Intervjui

VIKEND INTERVJU – IGOR KOLAKOVIĆ: NIKAD STRANAC U SRBIJI

IMG_20190615_191609

 

Poznato je da u nekim životnim sferama, sportu prevashodno, skromnost igra i te kako bitnu ulogu. Takvi igrači, treneri, pa i funkcioneri, u postojeći svet ulaze relativno na “mala vrata”, ali trag koji iza sebe ostave je neizbrisiv. Jedan od mnogo primera, ali u kategoriji “izuzetni” je svakako Igor Kolaković.

Kroz karijeru nekako ide u stilu jedne od omiljenih izreka koje voli da pomene, a koja glasi “Nemojte im govoriti o svojim planovima, pokažite im svoje rezultate”, koju sprovodi pa skoro do detalja. Mnogima je bilo čudno kada je kao mlad stručnjak stao pored klupe nekadašnjeg olimpijskog šampiona, ali je u potpunosti ispunio očekivanja Aleksandra Boričića koji je bezrezervno verovao u njega. Isti, danas predsednik Evropske odbojkaške konfederacije, pokušavao je da ga nagovori da ostane na istom mestu i posle neuspeha na Svetskom prvenstvu 2014. ali je poznajući karakter glavnog “glumca” ovog filma, morao da “priznao poraz”. Poljaci mu nisu dali šansu, vrlo brzo su zažalili, a Iranci jesu pa sada zajedno sa njim uživaju u novom procvatu odbojke u toj zemlji. Za srpsku odbojku je bio bitan jer je u vreme njegovog “bivstvovanja”, otišla zlatna, možda i najbolja generacija u istoriji svetske odbojke, a na svetsku scenu stigla neka nova. Znači Igor Kolaković se može nazvati nekim ko je izvršio izuzetno tešku, ali uspešnu smenu generacija u jednoj od najodbojkaškijih zemalja na planeti.

Kako je to bilo iz tvog ugla, posle godina velikih uspeha i sjajnih odličja, trebalo je na mesto “nedodirljivih” staviti vremenom “neke nove klince”?

– Devet godina sam proveo pored klupe reprezentacije, najpre Srbije i Crne Gore, potom samo Srbije, od 2006. do 2014. I to je bilo nešto nezaboravno i vrlo uspešno. Posle osvajanja zlata na Olimpijskim igrama 2000. i apsolutne dominacije na Evropskom prvenstvu godinu dana kasnije, selekcija koja je uvek bila u vrhu, nekako se osetio trenutak i bio je sasvim prirodan put stvari da ta generacija vremenom mora da ode i dođe neka nova. “Zlatni kadeti” koju su predvodili Atanasijević, Jovović i Kovačević, došla je kasnije, a taj “međuprostor” su obezežili igrači koji su od mnogih bili osporavani zbog svojih kvaliteta, a moje mišljenje je bilo da su i te kako vredni pažnje. To je bio tim koji su izumeđu ostalih činili Nikić, Petković, Nikola Kovačević, Bjelica, Samardžić i ostali. Mnogi nisu verovali da mogu da naslede veličine koje su bile pre njih. Bio je to prvi veliki izazov za mene. I ostali smo u kontinuitetu dobrih rezultata, visokih plasmana, ali nigde nismo bili pobednici. Bronzana medalja sa Svetskog prvenstva u Italiji 2010. bila je ogroman uspeh, a onda se dešava Beč, Evropski šampionat godinu dana kasnije, gde je od velikih zvezda bio samo Ivan Miljković. Bio je pravi predvodnik, kapiten, daleko najbolji igrač na tom takmičenju, ali i koji je sa tim “osporavanima” osvojio zlatnu medalju. Za mene je to bilo veliko zadovoljstvo, a za taj tim ogroman uspeh.

IMG_20190615_191257

Tada na veliku scenu stupa pomenuta generacija zlatnih kadeta…

– Polako pa sve više su počeli da zauzimaju svoju poziciju u reprezentaciji. Na Evropskom prvenstvu 2013. osvojena je bronzana medalja gde su u startnoj postavi već dominantni bili Atanasijević, Jovović, Lisinac, a gde bi bio i Uroš Mkovačević da se nije povredio. Ti momci su u Petriću, Ivoviću, Nikiću, Nikoli Kovačeviću imali izuzetnu podršku. Kada pogledam iza sebe, tih devet godina, nemam ni za čim da žalim. Osim tog poslednjeg takmičenja, Svetskog prvenstva 2014.

