Da se Andrija Gerić bavi sportskom psihologijom, to više nije novina. Poput svih njegovih kolega sa kojima je osvojio zlatnu olimpijsku medalju u Sidneju pre 19 godina, ostao je u sportu, ali ne konkretno onom koji se bavio, već je “raširio delatnost” u želji da pomogne mnogim sportistima da u svojoj karijeri prebrode neke situacije sa kojima se sreću, a sa kojima se i on sretao svojevremeno i za koje je kasnije nalazio rešenja.
Njegova želja da olakša nekom put do uspeha ili da neko jednostavno pregura određenu, najčešće sportsku, krizu je ogromna, pa se vrlo često može videti i na društvenim mrežama, kako postavlja pitanja, čak je u poslednje vreme i u “live” kontaktu sa svima koji smatraju da bi im iskustvo osobe koja je osvojila medalje sa svih velikih takmičenja, pomoglo. I to na način koji je u svetu sasvim “normalan”, a za koji u našoj zemlji mnogi još uvek imaju “kočnicu”.
Da li je u svetu još neki nekadašnji sportista tog ranga odlučio da se bavi sportskom psihologijom?
– Koliko sam upoznat niko. Ustvari ima jedan Grk, koji se bavio vrhunskim sportom, ali nema rezultate koje sam postigao ja sa svojom generacijom. Sportskih psihologa ima možda sve više, ali nema mnogo sportista, još manje vrhunskih.
Da si u igračko vreme imao ovo znanje ili da si imao Andriju Gerića sportskog psihologa pored sebe, da li bi bio još uspešniji?
– Sigurno da bih, jer bih neke krize koje sam imao brže prevazilatio. Dok sam igrao u jednom od italijanskih klubova, imali smo neku vrstu psihologa, ali on je bio tu za ceo tim. Radio je sa grupom, a tu vrlo često ume da bude problema sa kojima se i ja srećem danas. Na primer otvorenost. Svi moraju da budu otvoreni ukoliko žele da se problem kao grupe reši. A to obično ne bude tako. Danas u većini zemalja psiholozi čine sastavni deo stručnog štaba, dok se u Srbiji mi još uvek “borimo” da budu prihvaćeni od strane klubova i trenera. Psiholozi su prijatelji sportista.
U čemu se ukratko sastoji tvoj posao?
– Da naučim klijenta koje je najbolje stanje za takmičenja, kako da prepozna kad “ispadne” iz njega i kako najbolje i najbrže da se vrati. Da momenata koji su dobri bude što više, a vreme u kome je slabiji da se svede na minimum.
A u čemu se sastoje tvoja pomoć?
– Da kroz priču zajedno ustanovimo gde je bila greška, kao i na koji način ona da se ispravi. Mnogi smatraju da dolaskom kod sportskog psihologa dobiji magičnu pilulu i sve bude kako treba. Ne, već zajedno treba doći do cilja. Ustvari, najbolje je da sportski psiholog samo uputi klijenta u kom pravcu treba da reši nastali problem, a da on to uradi sam. Treba videti šta njega motiviše za određeno takmičenje i na tome graditi “taktiku”.
Da li si radio sa nekim našim poznatim sportistima, onima iz tvoje “branše”?
– Jesam, to su momci i devojke koji su imali određenih problema i sa kojima sam postigao uspeh. Sama reč uspeh se sagleda u tome da li ti se klijenti posle vrate ili ne. Ukoliko posle određenog vremena opet dođu, to znači da je prošli problem bio uspešno rešen, a da se sad pojavio neki novi i da veruju da će i on postati prošlost.
Koliko su u svetu sportski psiholozi zastupljeni u reprezentacijama ili klubovima kao nešto što je sasvim normalno?
– Prilično su zastupljeni. Sportska psihologija je, da tako kažem, novo tržište, i u mnogim zemljama, reprezentativnim selekcijama se shvata izuzetno ozbiljno. Izdvajaju se ozbiljne količine novca za uslove koji su potrebni. U odbojci u svetu sigurno postoje i klubovi i reprezentacije koje u sastavu stručnog štaba imaju i psihologe. Za američku odbojkašku reprezentaciju sam siguran da imaju. Primera radi, fudbalski klub Bajern iz Minhena ima nekoliko njih, čak rade sa igračima u poluvremenu utakmica.
