Stvarno se slučajno pogodilo da intervju sa Jelenom Nikolić, jednom od naših najboljih odbojkašica ikada, izađe u danu kada puni 37 godina. I još igra, i još vredno trenira, i još sjajno izgleda, da bi joj mnoge daleko mlađe saigračice pozavidele, i još ima šta da pokaže onima koji žele od nje nešto da nauče. Ličnost čija karijera ima skoro pa samo uzlaznu liniju, a ona “ravna” bi bila samo kada bi njen klub ili reprezentacija čiji je bila dogogodišnji kapiten, bio na vrhu. Igra sa osmehom, trenira sa neskrivenom željom, prkosi vrlo retkim povredama… I sve to je ono što je čini velikom, sve se to nekako kroz njenu dugu i uspešnu karijeru “prepletalo”, pa tako ustvari, možda i nije slučajno da se sve i sada ovako poklopi.
Nedavno je zvanično izabrana i za potpredsednika Odbojkaškog saveza Srbije, što je u neku ruku zahvalnost za sve što je dala razvoju i popularizaciji odbojke u našoj zemlji, ali i rezultatima, peharima i medaljama u koje je utkala sebe dobrim delom, kroz nekoliko generacija koje su uz nju stasavale. Prosto se nameće pitanje, da li su novonastala dešavanja dovoljna da sezona kojoj se bliži kraj, bude i poslednja igračka Jelene Nikolić?
– Odmah pa najteže pitanje. Sa jedne strane mislim da bi to bilo to, ali ne jer sam se zasitila odbojke, jer me muče povrede ili nešto treće. Sin Aleksa na jesen kreće u školu i to je daleko ozboljnija situacija nego prethodnih godina. Moramo da se “stacioniramo” na jednom mestu. Sa druge strane, ne opterećujem se oproštajem, ne volim ih generalno. Nemam tu vrstu pritiska, niti želim da je nemećem kako sebi tako i ljudima oko sebe.
Ima izgleda i treća strana, a to je ono – ali…
– Baš to. Sećam se kada sam 2011. planirala da ukoliko podignem pehar šampiona Evrope u mom Beogradu, to bude i oproštaj od reprezentacije. Srećom, sprečili su me prijatelji da tako nešto izjavim i na kraju se ispostavilo da sam posle trudnoće odradila još jedan ceo olimpijski ciklus, “upoznala” generaciju koja je prošle godine postala svetski šampion. Da sam javno najavila oproštaj, ma koliko posle nekog vremena shvatila da mogu još uvek i još mnogo, ne bih pogazila rečeno. Opet, kada se tako nešto uradi, usled pritiska, čovek jednostavno ne može da se fokusira na igru. Zato igram maksimalno do poslednjeg poena ove sezone, a posle toga… Videćemo. Telo mi ne daje nikakve “signale” da bi trebalo da prestanem, ali porodica je do sada prilično trpela. Možda je red i vreme da joj vratim za sve to.
Ko ume da čita između redova, shvatiće poruku. Ili možda neće. U poslednje vreme aktuelna su “penzionisanja” NBA zvezda, Dirka Novickog i Dvejna Vejda. Njih dvojica su bili u centru pažnje cele sezone.
– Mogu da zamislim kako im je bilo. Mada, daleko smo mi od njih. Imala sam situaciju kada sam znala da će mi Rio biti polsednje utakmice u dresu reprezentacije. Sećam se jasno i dan danas, poslednjeg treninga, poslednjeg izlaska na teren, zagrevanja u paru sa Milenom Rašić, svega… Veliki je to pritisak, mnogo emocija proradi u čoveku. Vezano za to, čitala sam ovde intervju koji je dao Goran Vujević i koji je rekao da mu je prestanak igranja u reprezentaciji možda produžio karijeru, jer je dobio vremena da se odmori. Kod mene je obrnuta situacija, jer sam upravo zahvaljujući kvalitetnom radu u reprezentaciji uvek bila u formi, zaobilazile su me povrede, osim jedne, Ahilove tetive.
Da li ti je u neku ruku, ako se tako može reći, “krivo” što nisi bila član selekcije koja je osvojila Svetsko prvenstvo i postala najbolja na planeti?
– Nisam o tome razmišljala, jer nije bilo ni razloga za tako nečim. Kada sam stavila tačku na reprezentativnu karijeru, postala sam najveći navijač ženske odbojkaške selekcije Srbije. I u to su se uverili oni sa kojima sam gledala sve utakmice na Svetskom prvenstvu. Devojke su imale veliko breme favorita, nije im bilo lako, ali su na kraju uspele. Mislim da mogu da prepričam svaki poen taj – breka, jer sam ga gledala kasnije još nekoliko puta.