Posle tog takmičenja u Poljskoj, na kome nije ostvaren željeni plasman, podneo si ostavku. Da li je možda moglo “da prenoći” pa da ishod bude drugačiji?

IMG_20190615_191024

– Kada smo ispali iz bilo kakve kombinacije da igramo za medalju, doneo sam konačnu odluku. Posle poslednje utakmice na takmičenju, otišao sam u hotel u kome su bili zvaničnici, pozvao Aleksandra Boričića i izneo mu svoj stav. On se protivio takvoj odluci, rekao upravo to, “da malo odložimo odluku”, ali nije bilo potrebe. Nisam došao po njegovu podršku, nisam došao da proverim svoj status. Ne, podršku sam imao i kada je bilo lošijih rezultata, on me je postavio za selektora 2006. kada niko nije verovao da mogu to da budem. Želeo sam da mu saopštim svoju – odluku. Mogao sam da se “sačuvam”, ali nisam mogao da spavam noseći se mišlju da smo – promašili to Svetsko prvenstvo.

Da li ti je nekad bilo krivo što si tako odeagovao?

– Nije, ali jeste što više nisam bio deo tog tima. I dugo me je držalo. Ne mogu da zaboravim prvu utakmicu Irana i Srbije, u Teheranu. Mislio sam u prvi mah da će biti jedna sasvim “normalna” utakmica. Ali, kada sam ih sve video na zagrevanju, ali na suprotnoj strani, prvo sam shvatio koliko su jaki, a onda sam se osetio nekako samim. Na drugoj strani bio je tim koji sam formirao, nisam mogao da sakrijem emocije, čak i suze. Bio sam jako tužan i dugo posle utakmice, ali ne zbog toga što je Srbija dobila 3:1. Na drugoj utakmici u Čikagu već je sve bilo normalno.

Nepunih godinu dana posle odlaska iz reprezentacije, Srbija je osvojila Svetsku ligu. Da li ti je bilo žao što nisi sa njima?

– Kako da ne. Bilo mi je žao što nisam pripadao tom timu. To je perspektivan tim, ima  snagu i pokazuje je uvek, doduše još bez medalja. Ali to je pitanje dana.

Taj dan bi mogao da dođe na Evropskom šampionatu koji se igra uskoro. Šta očekuješ da naša selekcija može da uradi na njemu?

– Srbija velesila u odbojci, a to znači uvek borba za medalju. Objektivno je i nekako prirodno da se za nju bori. Ne bih voleo da to za njih bude opterećenje, ali je logično da se tako razmišlja. Lako je meni sada iz ove pozicije to da pričam, a znam da nisam voleo da drugi to rade kada sam bio selektor. Drugačije gledaš kad te “drma struja”, a drugačije kad ne drma.

Do relativno skoro nisi znao da si svojevremeno bio i reprezentativac Jugoslavije. Kako si “saznao”?

– Bilo je to posle osvajanja jedne od medalja, u Rimu 2010. U povratku u hotel doktor Ljuban Martinović je u autobusu uzeo mikrofon, pozdravio nas i ispričao o svakom od nas nešto. I kada je mene pomenuo i igranje u reprezentaciji, upitao sam ga kada je to bilo, jer se ja nisam sećao toga. A onda mi je on objasnio da je ekipa Partizana jednom igrala na turniru u Mađarskoj pod imenom selekcija Jugoslavije. I tačno, bilo je to mislim 1989, dok sam igrao za crno – bele, pa smo, pojačani Andrejom Urnautom i pokojnim Žarkom Petrovićem zaista bili na tom turniru. Reprezentacija je bila pozvana, ali se to kalendarski nije poklapalo, ali jeste Partizanu pa smo otišli. I eto, doktor se setio iako sam ja zaboravio. Upisao sam tada četiri igre u reprezentativnom dresu, mada znam da je to bio samo sticaj okolnosti.

Ko je najbolji igrač koga si trenirao?
Nikola Grbić. Ali da se razumemo, nijanse su u pitanju, jer sam bio trener i Miljkoviću, Vanji Grbiću, Vujeviću, Geriću, Boškanu… Ali da neko bude toliko posvećen, da toliko sebe da odbojci, tu je Nikola neprevaziđen.