Da li te je ikada pozvala neka odbojkaška selekcija u Srbiji?
– Radio sam na početku, da kažem karijere sportskog psihologa. I kao nov u tom poslu, nisam se baš najbolje postavio, pošto su momci u meni gledali bivšeg igrača, a ne “mental kouča”. Ali i u takvoj situaciji je bilo rezultata, a za mene je ceo taj “projekat” bio dragoceno iskustvo za dalje bavljenjem ovim poslom. Radio sam kasnije sa futsal selekcijom, takođe je bilo jako dobro.
Koliko se taj posao ceni u Srbiji?
– Ovde se sve svodi na rezultat, on je najbitniji. A za mene je najbitnije da se sportista dobro oseća, da je mentalno u redu, a onda bi trebalo da dođu rezultati. Desilo mi se da me je jedan trener pitao sledeće: “Da li ti meni kao sportski psiholog možeš da garantuješ da će oni da pobede utakmicu”, na šta sam ja njega pitao: “A da li ti meni kao trener možeš da garantuješ da će oni da pobede utakmicu”.
Na jednom skupu gde je bilo dosta vrhunskih sportista, sadašnjih i bivših, Predrag Danilović je u prolazu rekao: “Majstore, to što ti radiš… To je mnogo dobra stvar”.
– Možda zato što mu se kćerka bavi tenisom, a to je sport u kome igrači možda i najviše koriste savete sportskog psihologa. Od svih njih, mislim da 80 odsto imaju tu vrstu savetovanja.
Ko su ljudi sa kojima ti radiš?
– Radim sa raznim sportistima, naravno, ima ih više koji se bave pojedinačnim sportovima. Ali nisu to samo sportisti. Vremenom su čuli o meni i ljudi koji su u drugim sferama života, oni koji se bave baletom, pijanisti, muzičari uopšte… Oni imaju slične “probleme”, ali su karakteristični za njihov posao. I mesečno ih imam od petoro do osmoro, razne dobi.
Koji su uopšteno najčešći “problemi” i da li su lako rešivi?
– Samopouzdanje i trema kod sportista, kod ovih drugih nešto slično, samo ispoljeno kroz posao koji se oni bave. Na primer ko je došao na koncert da ih gleda i slično. A da li su lako rešivi… Jesu, kako da nisu. Mislim da veliku pomoć u rešavanju tih situacija kod sportista može da zavisi od odnosa sa recimo trenerom, sa roditeljima, njihovo “upoznavanje” sa problemom. Ima dosta primera gde su i jedni i drugi upoznati sa radom koji sportista ima sa mnom.
Da li klijentima preporučuješ metode koje si ti nekada kao igrač koristio?
– One koje su se pokazale kao uspešne, koje su dale rezultate, naravno. Najčešće je to način na koji sam uspevao da se smirim i da odlučujuće momente utakmice odigram što je moguće više koncentrisan.
Koga konsultuju psiholozi?
– Konkretno, imam svog psihoterapeuta kod koga idem kad osetim potrebu za tim. Konsultujem i kolege kada imam klijenta iz sporta sa kojim nisam imao dodirnih tačaka i u koji se malo razumem. Oni su imali više iskustva i red je da ih pitam, bar ja tako smatram i radim, kako bih što više ušao u srž problema.
Kada si sebe, u igračkim danima, “video” sebe kao budućeg psihologa u sportu?
– Recimo jedno dve godine pre kraja karijere. Imao sam neki problem koji mi je “otvorio oči”. Do tada sam neke situacije “peglao” na svoj način, ali onda kada sam bio iskusan, sve je bilo lakše. Treba samo ubrzati proces upoznavanja sebe, da to bude recimo sa 18, a ne sa 30 godina.
Da li se sportisti plaše da se jave psihologu, možda plašeći se da saznaju neku “istinu” o sebi?
