Intervjui

VIKEND INTERVJU – ALEKSANDAR ATANASIJEVIĆ: VERA I LJUBAV SU PUT DO UPEHA

Porede ga sa mnogima, a on je ipak jedinstven. Nikog ne ostavlja ravnodušnim, oni čije boje brani, malo je reći da ga obožavaju, dok mu oni koji bodre neki drugi klub najčešće posle utakmice upute iskren aplauz, a veliki je broj istih koji bez obzira što im je “upakovao” 20, 30 ili više poena, dođu po autogram i selfi. Još dok je igrao u Srbiji, znalo se da če Aleksandar Atanasijević biti nešto posebno, da će izrasti u vrhunskog igrača, jer prosek ga nikada nije zanimao. Znalo se i to da će i van terena privlačiti pažnju ogromnom količinom pozitivne energije koja prosto izbija iz njega u svakom momentu. Interesantan je bio njegov dolazak u Partizan, tamo gde je stekao ime i slavu, a za neke je intersantan bio i njegov odlazak iz Partizana. Za druge opet i ne tako.

No, bilo kako bilo, momak koji će početkom septembra ugasiti 28 svećica na rođendanskoj torti, vrlo često je meta “paparaca”, mnogo ga ima na društvenim mrežama, često se sreće i u najobičnijoj šetnji. U početku je pažnju na sebe skretao zanimljivom frizurom, a s obzirom na dugačko ime i prezime, i nadimkom – Bata.

Sigurno da te jako mali broj ljudi, bilo da te poznaje ili ne, zove pravim imenom. Zašto Bata?

– Počeli su da me zovu tako još čim sam se rodio. Imam starijeg brata Nikolu i kada sam ja došao na svet, bilo je ono da on ima malog batu. Vremenom je sve više ljudi to prihvatilo i do dan danas sam ostao Bata. I nemam ništa protiv.

Popularnost koju imaš, pre svega u Peruđi gde igrač, ali i Srbiji, čiji dres nosiš, često navode ljude na mišljenje da si istinska zvezda…

Bata i mala– Ne osećam se tako. Mislim da odbojka uošte ne spada u sportove koji po popularnosti mogu da se nose recimo sa fudbalom i donekle košarkom. Zato nas možda i ne gledaju kao tolike zvezde poput fudbalera i košarkaša, pa možemo nekad da prošetamo ili sednemo negde, a da koliko toiliko ostanemo neprimećeni, da donekle živimo život kao i ostali. Naravno, nije to svaki put, ali siguran sam da sam daleko od nekakve zvezde.

Bez obzira na to, nema sumnje da spadaš u red onih koje roditelji, devojka i prijatelji najduže čekaju posle utakmica, upravo zbog obožavalaca. Kako se “boriš” sa njima i gde je granica njihopve pristojnosti?

– Drago mi je uvek kada nekog mogu da učinim srećnim i da doprineem osmehu na njegovom licu. Zato i dajem mnogo autograma i puno se slikam posle utakmica ili treninga sa onima koji to požele. Sa druge strane, to je i naša obaveza prema ljudima koji za nas navijaju. Neprijatnosti nikad nisam imao, tako da o tome ne mogu da pričam, iza mene su, a verujem i ispred, samo lepa iskustva.

Poznato je da imaš “mali milion” pratilaca i prijatelja na društvenim mrežama, koji svakodnevno očekuju i dobijaju bar po neku novu sliku. Kako nalaziš vreme i za to?

– Konkretno instagram volim da koristim jer me opušta. Tamo postavim slike za koje gledam da što više budu iz sfere sporta.

Da li znaš koliko na svim mrežama imaš “fan klubova”?

– Ni blizu. Znam da me mnogi kontaktiraju da mi jave da su napravili fan klub pod određenim imenom. Trudim se da budem sa svima njima u kontaktu, ali nemam toliko vremena da svakom posvetim pažnju. U svakom slučaju mi mnogo znače, a zajedno sa njima, bavljenje sportom ima još više smisla.

Da li ti telefon nekada iscrpi energiju?

– Uh, dešava se, skoro više nego na treningu. Zato gledam da ga ne koristim mnogo kada su velika takmičenja i bitne utakmice u pitanju.

Kada je o tome reč, nedavno je na pomenutoj društvenoj mreži bio hit tvoj susret sa Novakom Đokovićem posle jednog meča na turniru u Rimu…

– Imao sam priliku da ga upoznam. Neizmerna je čast razgovarati sa idolom i sigurno najboljim sportistom Srbije svih vremena. Sjajno je videti ga, popričati malo sa njim, videti tako velikog sportistu koji se ponaša sasvim normalno. Toliko je lepo vaspitan, kulturan, pozitivan, da prosto nemam reči. Svakom od nas treba da je čast što možemo da kažemo da je iz naše zemlje.

Bata MVPKada si poslednji put bio na “pravom” godišnjem odmoru?

