute ističe uskoro.

– Pitanje je da li ćemo nastaviti saradnju. Ne zbog toga što ona nije zadovoljavajuća, taman posla. Ostvarili smo veliki uspeh, ali postoje ideje da polako počnu da se posvećuju formiranju svojih porodica. Imamo do kraja ugovora, posle Rija, još dva velika turnira, a onda… Videćemo.

Poslednju reč prošlog odgovora upotrebio je i kao prvu na pitanje kakve su šanse za visok plasman na Olimpijskim igrama.

– Videćemo, ali tu je samim plasmanom medalja osvojena. To su ipak „zveri“, ali kojima se nećemo predati. Opet je cilj da Brita i Karla odigraju najbolji bič – volej u tom momentu.

Ko zna, možda se opet zaigraju.

 

 

BRITA BUTE – Mnogo traži, mnogo i zna

Koliko je teško raditi sa Srđanom Veckovim i odakle vam poverenja za rad sa strancem?

– Jako je zahtevno, ali od prvog momenta smo uvidele da mnogo traži, ali i da mnogo zna. Zavolele smo takav stav, jer smo želele da napreujemo i razvijamo se svakodnevno. Desi se da nas dve mislimo da smo dobro uradile trening, ali po njegovim reakcijama ustanovimo da to nije tako. Trebalo nam je vremena da se opustimo u komunikaciji, da postanemo drugari. Mnogo je direktan, što nam je u startu bilo teško prihvatljivo, ali vremenom smo shvatile da je takav stav uticao da lakše prebrodimo greške.

 

KARLA BORGER – 13585008_10154399532182845_8292440401993535527_oDoći ćemo u Srbiju

Šta ste naučije o Srbiji, da li ćete doći i da li ste probali našu hranu?

– Jednom prilikom, kada smo igrale na turniru u Moskvi, Srđan nas je odveo u srpski restoran, zvao se „Nikola Tesla“. Tamo smo probali mnoge srpske specijalitete i moram priznati da su nam se jako dopali. Nismo imale vremena da dođemo u Srbiju do sada, ali verujem da hoćemo. Upoznali smo neke igrače i igračice, talentovani su dosta. O Srbiji smo dosta slušale, čak smo i naučile neke reči… Hajde, polako, dobro jutro, hvala, dođi, duboko…

 

Specijalitet – brza „čekićem“

Dok je igrao, Srđan Veckov je bio poznat po tome što je svom dugogodišnjem paru, Davoru Brčiću, dizao brze lopte, skoro „penale“ i to „čekićem“. To malo ko radi, a bilo je uspešno. Da li je to preneo i na devojke koje trenira…

4– Naravno, samo one to ne mogu da izvedu na taj način. Možda malo sporije nego što smo to Davor i ja radili. Nije lako izvesti, ali ume da bude efikasno oružje, jer svi očekuju da se stalno „čekićem“ dižu dugačkr lopte.