Da li ima igrača koji su mogli da uspeju u odbojci, a nisu?

– Ne znam da li je to baš za ovaj razgovor. Bilo je, svakako, reprezentativni kvalitet, mnogi su smatrali da će biti dominantan, dobro je počeo, ali… Nećemo o tome.

Da li u takvom slučaju, kada potencijal ne postane dobar igrač, i trener ima deo odgovornosti?

– Svaki igrač ima svoju šansu. Trener je tu da pomogne, da ti da sebe komplet, ako je pravi trener, a o takvima pričam. A igrač uzme onoliko koliko može ili koliko želi. Ne priznajem ono “trener me mrzi”. Ozbiljan trener, čak i ako mu se kod nekog igrača nešto ne sviđa, neće da žrtvuje ceo tim i rezultat zarad njega. Pričamo o vrhunskom nivou. Postoje promašaji naravno, ali oni se ne prave svesno.

Da li si pristalica onog da “igrači dobijaju utakmice, a treneri ih gube”?

– To je floskula, ali ceo tim zajedno i dobija i gubi utakmice. Postoji hemija koja kada je dobra, pobeđuje se, a kada nije, gubi se. Ne postoje krivci, a u pobedama su igrači ti koji nose najviše zasluga, jer su neposredni učesnici. Šta je trener uradio ako na rezultatu 25:24 igrač pogreši servis ili napravi as… Trenerovo je što uradi do utakmice, ali zasluge idu igračima. Tako se i tretiraju, oni su skuplji od trenera, oni dobijaju olimpijske medalje, a treneri ne, što nije baš ispravno.

Svojevremeno si rekao da se nikada ne bi menjao sa Zoranom Terzićem, odnosno da ne bi nikad trenirao žensku selekciju. Da li i dalje stojiš pri tome?

– Menjao bih se zbog uspeha koje postiže i zavidim mu na tome, što mislim da je ljudska osobina. Biti prvak sveta, osvojiti srebo na Olimpijskim igrama, to su velika ostvarenja, biti Evropski šampion takođe. Kada je u pitanju muška i ženska odbojka i dalje mislim da se ne bih upustio u tu priču.

Da li si nekad razmišljao o tome uopšte?

– Jesam, kada sam ostao bez posla, čak ozbiljno, bilo je čak i nekih opcija. Često me uverava Željko Bulatović, koji je radio vrhunsku odbojku u muškoj “vertikali” a sada isto radi u ženskoj, pa i Zoran Terzić, da je to sve slično, da je rad sa ženama u taktičkom smislu čak i lakši, a da su treninzi skoro isti. Kažu da su žene čak odgovornije i pouzdanije. Možda jednog dana, ali u ovom momentu ne svakako. Malo me je sramota, ali ću reći da se u žensku odbojku ne razumem baš mnogo. Znam naše igračice i to je to. Možda nije lepo što je tako, ali je tako.

Kažeš “naše igračice”, a misliš na devojke iz Srbije. Iz Crne Gore si, a član si Udruženja trenera Srbije… Da li sebe smatraš strancem u našoj zemlji i zemljama u kojima radiš?

– To bih voleo malo da objasnim. U Srbiji se nikad nisam osećao kao stranac. Igrao sam u Partizanu, u zajedničkoj državi, koreni su mi iz Srbije, iako sam rođen u Podgorici i tu zemlju isto tako volim, bio sam trener zajednice selekcije Srbije i Crne Gore na poslednjem takmičenju 2006. Ne mogu i ne želim da se osećam strancem u Srbiji. I nisam to. Problem je što me neki ljudi smatraju strancem u Srbiji, jer sam iz Crne Gore. Ali isto tako, u Crnoj Gori, gde sam rođen, odakle su mi roditelji, gde sam se ostvario u trenerskom smislu, gde mi je “baza”, opet me određena grupa ljudi smatra strancem, jer sam bio selektor Srbije. Pitanje je “škakljivo”, niko to javno nije rekao, ali tako osećam. Međutim, ne dozvoljavam sebi da tako razmišljam.

Kakav je život u Iranu, kako si se tamo snašao?

