Postoji u sportu ona vrsta igrača koja se na terenu ne ističe, zovu ih vrlo često i “radnicima”, koji skoro pa i da se ne primete, a sa druge strane učinak im je ogroman. Kada se uz to doda da je “taj neko” kapiten domaćim igračima u stranoj zemlji, a da u svom timu ima i skup svetski priznatih zvezda, pa još i da je, tako neprimetan, osvojio mnoge trofeje, koje je zbog “funkcije”, ali i učinka, prvi podizao, da su poslednja dva, po mnogima najveća klupska, osvojena u svega par dana, onda misli idu ka samo jednom čoveku, i to samo i jedino može da bude – Dragan Stanković.
Između njegovog imena i smirenosti stoji znak jednakosti. Baš kao i kada je skromnost u pitanju. Nervoza kjod njega nema šta da traži. Vredan, radan, što ga je dovelo tu gde je, a to je da predvodi ekipu Lubea, najbolji tim Evrope. Respektuju ga saigrači, protivnici, navijači tima ili reprezentacije za koju igra, ali i “oni drugi”. Možda u tome leži razlog što je od 2010. u jednom od najboljih klubova Evrope svih vremena. Sa drige strane porodičan čovek, ostvaren kao otac troje dece, sjajan suprug. Oni su mu oslonac podrška, njegove zlatne medalje koje se nigde ne osvajaju, ali oni uživaju u trofejima i odličjima glave porodice Stanković. On je jednostavno – čovek za priču. Pa evo je…
Koliko si pehara podigao, koji je bio najteži, a koji je bilo najteže osvojiti?
– Ovaj novi, u Ligi šampiona koji je napravio CEV, možda je on najmasivniji, a koji je bilo najteže osvojiti… Pa mislim isto taj, ali i onaj prethodni, šampionat Italije. Neki kažu da smo lagano stigli do trofeja, međutim nije tako, pozadina je ustvari drugačija. Tokom prošle sezone izgubili smo svih pet finala, ove godine još tri, pa smo pred poslednja dva finala ove sezone bili prilično poljuljani sa samopouzdanjem. Trebalo je podići se mentalno pre svega, kad izgubiš osam prilika za trofeje. I uspeli smo, pa zato mislim da je bilo najteže.
Da li znaš broj osvojenih medalja, broj pehara, ličnih priznanja, da li ih ma više sa reprezentacijom ili sa Lubeom?
– Naravno da ne znam tačan broj, možda ni približan. Pa samo u poslednje dve godine sam igrao deset finala i imam isto toliko medalja. Ima ih mnogo i sa reprezentacijom… Možda je i nerešeno, ko zna… A možda jednom i pokušam sve da ih prebrojim.
Kako izgleda kada je neko u Italiji kapiten tima u kome su Italijani, a i najveće svetske zvezde?
– Do ovog pitanja nisam ni razmišljao na tu temu. Za mene je to čast, ali mi “crtica ispod broja na dresu” ne daje nikakve privilegije ili mogućnost da se ponašam nekako drugačije, posebno… Mislim da neke stvari dolaze i prema zaslugama i osobinama, a ja se ponašam danas kao što sam se ponašao i pre, nema nikakve razlike. To znaju ovi stariji igrači, ali i mladi, koji su tek došli u klub. I vidim da svi to cene.
Nedavno si osvojio četvrtu titulu šampiona Italije. Prethodne tri, pratili su događaji kada si u istoj godini dobijao dete. Zbog čega ta tradicija nije nastavljena?
– Od mene je bilo dosta, treba neki drugi da slede taj primer. Ustvari i jesu, jer dva trofeja koja smo osvojili pamtiće se i po tome što su Huantorena i Simon dobili decu. Ja sam svoje odradio.
Broj koji je nekako uvek bio “uz tebe” je – 7. Da li si ikada nosio neki drugi?
– Kada sam počinjao da igram odbojku, u Zaječaru, dobio sam 12, kasnije u kadetskoj i juniorskoj reprezentaciji 10. Kada sam došao u Lube, prve godine je to bila “devetka”, jer sam bio deveti Srbin u tom klubu, ali već naredne sam dobio svoj broj i dan danas ga nosim. I u Crvenoj zvezudi i u reprezentaciji se slučajno pogodilo da je broj sedam bio slobodan. U nacionalnom timu sam ga nasledio od Đule Meštera. Inače u početku nisam bio vezan za njega, ali kasnije sam postao. I izgleda da nije slučajno, jer mi se dan danas pogled najčešće zaustavi na tom broju, zatim kupio sam stan ne znajući broj koji će dobiti zgrada. Naravno, kasnije je određen, broj sedam. Ima još dosta primera.
Da li je dobro igrati sve vreme, ili bar veći deo karijere u jednom istom klubu?
– Mislim da nije loše, mada zavisi od nekih okolnosti. Porodični ljudi vole tu vrstu mira, da se ne sele često, da porodica ne mora da se privikava na nove uslove života. Ako je neko slobodan, mislim da ga više zanima da poseti veći broj zemalja, za vidi razne kulture, jačinu drugih liga…
Ostaće zapamćena tvoja “inicijativa” da se nagradni fond predviđen za igrače, a od ukupnog od milion dolara, posle osvajanja Svetske lige 2016. podeli na “ravne časti”. Kako je došlo do toga?
