Da nije bilo izbora za predsednika Odbojkaškog saveza Srbije, novembra 2016. godine, o Đuli Mešteru bi moglo da se piše u rubrici “Gde su, šta rade zaboravljeni asovi”. Ovako, njegov nekadašnji trener, Zoran Gajić, kao i igrači sa kojima je bio na terenu, Ivan Miljković i Ivan Knežević, setili su se da ga posle ko zna koliko godina “otrgnu od zaborava” i zajedno sa njim naprave planove za budućnost srpske odbojke. Ni jednog momenta se nije dvoumio da uđe u novoformiranu ekipu, gde je nešto kasnije postao najpre potpredsednik, a odlaskom Ivana Miljkovića i prvi potpredsednik.
Dok je bio igrač, član najsjajnije generacije naše, a po mnogima i svetske odbojke, nije se mnogo primećivao, shodno poziciji na kojoj je igrao, ali kada bi se malo “zagrebalo”, došlo bi se do zaključka da je bio i te kako koristan, odnosno nezamenljivi deo pobedničkog mozaika, vrlo bitan činilac u osvajanju svih medalja pomenute selekcije. Još uvek se uhodava, ulazi u svakodnevnu problematiku, onu koja ga je tištila kao igrača, a koju danas dan treba zajedno sa pomenutim timom ljudi, da rešava i čini našim odbojkašicama i odbojkašima lakši sportski život..
Gde je bio i šta je radio Đula Mešter od kada je zavtšio karijeru 2009. pa do novembra 2016. godine?
– U Subotici, kao “ljubitelj odbojke”. Po malo sam pomagao u radu obe “vertikale” Spartaka na treninzima, a samim tim i sebe održavao u nekoj formi po okončanju igranja. Bilo je govora čak da dobijem funkciju u ženskom klubu, ali sam shvatio da je bolje da sačekam. I tako je prošlo nekoliko godina.
Da li je bivšim vrhunskim sportistima mesto u nacionalnim Savezima?
– Mislim da jeste. Imamo iskustvo i zaslužujemo šansu. Svakako je da svi mi, bivši vrhunski sportisti, želimo da pomognemo da se naš sport i dalje i što više i bolje razvija. Treba iskoristiti ime vrhunskog sportiste, poznanstva i vceze koje imamo u evropskim okvirima. U krajnjem slučaju, mnogo lakše će se dogovoriti o svim vidovima saradnje, ljudi koji su nekada igrali jedni protiv drugih i koji se razumeju u sve to.
Da li bi mogla da se povuče paralela između vremena kada si igrao i danas, kada si na visokoj funkciji u Odbojkaškom savezu Srbije?
– To su dve različite stvari. Kao igrač bio sam usredsređen samo na teren, da igram, treniram i odmaram se. Sada u potpunosti razumem probleme koje imaju igrači, odnosno poteškoće koje imaju fiunkcioneri kako bi im obezbedili sve uslove za što bolji rad.
I kako se snalaziš u novom poslu?
– Trudim se da ne bude problema i da posao radim što bolje. Dodeljen mi je bič – volej, što nije ni malo lako organizovati i napraviti celu strukturu. Dobro je što smo svake godine na “slatkim mukama” da odlučimo kojim gradovima ćemo dodeliti turnire, a koji će biti na listi čekanja. Intersovanje je stvarno veliko. Dobili smo i organizaciju prvog kruga kvalifikacija za Olimpijske igre, radimo i na tome. Verujem da će Novi Sad kao i uvek do sadam, biti sjajan domaćin.
Šta još može da se uradi bolje?
– Dosta toga. Ali dosta smo i uradili što nije bilo pre. Primera radi, reprezentativci po prvi put sve vreme pripreme treniraju na tarafleksu. Da smo mi imali takve uslove, možda bi i produžili sebi karijeru za još par godina. Šalu na stranu, momci i devojke hvale to što smo uradili. Ono što je svakako problem broj jedan i na čemu svi zajedno radimo jeste rad sa mladima. Mora se povećati broj dece koja treniraju odbojku, naročito kod dečaka, malo ih “vratiti” sa sportova koji se bolje plaćaju, a gde su im šanse da zaigraju daleko manje nego. U tome bi morali da imaju prave savete od roditelja. Treba raditi i na edukaciji trenera, ali pre svega oni treba da pokažu intersovanje za to, da malo i sami ulože u sebe. Recimo, trenutno imaju na raspolaganju da gledaju sve treninge koje vode Zoran Terzić i Nikola Grbić, a vrlo mali broj njih je to iskoristio.
Da li ti je krivo što tvoja generacija nije imala oproštajnu utakmicu, a svakako ste je zaslužili posle svega što ste dali našoj zemlji i sportu uopšte?
– U prvo vreme mi je bilo žao zbog toga. Ali, najbitnije je da smo mi ostavili dubok trag u poslu kojim smo se bavili, u Jugoslaviji i Srbiji. Mi znamo šta smo postigli, to niko ne može da nam ospori i to se ne zaboravlja. A oproštajna utakmica… Sad i ne mislim o tome
Da li bi iz današnje perspektive, promenio nešto u svojoj karijeri?
– Možda samo da bih igrao duže. Prekinuo sam u 37. godini, posle sezone u AEK – u. Te 2009. počela je ekonomska kriza, klubovi više nisu plaćali kao pre, a ja sam čekao pravu ponudu i trenirao. Vremenom sam izgubio motiv da treniram i rešio sam da završim karijeru.
Jel postoji nešto za čim žališ u prebogatoj karijeri?