IMG_20190615_194232

– Kada sam dobio poziv, nisam znao gde ću i šta ću. Prema njima svi imaju određene predrasude. Bio sam sa reprezentacijom Srbije 2008. i 2013. ali sam poneo samo “utiske iz hotela i dvorane”. Znao sam za kvalitet odbojke, smatrajući da su tada bili u najvišoj tački i da će krenuti silaznom putanjom kada ih ja budem preuzeo. Posle Olimpijskih igara i vremena kada je Boba Kovač bio selektor i ostvarivao sjajne rzultate, bilo je pitanje da li oni mogu da se ponove. Pozvali su me na razgovor, dopao mi se odnos koji su imali sa mnomuslovi treniranja i to je bilo dovoljno da se upustim u rizik. Sada odgovorno tvrdim da ni je to najbolji posao u karijeri. Uživam u radu sa iranskim igračima, uživam u tom delu vremena koji provedem tamo sa iranskim narodom. To je predivna zemlja puna divnih ljudi, gde na svakom koraku nailazim na ljubaznost koja mi odgovara. Moje “upuštanje u rizik” postalo je – sjajna odluka.

Nedavno su stranice sportske, a i ne samo sportske štampe, kao i društvene mreže, preneli tvoj odgovor poljskom reprezentativcu Mihalu Kubiaku, koji je mnogo toga lošeg rekao o Iranu uopšte?

– Osetio sam potrebu za time. On je veliki igrač, ali očigledno da mu je neko ispričao neke stvari koje nemaju veze sa istinom, a znam i da je imao nekih verbalnih sukoba sa iranskim igračima na Olimpijskim igrama. Zato sam ga pozvao da dođe u Iran, da vidi da to što je rekao nema veze sa istinom i da je ona sasvim drugačija. Mediji su tome poslevtili možda i više pažnje nego što je trebalo, ali ponavljam, moja potreba je bila da odgovorim i pozovem ga da dođe i vidi jednu divnu zemlju i sjajan narod.

Pa iako je njegova selekcija gostovala u Teheranu, njega nije bilo u timu.

– Ne bih više o tome, to je prošlo.

U prošlost spadaju i dobri rezultati, koji su i realna stvarnost, ali i budućnost iranske odbojke. Kad god da dođe trenutak da odeš sa te funkcije, trag će biti izuzetno vidljiv, čak i neke nove stranice istorije odbojke u zemlji drevne civilizacije. Osvojena je prva FIVB medalja.

– Da, na Svetskom kupu. Kad bude došlo to vreme da se “svode računi”, oni će da procene. Ili neko ko je neutralan. Zadovoljan sam poslom koji radim u Iranu, a mislim da oni nisu ni svesni kakav potencijal imaju i koliko se sada radi za budućnost iranske odbojke. Mislim na javnost. To nije demagogija, jer imaju, kao i Srbija, kadetske svetske prvake, ali još širu bazu. Biće svetska odbojkaška velesila, baš kao Srbija nekada. “Pokriveni” su na svim pozicijama za budućnost, ali u najmanju ruku duplo. Već sada ima dosta mladih u seniorskoj selekciji, a kroz celokupne pripreme tokom reprezentativne sezone, prođe ih najmanje 30 – tak. Moraju da nauče da poštuju sistem. I, za recimo pet godina, kad dostignu igračku zrelost, uz iskustvo koje stiču sada, kakav će to samo kvalitet da bude.

Da li i kako sebe jednog dana vidiš kad dođe vreme za penziju?

– Kad bih imao jedno deset evra dnevno i da ne razmišljam ni o čemu, ali penzija je za trenere ukinuta. Bio sam prvi selektor Srbije, za devet godina osvojio osam medalja, ali sam ostao bez te privilegije. Gledaću prevashodno da radim koliko god mogu.

Ko prati utakmice Irana, a ranije Srbije, Kana, ACH Voleja, pa i Budućnosti, ne može a da ne primeti tvoj karakteristični stav tokom meča. Šta vidiš na taj način, što ne bi video u “normalnom” položaju.

IMG_20190615_191327

– To je više igrački nego trenerski stav. Adrenalin mi toliko radi da sam na taj način nekako bliže terenu i zbivanjima na njemu. Ne razmišljam o tome, ali to je govor tela, da sam uz ekipu na terenu. Ali sigurno ne mogu da odem onako daleko kao onaj kolega koji pravi upijače pored terena.