– Nekoliko nas je igralo ranije, u generaciji pre, često u startnoj postavi kada su se osvajali trofeji koji su sa sobom “vukli” i novčane nagrade. Međutim, prilikom kategorizacije, odnosno raspodele novca, bili smo u trećoj kategoriji. Kada smo ostali mi mlađi u reprezentaciji, a znajući pomenute slučajene iz prošlosti, pred odlazak na finalni turnir u Krakov, predložio sam saigračima da svako dobije isto, ma šta tamo uradili, što su ostali jednoglasno podržali. Jer, svi smo se isto zalagali, trenirali, borili… Preneli smo posle samo našu odluku ljudima iz Odbojkaškog saveza Srbije.
Čime ćeš se baviti kada jednog dana budeš prestao da igraš odbojku?
– To bih i ja voleo da znam. Ništa mi ne pada na pamet, a da to nije vezano sa sportom. Zato da verujem da ću ostati u njemu.
Da li si se ikada iznervirao i zašto nisi nikad?
– Jesam, jesam… Doduše ne mogu da se setim kada. Desi se to kada ljudi počnu da greše u bitnim momentima, da li su to sudije ili saigrači… To ne može da prođe tek tako… Ali se trudim da mislim o stvarima koje dolaze, a ne da trošim energiju na ono što ne može da se promeni.
Kad dođe polako vreme da se jedan igrač oprosti od najdražeg, rečprezentativnog dresa, kao ti pre dve godine, šta je ono što te navede da o tome počneš da razmišljaš?
– U mom slučaju, a i najčešće, to je porodica. Mlad sam dobio decu, a dok su oni mali, nisu primećivali moje odsustvo zbog velikog broja obaveza. Kasnije, kad počnu da rastu, malo teže prihvataju ono “Tata mora da ide”. Dešavalo se da moram noću da se “iskradem” iz kuće, dok oni spavaju. Bilo je slučajeva kada se naljute i neće da se jave na telefon ili skajp. Teško im je, a teško bude i meni. Hteo sam da se oprostim posle Svetske lige 2016. ali nisam, pa godinu kasnije kada sam pričao sa Nikolom Grbićem oko toga i dogovorili smo se da preskočim neke utakmice koje nisu bile tako bitne. Igrao sam na Evropskom prvenstvu, osvojili smo medalju i mislim da je to bio pravi momenat da najavim povlačenje.
Da li si se nekad posle toga pokajao i pomislio da je možda moglo još?
– Nisam nikad. Nedavno sam pričao sa Nikolom Rosićem, koji je pre par meseci doneo odluku da se oprosti od reprezentacije. Morao sam malo da ga spremim na ono što mu sledi. Prošle godine recimo, nisam gledao skoro ni jednu utakmicu u Ligi nacija. I nije mi malo falilo.
Da li si postao najveći navijač naše reprezentacije kada si prestao da igraš za nju?
– Voleo bih da mogu da budem još veći. Bio sam prošle godine na Svetskom prvenstvu, da im pružim podršku, ako bude prilike doći ću opet u Bari na kvalifikacije za Olimpijske igre. Toliko godina provedenih u reprezentaciji, normalo nad su to neke emocije. Pitali su me da li sam, gledajući ih, poželeo da im se pridružim na terenu… Ne, jako dobro to rade i bez mene.
Šta za jednog igrača znači kad pored sebe ima porodicu u svakom momentu?
– Znači da kad dođeš kući, bilo umoran ili ne, bilo sa treninga, utakmica ili putovanja, i da imaš sa kim da se smeješ, da pričaš, da imaš o kome da brineš. Znači i da imaš neki plan za svaki dan koji moraš da sprovedeš. Pa rekoh malo pre da su oni ti zbog kojih sam se oprostio od reprezentacije posle 13 godina…
Kako je svojevremeno izbor pao baš na Lube, što se ispostavilo kao pravi potez u tvojoj karijeri?
– Sve se nekako lepo namestilo i ispostavilo se da se isplatilo moje strpljenje. Kada sam iz Crvene zvezde prešao u Budvansku rivijeru, mnogi su taj potez okarakterisali u najmanju ruku kao čudan. Ja sam ga smatrao kao “odskočnu dasku”, gde sam imao priliku i da me drugi klubovi vide, s obzirom na to da je moj tada novi klub igrao Kup CEV. Imao sam ponuda, čak i iz Italije, ali od klubova koji su bili u donjem delu tabele, ali nisam želeo da se “zarobim” odlaskom u takvu sredinu. Elem, osvojili smo titulu prvaka Crne Gore, naredne sezone zaigrali u Ligi šampiona, što je bila nova, još veća i bolja prilika da privučem pažnju na sebe. I tada sam opet imao ponude, ali nisam hteo da pravim ishitrene poteze. A onda su počele da se slažu kockice, jer u grupi smo bili upravo sa Lubeom, a sećam se da sam odigrao odlično oba meča. Nešto kasnije im je bio preko potreban igrač na mojoj poziciji, jer se povredio Martin Lebl. Dogovorili su se brzo i lako sa upravom Budvanske rivijere i na pola sezone sam postao igrač Lubea, gde me je dočekao Marko Podraščanin. Sigurnost i vera u sebe, uz rad, trud i strpljenje, odveli su me u veliki klub. I to evo traje od 2010. do danas.
