Intervjui

TIJANA MALEŠEVIĆ – Rekoh sebi: „Kad ako ne sad“

Serbia's Tijana Malesevic celebrates during a women's gold medal volleyball match against China at the 2016 Summer Olympics in Rio de Janeiro, Brazil, Saturday, Aug. 20, 2016. (AP Photo/Jeff Roberson)

Rekao je nedavno selektor Zoran Terzić, govoreći o svojim igračicama, za Tijanu Malešević sledeće:

– Uz neosporne igračke kvalitete koje poseduje, ima ogromnu pozitivnu energiju. To jr osoba koja po ceo dan peva i kao takva definitivno treba ovom timu. Pokazalo se na kraju krajeva da vredi i za prvu postavu, gde se nalazi u poslednjih par godina.

Jednom prilikom je istakao da bi je stavio u reprezentaciju čak i da nema igračke kvalitete za nacionalni tim, samo zbog atmosfere i pomenute pozitivne energije koju u društvu širi kao „zarazu“. Jednostavno, niko ne može da ostane imun na njeno „ponašanje“ ili kako god da se to zvalo. Prošlo je više od mesec dana od kada je sa svojim saigračicama postala ponosni vlasnik srebrnog odličja sa Olimpijskih igara u Brazilu, tamo gde se sada opet nalazi i gde će igrati u jednoj od najkvalitetnijih liga na planeti.

Posle svečane ceremonije i pri povratku u Srbiju, skoro svi su govorili kako još uvek nisu svesni uspeha koji su napravili i da je potrebno vreme da shvate šta su uradili. Da li je danas Tijana svesna svega toga?

– Ne znam da li skroz, ali hajde da kažemo da sam svesnija nego tada. Možda je to zato što sam ponovo u Brazilu, gde me sreću ljudi po ulicama, ovdašnji stanovnici Sao Paula, i prepoznaju me i čestitaju. Zaustavljaju me na ulici, žele da popričaju sa mnom. To je jedan od razloga zbog koga mogu da kažem da sam svesnija.

Malo je zastala, kao da se prisećala nečega, a onda je nastavila:

– Ustvari, kad se setim onog dočeka isped Skupštine, onolikog broja ljudi koji su nas pozdravili… I sada se naježim pri pomisli. Kada se setim toga, gde se u očim ljudi videlo koliko smo ih usrećili, čovek postaje svetsan da je uradio nešto veliko. Eto, neka to bude prvi momenat kada sam počela da osećam težinu uspeha. A dok se sve konačno ne slegne, tebaće vremena.

Kada bi se vratla godinu dana unazad, da li bi mogla da kažeš da će ti se desiti sve ovo što se ustvari nedavno desilo, da ćeš biti vlasnik srebrne olimpijske medalje?

tijana-medalja– Svaka utakmica i svaki trening su podređeni nekom konačnom uspehu i cilju. Kada smo prošle godine osvojili drugo mesto na Svetskom kupu, gde smo pri tome pobedili mnogo reprezentacija iz svetskog vrha i direktno se plasirali na Olimpijske igre, san o medalji je postao „opipljiv“, mnogo realniji nego što je to bilo pre. Nekoliko godina imam čast da sam u reprezentaciji, jednostavno poznajem mogućnosti ovog tima. Jednom rekoh sebi: „Kad ako ne sad“. I eto…

Ako se vratimo još malo u prošlost, zbog povrede skočnog zgloba, samo par dana pred put, Tijana Malešević je propustila Olimpijske igre 2012. Kakav je bio osećaj kada su devojke otišle u London?

– Bio je to moj najtužniji momenat u karijeri. Svi su govorili da je san svakog sportiste, pa i moj je bio, Olimpijske igre. A onda je bilo strašno, toliko sam želela u London, ali desio se taj peh. Mislim da je to bio jedini put da sam plakala zbog odbojke. Ali kako se kaže „medalja ima dve strane“, pa mi je to bio podstrek, neka vrsta injekcije, uz inat i tvrdoglavost, koju posedujem i za koju znam da mi često nisu neka pozitivna osobina, da se dokažem sebi, saigračicama, stručnom štabu… I bilo me je u Rio de Žaneiru.

Kada smo kod suza, niko ne može da zaboravi one posle sjajne utakmice i „preslišavanja“ Kine u grupnoj fazi u Riju. Mnogi su navikli da vide osmeh na licu Tijane Malešević i u porazu, a sada su bile suze posle velikog trijumfa. Šta se tačno desilo?