– Upravo se završava, a ne mogu da se setim kada je bilo pre toga. U dogovoru sa selektorom Nikolom Grbićem sam dobio više od 20 dana slobodno. Sa jedne strane sam odmarao, a sa druge skupljao energiju za ono što nas sve zajedno čeka. Daćemo sve od sebe da se u prvom pokušaju plasiramo na Olimpijske igre, a to je apostrofirano kao najvažniji zadatak ovog leta.

Šta očekivati od reprezentacije u narednih nekoliko meseci?

– Verujem samo lepe vesti. Uželeo sam se odbojke, društva iz reprezentacije. A zna se koliko mi zavisimo jedan od drugog, koliko smo dobri prijatelji. Čeka nas mnogo rada pre svega, a onda dva vrlo bitna ispita. Mislim da ćemo se dobro pripremiti i da ćemo se sa našim narodom radovati uspesima.

Kada smo malo pre pomenuli Olimpijske igre, da li je za to takmičenje vezan i tvoj najveći sportski san?

– Osvajanje jedne od medalja na najvećem svetskom takmičenju nije samo moj, već san svakog sportiste. Bilo je vrhunskih, najvećih na svetu, a da nisu imali tu vrstu uspomene iz karijere. Voleo bih da ja ne budem među njima. Svesni smo da za to moramo da žrtvujemo puno, i spremni smo da tako bude.

Životni san?

Odbojka je moj život, koja je usko vezana za moju porodicu. To su mi najbitnije stvari u životu.

Da li si ikada bio u sukobu sa nekim trenerom?

– Naravno, ali bih to nazvao nesuglasicama, a to je normalno u svakom poslu. Najvažnije stvar je uzajamno poštovanje, ali svaki igrač treba da zna da je trener taj koji odlučuje, a da mi samo treba da pokušamo da sprovodimo ono što oni od nas traže.

Da li si oprostio treneru koji te je svojevremeno proglasio za netalentovanog, pa si iz jednog beogradskog kluba prešao u drugi?

– To je možda bio jedan od momenata kada sam rekao sebi da moram da uspem. Morao sam i sebi i drugima da pokažem da bez obzira na procenu trenera, moja ljubav prema odbojci i vera u sebe moraju da pobede. Sa neke strane sam mu možda i zahvalan na tome, jer sam morao kao mlad da prođem kroz sve to, a nije bilo ni malo lako.

Bata kosarkaU tom periodu prelaska iz redova jednog u redove drugog večitog rivala, želeo si da se baviš i košarkom. Dokle bi “dogurao” pod obručima?

– Mnogo više je volim nego što sam talentovan za nju. Gledam je svakodnevno, a probao sam u pomenutom periodu da treniram. Sreća pa sam prestao na vreme i sebe pronašao u odbojci.

Od deset slobodnih bacanja, koliko možeš da pogodiš?

– Uz dosta sreće maksimalno – pet. Jednostavno nemam taj talenat, a koji poseduje recimo Uroš Kovačević koji je nepogrešiv sa linije slobodnih bacanja.

Koliko često se setiš generacije iz Jesola, kada ste osvojili kao kadeti naslov prvaka sveta?

– To finale i zlatna medalja bilo je ostvarenje nekog klinačkog sna. Jedno od najlepših iskustava ne samo moje karijere, već i života. Ono što je mnogo lepo jeste da se i dan danas vrlo često čujemo i što je moguće češće viđamo.

Pretpostavka je da je jedan od snova bio i poziv u najjaču reprezentaciju?

Bata i Igi– Baš tako, jer sam prošao sve mlađe selekcije nacionalnog tima. Želju mi je “ispunio” Igor Kolaković, 2010. godine i dugujem mu veliku zahvalnost za to. Dao mi je kao mladom igraču šansu da steknem iskustvo. 

Šta za tebe znači igrati za nacionalni tim?

– Ogromnu čast i obavezu da predstavljamo svoju zemlju i svoj narod na najbolji mogući način. Mislim da nema sportiste koji kad obuče dres svoje države, ne misli isto isto. Ljubav koju svi mi osetimo igrajući za reprezentaciju, ne može da se meri ni sa jednom klupskom.

Kako komentarišeš podatak da te tvoji navijači prosto obožavaju, a da te i svi protivnički izuzetno cene?
– Imam sreću da sam u Peruđi evo već sedam godina. Stigao sam kao mlad igrač i imao priliku da za to vreme stvorim blizak odnos sa navijačima, koje iskreno volim i koje smatram najboljima na svetu. A protivnički… Pa nisam siguran da me baš vole, s obzirom da vrlo često znam da isprovociram ili uzvratim na provokaciju, ali to je sastavni deo sporta i verujem da brzo zaborave.

Dobio si svakako mnogo poklona od obožavalaca. Koji ti je najneobičniji ili najdraži?

Bata megafon1– I jedno i drugo – megafon koji sam dobio od navijača Peruđe. Poklonili su mi ga posle jedne utakmice, a shodno tome da znam sve njihove pesme, od tada mi je lakše, ne moram da vičem mnogo. Često mi se desi i da kada budem sam kod kuće, uzmem megafon i pevam. Znam, nije baš najnormalnije…

Sa Markom Podraščaninom provodiš godišnje vremena više nego i jedan i drugi sa sebi najbližima. Da li se nekad posvađate?

