Uspesi su da se slave. Slavlja su najbolja i najviše se pamte kada su u okruženju ljudi koji se najviše vole, najbližih, porodice, prijatelja, obožavalaca. Legenda kaže da postoji jedan sportista, koji dva najveća lična uspeha nije proslavio na takav način, već skromnije, daleko.
Pre 16 godina je Nikola Grbić predvodio svoj tim do olimpijskog zlata u Sidneju. Radovali su se plavi momci povratku u domovinu isto kada su zlatne medalje primali na najvišem stepeniku pobedničkog postolja. Ali, već sa aerodroma u Beogradu, „kud koji mili moji“. Razlog su bile demontracija koje su počele malo ranije, a sve uzrokovano smenom vlasti. I tako, umesto da prođu ulicama glavnog grada, pozdrave narod koji ih je bodrio, desilo se ono što nisu očekivali. Razočaranje je bilo proporcionalno radosti doživnjenoj dan ranije.
Zbog tog uspeh, ali i svih drugih u reprezentaivnoj, ali i klupskoj karijeri, Nikola Grbić je nedavno dobio još jedno veliko priznanje. Primljen je u odbojkašku Kuću slavnih u gradu Holioki, tamo gde je nastala čarobna igra preko mreže. Ameri su mu priredili ceremoniju za pamćenje, zajedno sa još četvoro novih „stanovnika“, a na povratku u Srbiju, opet ništa. Opet je smena vlasti bila u prvom planu. Ovog puta, ukazivano je nepoverenje ne državnom, već odbojkaškom vrhu. Za veliku većinu je bilo bitnije da se do tančina ispita „slučaj Golijanin“ nego da se piše o jednom od retkih naših ljudi koji su ušli u Kuću slavnih. Ustvari, pored Nikole, tamo je trenutno još samo njegov brat Vladimir. Zbog pomenutih dešavanja iz Amerike je otišao u Italiju, u Srbiju još nije došao. Dva puta je, kako sam Nikola voli da upotrebi izraz, „skočio preko duge“, ali ta radost nije dostigla kulminaciu među svojim narodom. Uspeh protkan gorkim ukusom.
Izgleda mastore da ti ne preostaje ništa drugo nego da ove klince, koji osvojiše Svetsku ligu, povedeš do zlata na Olimpijskim igrama u Tokiju za četiri godine. Pa da treća bude sreća. Ukoliko opet neko tih dana ne bude pravio probleme…