– Kada sam malo pre rekla da sam 2012. poslednji put plakala zbog odbojke, to je bilo do te situacije. Sve se to nekako u podstevsti taložilo, možda još od pre četiri godine, pa kroz razne stvari koje sam ispratila osmehom, a možda mi nije bilo do toga. Sve je to Saša Vladisavljev sjajno objasnio u komentaru baš na stranicama ovog portala, posle utakmice sa Kinom. Svi naporni treninzi, sve utakmice u poslednjih nekoliko godina, tenzija, naboj, strepnja, želja, kada se uzburkaju snaga, psihologija i emocija, kada daš sve od sebe, a to je nekad i više od sto procenata… E onda mora da dođe do nekog pražnjenja, a meni je sve to „krenulo na oči“.

Koliko je iz tvog ugla zapravo medalja osvojena u Rio de Žaneiru velika i sjajna, da li sa nečim može da se poredi?

– Moram pre svega da kažem da sam posle finala bila neraspoložena i ne baš mnogo srećna, obuzeli su me neka tuga i žal za propuštenim, i to dugo. Ali tek kada dođe čovek u kontakt sa ljudima, da kažem građanima, onda sve to prerasta u satisfakciju, radost i ponos. Meni je to počelo da se dešava na bini u Beogradu, a nastavilo se i doživelo kulminaciju kada sam došla među svoje u Užice. A da se poredi sa nečim… Ma nema šanse.

Ova medalja nije bila samo plod rada ovog leta, već i prethodnih…

– Apsolutno, još od one godine kada je naša selekcija igrala u Pekingu, dok ja još nisam bila ni blizu reprezentacije, možda i ranije. Krvavo se radilo, mnoge igračice su prošle kroz tih koliko god bilo godina. Mi smo nekako samo naplatili sve to i pretvorili u medalju.

Kako se oseća jedan sportista kada u publici vidi najbolje i najpoznatije sportiste svoje zemlje kao publiku koja navija za njega?

tica-radost-6– Navikla sam da kad igram utakmicu ne obraćam pažnju ko je na tribinama, ali nekako kroz ranije razgovore to se sve nagovesti. Interesantni su momenti kad idemo na utakmicu, pa nam svi daju savete, izađu ispred svojih apartmana, požele sreću, puste neku pesmu koja bi nas motivisala. To je neviđen vetar u leđa. Pa onda kada se pobednički vratimo u selo… Dešavalo se da je pre nas nekad igrala naša selekcija u drugom sportu, pa pobedi i tako nam da dodatni motiv. Sada sam se uverila u istinitost onoga zašto su su Olimpijske igre san svakog sportiste i svi žele da učestvuju na njima. Mislim da je njihova čar upravo u tome da su svi vrhunski sportisti neke zemlje, u ovom slučaju naše, jedni sa drugim i da bodre jedni druge.

Ko je na tebe od naših sportista ostavio najjači utisak?

– Mi smo svi pre svega bili tim i izdvojiti pojedinca bilo bi malo nezahvalno. To su sve izuzetni i ljudi i sportisti i jednostavno je čast biti sa njima. Pomenuću recimo Nenada Zimonjića. Osim onog standardnog svakodnevnog, da ne kažem univerzalnog „zdravo – zdravo“ i „čestitam – hvala“ nismo imali prilike da pričamo. Ali je čovek toliko pozitivan, toliko zrači nekako pozitivno. Eto možda njega da izdvojim, ali samo zbog toga što nisam očekivala da baš neočekivano toliki pozitivac.

A Tijana je zračila sve vreme dok je bila u Srbiji, svih 15 dana, gde je u Užicu i okolini bila, sa pravom, centralna figura.

– Pitali su me kako je bilo kada sam se probudila sutradan po dolsku. A nisu znali da sam zaspala prvi put posle tri dana. Baš se mnogo slavilo, rodbina, komšije prijatelji, svi oni koji su bacali petarde, palili baklje i pucali kada smo pobeđivali u Riju, zatim razna gostovanja, u odbojkaškim klubovima, kod gradonačelnika Užica, čak sam dobila zvanični poziv i otvorila „Policijadu“ na Zlatiboru. Od 15 dana sam spavala jedno tri, onako malo više. Volim u šali da kažem da ću da se odmorim ovde, u Brazilu. Nije mi žao, pa ne događaju se takve stvari svaki dan. Kada čovek izazove nekome osmeh na lice, to je neprocenjivo. A mi smo to činili i zato sam ponosna.

Od svih njih, znanih i neznanih, dobila je „milione“ poruka podršče i čestitki posle svake pobede u Riju. Da li se zna broj?