Bata i Poca– Nekad i po sto puta na dan, kao najgore žene… Mnogo vremena smo zajedno, u klubu tokom sezone, pa u reprezentaciji celo leto. Naravno da dolazi do svađa ili pre bih rekao nesuglasica, ali to je sve normalno, na prijateljskoj bazi. Vrlo često se već posle desetak sekundi sve vrati na staro. Od kada smo zajedno u klubu, poseldnje tri godine, upoznao sam ga još bolje. On je neverovatan čovek, jedan od najvvećih sportista na svetu, pravi profesionalac, sjajan saigrač… I pre svega prijatelj kakav se samo može poželeti.

Da li ima nešto što te niko nije do sada pitao, a voleo bi da jeste?

– Kome je bilo teže da uspem kao igrač, meni ili mojim roditeljima?

I, kome je bilo teže?

– Njima dugujem sve, jer su bili uvek uz mene. Govorili su sve onako kako jeste, žrtvovali su sebe, svoje slobodno vreme kako bih ja na vreme stigao iz škole na trening, vozili me svakodnevno po nekoliko puta. Njima idu sve zasluge.

Ne da li, nego koliko dobro pratiš žensku odbojku?

– Dosta pratim i oduševljen sam rezultatima koje pravi naša ženska selekcija. Neverovatne su, a dosta njih igra u Italiji pa imamo priliku da se družimo i bolje upoznamo. To što se toliko družimo možda i nije loše, da malo i na nas pređe to nešto što ih čini toliko uspešnim, što ih čini najboljima na svetu. Taj način na koji osvajaju medalje.

Kako se oseća odbojkaš kad iz jednog našeg kluba, gde često sam kupuje i patike, ode nu klub gde ima obezbeđen stah, hranu, auto, gde novac stiže na vreme, gde je oprema uredno spremna za svaki trening i gde misli samo o odbojci?

– Razlika je tolika da ne može da se dočara. Ali tako nešto nikada nikom ne treba da bude alibi zašto ne bi uspeo u karijeri. Svi mi, ali i oni stariji igrači od nas, prošli smo kroz to i postajali smo ono što jesmo jer smo na sve to gledali kao motivaciju, a ne prepreku. Naravno, kad se igra na visokom nivou, sve je obezbeđeno i sve o čemu treba da se misli je teren.

Kakvi su ti planovi po završetku karijere?

– Nadam se pre svega da će me zaobići povrede i da ću igrati što duže. A o planovima kad dođe vreme za to.

Da li će jedna od stvari biti i Plej volej kamp?

– Sigurno. To je ideja na koju smo došli Nikola Rosić i ja, a smatram da mi je to jedna od najboljih odluka u životu. Mnogo lepo je gledati tu decu, kako preživljavaju sve trenutke, kako se bore, baš kao i mi kada smo bili u njihovim godinama. Trudimo se da im obezbedimo najbolje uslove za rad, a od Skupštine opštine Vrnjačka banja smo ih dobili. Hvala im što nam izlaze u susret, što su shvatili važnost toga da se deca bave sportom. Odlični treneri, programi treninga, sjajni tereni, dvorana, smeštaj… Sve to imaju na našem kampu. Zato se možda i traži mesto više i zato sve ide ka tome da ćemo uskoro po celo leto raditi na kampu.

Običan? Neee… Neobičan? Neee… Aleksandar Atanasijević!!!

 

 

 

 

Možda i spavam sa osmehom

Osmeh je jedan od tvojih zaštitnih znakova i sigurno nema čoveka na svetu koji ga nije video. Da li spavaš nasmejan?

Bata ozbiljan– Vrlo moguće, moraću da kažem nekom da proveri. Uživam u trenutku kada radim ono što volim, a to je sada. Naravno, nije sve baš uvek tako, dođu i teški trenuci, ali tu su roditelji i pravi i iskreni prijatelji koji pomognu. I sve bude po starom.

 

Jedan je Miljković

Mnogi te porede sa Ivanom Miljkovićem. Šta je ono što imate isto, a šta vas razlikuje?

Bata i Miljko– On je jedan od naboljih odbojkaša sveta svih vremena. Kada sam bio mlađi, mnogo više su nas poredili, najčešće zbog pozicije na kojoj igramo, zbog broja na dresu, čak i frizure. Sada imam već 28 godina, ljudi me poznaju po onome što sam uradio u životu, a poređenja su sve ređa. Ipak, kome ne godi kada ga porede sa Ivanom Miljkovićem. Pa od njega sam nasledio dres sa brojem 14 u reprezentaciji.

 

Plasman pre rekorda

Da li znaš protiv koga si napravio najviše poena u karijeri?

– Protiv Francuske prošle godine na Svetskom prvenstvu. Međutim ta pobeda nam je značila plasman među šest najboljih na planeti i po tome ću prevashodno da pamtim taj meč.

Leave a Reply

Your email address will not be published.