– Svakako za trećom olimpijskom medaljom koju spletom nesrećnih okolnosti nismo uspeli da osvojimo u Atini. Otišli smo kao branioci zlata iz Sidneja, bili među najozbiljnijim favoritima, na vrhuncu karijere, ali zbog bolesti i virusa koji su nas napali, nismo mogli da pariramo na pravi način. Tu pre svega mislim na Ivana Miljkovića koji je sve vreme proveo u bolnici, a bio nam je najbitniji igrač. Na kraju smo ispali u četvrtfinalu od Rusa na “jednu loptu”. To je jedino što mi je krivo u karijeri.
Šta ti je donelo profesionalno bavljenje odbojkom?
– Pre svega neku vrstu ličnog zadovoljstva da radim ono što volim i da za to budem dobro plaćen. Finansijski momenat nikako nije zanemarljiv. Video sam ceo svet, upoznao mnogo ljudi sa kojima se i dan danas družim. Ali moram da kažem da u prvo vreme nisam mislio da će mi odbojka biti profesija. Kada sam došao u Novi Sad, kao dobar učenik, upisao sam mašinski fakultet. Posle godinu dana sam shvatio da te želje moram malo da “korigujem”, jer sa dva treninfga dnevno nisam mogao da uskladim i obaveze na fakultetu. Prebacio sam se na Višu mašinsku školu koju sam kasnije završio najviše zahvaljujući sankcijama, kada sam više vremena provodio kod kuće. Ta diploma mi je lična satisfakcija. Inače, odbojka mi je dala mnogo toga i voleo bih kada bih na neki način, kroz poziciju na kojoj sam sada, mogu da joj vratim.
Šta današnji igrači koji igraju na tvojoj poziciji imaju što vi niste, a šta je ono što im u odnosu na vas nedostaje?
– Fizički su dosta snažniji, to se vidi na prvi pogled. Zato i veliki broj njih napada i iz servisa, što se vidi recimo kod Marka Podraščanina, Srećka Lisinca, Dragana Stankovića. Za razliku od njih, ja sam manje rizikovao sa taktičkim servisom. Recimo da sam imao obavezu da ne pogrešim. Današnji srednji blokeri su mahom “udarači”. A ono što nemaju… Mislim da je to “čitanje” napada protivnika. Doduše, igra se mnogo brža odbojka nego nekad, pa im je zato i mnogo teže.
Koji naš igrač najviše podseća na Đulu Meštera iz “onih dana”?
– Svaki igrač je specifičan, ali recimo da bi to mogao da bude Dragan Stanković. Slične smo građe, čak neko kaže da i likom malo podsećamo jedan na drugog. A on je i nasledio moj broj u reprezentaciji. Šalimo se pa kažemo da smo nas dvojica “sedmicu” nosili 30 godina.
Kako bi blokirao Muzerskog i kako bi napadao preko Simona?
– I u moje vreme je bilo igrača koji su “hvatali” loptu visoko i smečovali u deveti metar, na primer Van de Gor, pa pokojni Bovolenta i još neki. Teško ih je bilo zaustaviti, a znam da su me tešili da nisam ja jedini preko koga pucaju tako. Kod takvih igrača nekad je jedino rešenje da im dizač ne podigne kako treba. A što se Simona tiče, ne bih pucao preko njega, nego bih probao pored njega. Danas je teško i “skuvati” loptu iza njih, jer stvarno visoko skaču.
Poruka mladim igračima?
– Trening na kome ne daju sve od sebe je – izgubljen trening koji ne može da se vrati. Jedino maksimalnim radom u svakom momentu, mogu da postignu neke ciljeve u životu. Nem uspeha dok ne “pojedeš” parket, dok sve ne dovedeš do automatizma. Mislim i da mladi greše jer prerano odlaze u inostranstvo. Naravno, postoje izuzeci koji treba da idu, ali većina ode da sedi na klupi, čime vrlo brzo finansijski ne vrede mnogo.
Iskustvo, uspeh i medalje su dovoljna garancija da je ovaj poslednji savet i te kako istinit. A uostalom i sve drugo što ima da kaže jedan iz generacije koja, kako sam kaže “ostavila dubok trag”.
Brazilci – majstori atmosfere
Gde je za vreme tvog igranja bila najbolja atmosfera na triboinama?
– Setiću se tri slučaja. Prvi je ona nezaboravna utakmica protiv Švedske u Novom Sadu kada je veliki SPENS bio krcat, kada se pojavila ona ogromna zastava. Bila je to 1995. godina. I jednom kada smo u dvorani “Pionir” igrali sa Italijom. Mislim da nikada nismo imali takvu konekciju sa navijačima koji su nas bodrili od prvog do poslednjeg poena. I jedne utakmice u Brazilu, koja se igrala od 9,30 u dvorani koja je bila kao mali stadion. Msilili smo da neće doći niko jer se igra rano, a došlo je svih 25 hiljada ljudi i pevalo je celu utakmicu.
I dan danas preko mreže
Kako održavaš liniju?
– Trudim se da što više budem aktivan, pa leti igram tenis, vozim bicikl, a igram i odbojku na pesku, posećujem teretanu… Zimi volim da skijam. Ali i ne održavam je baš u poslednje vreme. Samo sam ja bio od onih “lakih srednjaka”, pa se ne primećuje toliko koliko sam kilograma dobio. A dobio sam.
Spartak – nismo se našli
Do pre nekoliko meseci Đula Mešter je bio sportski direktor Spartaka. Šta se posle desilo?
– Ne bih o tome. Recimo da smo se razišli u viziji vođenja kluba. Sa druge strane zbog obaveza u Odbojkaškom savezu Srbije ne bih imao vremena.
Photo: subotica.info