Kada si svojevremeno prvi put pozvao, tada super talentovanog Uroša Kovačevića u seniorsku reprezentavciju, da li je tačno da si njegovom bratu Nikoli rekao nešto u stilu “Van terena ćeš ti morati da vodiš računa i odgovaraš za njega, moje je samo dok je na treninzima”?

– Da. Nikolina pomoć mi je bila potrebna. Uroš je bio divan dečak, ali je za njegove godine brzo rastao. Bio je zreliji i fizički i igrački nego što su to godine govorile. Zato je i bio u nekom neskladu, pa je Nikolina pomoć bila od velikog značaja. On ga je kontrolisao. Nešto kasnije sam ga poveo sa sobom u ACH Volej kada je imao 16 godina. Nije bilo tada teško shvatiti da će biti veliki igrač. Ponašao sam se prema njemu kao prema svom sinu. Čak mi je i on jednom rekao kako sa mnom provodi više vremena nego sa bratom Nikolom, koji je rano otišao odbojkaškim putem od kuće. Izgradili smo sjajan odnos koji traje, a on je od jednog lenjog, a talentovanog dečaka, izrastao u sjajnog igrača. Oduševio me je kada sam ga jednom video da je na pripreme stigao fit, bez imalo viška kolograma i kada mi je rekao da se zainteresovao kako da ih skine, da je angažovao stručnjake, nutricioniste… Sada više nema problema sa povredama, igra i izgleda sjajno

I šta je to potrebno kako bi jedan trener koji dođe u Francusku da radi, za tri godine stekne diplomu prestižne De Žepst sportske akademije i postane vlasnik najveće diplome za trenere koja se dobila u toj zemlji?

– Treba velika upornost i volja, treba po šest sati dnevno da se uči francuski jezik, koga nisi znao uopšte, kako bi na njemu napisao radove. To nije samo trenerska, već i menadžerska diploma, pa jednog dana ukoliko budem želeo, mogu da organizujem sportska dešavanja u nekoj opštini u Francuskoj. To je diploma na nivou “Bolonje”.

I ne samo to. To je i karijera već (odavno) vredna divljenja, to je iskrenost u svakoj reči Igora Kolakovića, to je brzina reakcije na sva pitanja u nivou one kojom deli prave savete igračima na terenu. To je neko ko se sigurno nikada nigde neće osećati kao stranac.

 

 

 

Sportsko kumovske veze

Zahvaljujući sportu, Igor Kolaković je upoznao mnogo sjajnih ljudi, sa kojima je “nadgradio” prvenstvena prijateljstva. Sada je sa velikim brojem njih u kumovskim vezama.

– Da samo nešto ne zaboravim, Dragan Kobiljski mi je krstio sina, Luka Pavišević me je venčao, a ja njemu krstio sina. Onda sam Srđanu Popoviću krstio kćerku, a venčao Mikicu Milutinovića. Krstio sam i Goranu Vujeviću sina Nikolu. Mislim da je to – to.  Sa Lukom sam odrastao, sa ostalima sam igrao.

 

 

Sinovi tatin ponos

Sa velikim zadovoljstvom Igor Kolaković priča o svojim sinovima, Veljku i Aleksi, koji nisu krenuli njegovim, već putem majke Sandre, nekadašnje rukometne reprezentativke.IMG_20190615_194212

– Veljko je bio golman, ali je vrlo brzo završio karijeru i posvetio se nauci. Sada je kako volim da kažem dostigao najviši nivo od nas Kolakovića, jer je uradio master u Francuskoj, na Sofi Atipolisu. Aleksa igra rukomet u Francuskoj, u jednom od najboljih klubova, San Rafaelu, dobio je i poziv da igra za reprezentaciju Srbije i mislim da se dobro razvija, kako kao igrač, tako i kao ličnost. A Sandra treba da magistrira na Trenerskom fakultetu u Nikšiću.

 

 

Žuti kartoni

Pored terena deluješ mirno van njega takođe smireno. Da li si ikada dobio žuti karton na utakmici?

IMG_20190615_190905

– Jesam, u Francuskoj dok sam radio. Sudije znaju da isprovociraju trenere, ali ne neznanjem, već ponašanjem. Preterao sam u dužini protesta, ne u rečima koje sam uputio, pa me je zato kaznio. A mislim da ih je bilo i dok sam bio igrač.