– Taman posla, ko bi to prebrojao. Naročito sam se oduševljavala onima koje su bile od mog društva iz škole. Oni, posebno drugarice, nisu baš nešto od onih koji se razumeju u sport i da ga prate. Ali kad dobijm poruku tipa „Navila sam sat da ustanem u tri ujutru da vas gledam“, onda je to bio njihov baš značajan napredak, a meni znak koliko smo popularne.

ticaSada u njenoj harizmi, osmehu, igrama i ponašanju, uživaju Brazilci. U klubu Nestle Osasko, ona je jedina koja ima medalju sa Olimpijskih igara u Riju. Ne oseća se kao zvezda tima, iako je najverovatnije tako smatraju. Poslednjeg vikenda septembra krenula je i liga u Brazilu. Kako je bilo na debiji, iz prve ruke.

– Pre svega prepune tribine, neverovatno, to nigde nema. Nisam počela utakmicu, što je normalno, jer samo skoro stigla. Ušla sam na pola drugog seta i dobila ovacije kakve nisam nikad u karijeri. To je nešto neopisivo. Kakav osećaj…

Odgovorila im je sigurno osmehom. Tako su i oni su postali zavisnici od te „krive linije“ koju proizvodi Tijana Malešević na sebi svojstven način.

– Šta ću kad sam takva!

Ništa. I neka si.

 

Napad na titulu

Ekipa Nestle Osasko, čtica-i-anaetiri godine nije osvojila titulu. Sa Tijanom Malešević i Anom Bjelicom, nadaju se da će prekinuti post.

– Bilo bi lepo, nadam se da će biti tako. Imamo podršku svih, veliki broj navijača, čk i onih fudbalskih. I tačno je ono da je fudbal u Brazilu religija, a svi obožavaju odbojku.

 

Sale za rođaku

Slikali su se naši sportisti mnogo međusobno, a jedna od fotografija koju je Tijana Malešević morala da ima je ona sa selektorom košarkaša, Aleksandrom Đorđevićem.

– Nije zbog brata, koji je košarkaš, nego zbog rođake. Ne sećam se da se bavila sportom nekada, ali ga je pratila samo zbog Saleta Đorđevića. I kada smo otišle tamo, poslala mi je poruku da slučajno ne propustim priliku da se slikam sa njim. I tako, jednog dana, iako smo mnogo puta pre razgovarali, pitam čoveka da se slikamo i kažem da mi je to zadatak od rođake.

 

Brazilci su face

Već prvih dana u Sao Paulu, domaćini su na našu reprezentativku ostavili sjajan utisak.

– Ljudi su iskreni, vidi im se to na licima, ali i u komunikaciji. Prijatno se osećam. Neki dan sam bila u restoranu i tačno konobaru objasnila šta hoću i kako bi volela to da mi spreme. Saslušao me je i upravo takvo jelo sam dobila. U Italiji recimo, takođe te sasluša, ali donese onako kako on hoće. Hrana im je slična našoj, jedu dosta mesa, ukusi su sjajni.

 

Samba – moram je naučiti

Jedan od zaštitnih znakova Brazila je ples, a najpopularnija je svakako samba. Za sada je Maleševićeva intenzivno sluša i polako počinje da se „njiše“ u tom ritmu

– Mislim da ću uzimati malo časove plesa, da bih je savladala. Imam osam meseci da proigram. Taman posla da ne naučim, pa da se sramotim – rekla je uz osmeh.

Njena energija koju svi pominju, svakodnevno pevanje, pa još i samba. Biće to pravi spektakl sledeće godine.

 

 

Mamina pomoć dragocena

Svake godine, od kada je u inostranstvu, u prvih nekoliko dana nove setone, sa Tijanom je i njena mama. Tako je i u Brazilu i ne, nije razmažena…

– To je radi lakše adaptacije, da mi pomogne da sredim stvari, da ne moram u početku, kada upoznajem novu sredinu gde ću igrati, da vodim računa i o stvarima, nabavci… To dolazi kad se uhodam. Majka je ipak majka, bude jedno tri nedelje. Prvi put. A kasnije dođe baš da se odmori.

 

O sebi

O Tijani Malešević niko do sada nikada nije rekao ružnu reč. Naprotiv, svi se izražavaju samo u superlativima. A šta misli sama o sebi…

– Šta mislim… Da sam nekad dežurna, da ne kažem šta i timu. Možda sam dobar motivator, ne znam. Ne volim da pričam o sebi…

Onda neka ostane na onome šta drugi kažu.

 

Gran pri bez kiksa

Od 2011. naša nabolja ženska selekcija svake godine igra na Gran priju. Malo je poznat podatak da je Tijana Malešević jedina koja je odigrala svaku (!!!) utakmicu u ovom takmičenju.

Znajući da neki igrači ostalih selekcija, kako na Gran priju, tako i Svetskoj ligi, nekad odmore i „preskoče“ po koji meč, ogromna je verovatnoća da je Tijana Malešević (u poslednjih pet godina) jedina na planeti koja ima „sto odsto“ u ova dva interkontinentalna takmičenja.