– Na žalost da. Oni koji se opredele za to su u strahu da li će ih neko videti i saznati za to, pa najčešće žele da sve to bude u tajnosti. Još jedna stvar, svima je daleko bolje reći mentalni trener nego psiholog. Pominjao sam malo pre saradnju sa roditeljima i trenerom koja je jako bitna, da bi se iz sportiste izvuklo ono najbolje. Ali ima slučajeva kada oni to ne žele, mislim na sportiste.
Ko je teži za saradnju – muškarci ili žene?
– Moja podela je na one koji hoće i koji neće da sarađuju. Sa ovim prvima je lako, trude se da reše situaciju i brzo im uspe. Ko očekuje da će mu sportski pdiholog rešiti problem taj greši, zato što problem može rešiti samo klijent svojim radom, trudom i zalaganjem uz pomoć psihologa.
Koji je primer najvećeg napretka jednog sportiste u psihološkom smislu?
– To možda nije klasičan primer, ali… Devojka, teniserka, sada već bivša, javila mi se posle pet godina i pitala me da li je se sećam, a sećam se svih ljudi sa kojima sam radio, i rekla mi kako je prestala da igra, kako studira i kako su joj neke stvari na kojima smo radili u ono vreme, kasnije bili od velike pomoći kroz život, kako ih redovno primenjuje i kako se sjajno oseća. To je za mene velika stvar, znači da je naša priča imala mnogo veće “posledice” nego što se to obično glčeda kroz rezultat i šta si osvojio.
Nedavno su se naše najbolje odbojkašice kvalifikovale na Olimpjske igre, dok odbojkašima to nije pošlo za rukom. Šta su, iz ugla jednog sportskog psihologa, one imale što oni nisu?
– Devojke imaju veći kvalitet u odnosu na ostale selekcije od momaka. Imale su ogromnu želju, znalo se ko i kada preuzima odgovornot, a to se videlo kada nije bilo ni malo lako, u drugom setu. Jer da su ga Poljakinje dobile, ko zna kako bi se dalje meč odvijao. Muškarci jednostavno nisu imali igrača koji bi mogao da preuzme odgovornost. U najkraćem.
I sam razgovor sa Andrijom Gerićem je bio takav – u najkraćem. Tema koju je izabrao za životni poziv, isto tako je bezgranična i kreativna kao i sport kojim se tako uspešno bavio. I zanimljiva, ne samo za one koji o tome čitaju ili slušaju, već i za one koji smognu snage da odu i posavetuju se. Ljudi sa takvim iskustvom, ali i koji su toliko posvećeni poslu, sigurno da imaju pravi savet za svaku situaciju.
Svi mogu da probaju
Dobar deo svog znanja Andrija Gerić nesebično deli i putem društvenih mreža. Oni koji to žele mogu ga “pronaći” najčešće na Instagramu gde vrlo često priča o aktuelnim temama, na Fejsbuku takođe, a oni koji još uvek ne žele javno da se uključe u “raspravu”, mogu ga kontaktirati mailom na andrijacoaching@gmail.com
Rad na promociji
Koliko ljudi danas poznaju Andriju Gerića, bivšeg vrhunskog sportistu, a sada sportskog psihologa koji svoj novi posao obavlja sve bolje?
– Nedovoljno. Mladi slabo, jer sam “odavno” bio sportista, a stariji znaju ko sam bio, a ne znaju šta sad radim. Moraću ozbiljno da poradim na svojoj promociji.
Predsednik velikog malog kluba
Pre nekoliko godina, sa svojim nekadašnjim saigračem, a uvek sjajnim prijateljem, Vasom Mijićem, formirao je klub koji se zove SK Volley. Vremenom, klinci koji su počeli da postižu sjajne rezultate, da daju reprezentativce, pa se postavlja pitanje hoće li jednog dana zaigrati možda i u najjačoj konkurenciji…
– Igrači da, i bilo bi sjajno da ih bude što više, a klub jako teško. Opredelili smo se za rad prevashodno sa decom, a ona najtalentovanija već su u Vojvodini i reprezentaciji. Moja uloga predsednika je mnogo lepa, gledam kako deca napreduju, kako se razvijaju, a na ovom nivou sport je i najlepši i najčistiji.