Kako si se osećao kada je Marko Podraščanin otišao iz Lubea u Peruđu?
– Prvo, bio sam iznenađen potezom kluba da se tako, rekao bih lako, lišava usluga takvog igrača. Sa druge strane i mnogo čudno, jer Marko i ja smo do tada bili zajedno skoro pa 365 dana godišnje, jer smo igrali i u reprezentaciji. Nedostajao mi je. Pokazalo se brzo potom da je za njega možda i bolje što je otišao u Peruđu, gde igra sjajno.
Jedan drugi igrač na istoj poziciji, Đula Mešter, rekao je skoro da Dragan Stanković nekako najviše “i likom i delom” podseća na njega…
– Fizički podsećamo jedan na drugog, slične smo građe. I Đula je odmeren, povučen, baš kao i ja. A i nosio je broj sedam u reprezentaciji, koji sam nasledio upravo od njega. I kada se zbroje godine koliko je “sedmica” bila naše vlasništvo, to je skoro pa tri decenije.
Da li kvalitete saigrača sa kojim recimo igraš u reprezentaciji i za koje znaš, nekad iskoristiš kao svoj “plus” u međusobnim susretima klubova?
– Naravno, to je sport. Uvek gledaš deo terena na kom si i trudiš se da tvoj tim pobedi. Svako od nas zna vrline i mane protivnika, nekog manje, a ovih sa kojima smo češće, i više. Pa i oni znaju moje prednosti i mane i svesni smo toga. Pokušamo nekad možda nešto malo da promenimo, ali kada se lomi rezultat, svako radi ono u šta je najsigurniji.
Da možeš sam da izabereš klub i grad u kome ćeš igrati, da nije vezan za saigrače, trenera, finasijske uslove, gde bi otišao?
– Verovatno neki sličan Ćivitanovi. Nisam impresioniran velikim gradovima, ali da me neko ne shvati pogrešno… Lepo je videti Pariz, London, Njujork, Rim, Milano… Ali veliki gradovi znače i velike gužve, dok u manjim toga neme, mnogo je mirnije, a opet ima sve što ti treba. Ponavljam, svi pomenuti gradovi, a ima ih još, su lepi, ali od lepote se ne živi. Treba ih videti u svakom slučaju.
Da li te iko zove pravim imenom – Dragan?
– Vrlo retko i vrlo mali broj ljudi. Mahom su to oni koji su me skoro upoznali. Svi ostali samo – Gagi.
Baš tako. Ko Gagija Stankovića poznaje drugačije, pod “drugim” imenom. A jedan, skoro pa običan i logičan nadimak, u odbojkaškom svetu se toliko “primio” da mnogi na njega pomisle i kada se priča o nekom drugom Gagiju. I to nešto govori…
Klinci i supruga najverniji navijači
Da li ti sin i kćerke redovno pružaju opodršku sa tribina?
– Oni su mi uz suprugu Mirjanu najverniji navijači. Možda ne dođu na svaku, jer se neke igraju u kasnijim terminima, ali na većini su tu. One glavne, finala, plej – of, to ne propuštaju. I za njih je to događaj, Luka ima sedam i po, Sara pet i po, a Andrea ima dve i po godine.
Ponosni Srbi u Berlinu
Kako je izgledao susret dvoje Srba osvajača Lige šampiona za ovu godinu, prilikom ceremonije dodele pehara u Berlinu?
– Baš lepo. Videli smo se prvo prilikom davanja izjava o očekivanjima, mi o devojkama, one o nama. I tada sam, s obzirom da su u ženskom finalu bila dva kluba iz Italije, rekao, pomalo diplomatski, da očekujem zanimljivu utakmicu, pa da u pet setova odrede ko je bolji. Naravno, u sebi sam govorio kako navijam za Novaru, jer igra Stefana Veljković, devojka iz moje zemlje i devojka mog prijatelja i dugogodišnjeg saigrača Srećka Lisinca. Znala je to i ona. Kada su se završile utakmice, videli smo se opet, pored podijuma. Nasmejali smo se jedno drugom, čestitali veliki uspeh, malo popričali onako pod utiscima. Bilo je lepo biti Srbin tog dana u Berlinu.
Slabo pratim odbojku
Da li pratiš recimo žensku odbojku?
– Ne. Ne pratim nešto mnogo ni mušku, pa mi se dešava da me neko od prijatelja na neki način iznenadi podatkom o nekom rezultatu ili prelasku igrača. Samo Italijansku ligu i prelakske naših igrača i mojih prijatelja, to pratim.