Ustvari, privrženost nacionalnom timu dokazana je još godinu dana ranije, kada si iz lože dvorane u Bakuu, pratila završnicu Evropskog prvenstva i osvajanje zlatne medalje. Otkud tamo?
– Poklopilo se nekako moje čekanje za novi klub sa sjajnim izdanjima devojaka. Ukazala se prilika i bukvalno sam u samo nekoliko sati rešila da odem, izvadila kartu, spakovala se i bila u Azerbejdžanu. Uz sve to, Baku je grad za koji me vežu sjajne uspomene još dok sam igrala, tako da sam spojila sve lepo što je moglo u tom momentu. I drago mi je da sam mogla da uživam u osvajanju medalje, da opet pevam himnu, da im čestitam na velikom uspehu. Uostalom, bio je to “moj tim” od prethodne godine.
Neplanski, bio je to i prvi kontakt sa nekim ljudima sa kojima ćeš u bliskoj budućnosti na neki način sarađivati.
– Sa akreditacijom koja nije bila igračka, prvi put, šetala sam žbenom delu dvorane. Upoznala sam mnoge važne ljude iz Evropske odbojkaške konfederacije. Mnogo mi je pomogla moja nekadašnja saigračica, Maja Poljak, koja je sada jedna od njih. Tada nije bilo ni reči da jednog dana zauzmem mesto potpredsednika Odbojkaškog saveza Srbije. Uskoro ćemo se viđati pa stoga nije bilo loše što smo se tada upoznali i prozborili po koju reč.
Kako je uopšte došlo do toga da postaneš potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije?
– Za mene iznenađujuće. Kada me je pozvao predsednik Zoran Gajić, i rekao mi kakvu ideju imaju u Savezu, u prvi mah sam bila iznenađena. Naravno i počastvovana. Zamilila sam ga da mi da malo vremena da razmislim, da li vidim sebe na takvom mestu. Vrlo brzo posle toga usledio je pozitivan odgovor sa moje strane. Razgovor je trajao jako kratko, a zbog mojih trenutnih obaveza, tek nam slede oni pravi, na mnoge teme. Videla sam se na žrebu za Evropsko prvenstvo sa Ivanom Kneževićem, koji mi je samo predočio neke stvari. Znam samo da ću svoj novi posao raditi isto onako kao i “stari”, onaj na terenu. A to znači maksimalno.
Da li već imaš neke ideje koje ćeš predočiti čelnom ljudima OSS?
– Prvi korak mi je upoznavanje sa načinom funkcionisanja jedne tako velike i vrlo uspešne organizacije. Sama sam bila deo nje sa jedne strane, videla sam sve iz ugla igrača. Mislim da je odbojkaški centar od izuzetnog značaja za sve ono što se planira u budućnosti i verujem da će vrlo brzo početi njegova gradnja. Što se pre završi, pre će sve naše selekcije imati najbolje moguće uslove za rad i napredak. Bili smo u nacionalnim centrima u Turskoj i Brazilu, znamo koliko nešto tako znači. Sa druge strane, sve devojke će biti skoro pa kod kuće, jer im je svima mahom “baza” Beograd, neće posle napornih sezona opet morati da idu negde daleko na reprezentativne pripreme. A što se tiče ideja, imam ih sigurno, ali kažem, prvo da se upoznam sa bitnim stvarima.
Koliko je važno da vrhunski sportisti po završetku karijere ostanu u onome čime su se bavili ceo život, na bilo koji način?
– Mislim da su vrhunski sportisti potrebni sportu uvek. Najpre kao igrači, pa potom kao treneri ili funkcioneri, ljudi u organizaciji. Ono što je zajedničko za oba, jeste da mora da se uči, da se traži pomoć sa svih strana. Nema “ja znam sve”, nego “šta treba da uradim”… Taj prelaz i mene očekuje. I neće biti lak, ali tu sam. Novi početak, znači ono – šta treba da uradim…
A početak ovog teksta, da li igraš poslednju sezonu, jel se opraštaš od odbojke?
– Ne volim oproštaje.
Lopta oseća dodir
Selektor Zoran Terzić, koji ima i te kako i koliko zasluga za karijeru Jelene Nikolić, jednom prilikom je rekao:
– Treba obratiti pažnju na neki čudan sjaj u njenim očima kada dodirne loptu, recimo početkom svakog treninga. To kod drugih igračica nisam video, da neko tako reaguje.
Kakav je to tvoj odnos sa loptom?
– Čula sam da je to govorio. Jednostavno stvarno volim loptu, još od malena. I to ne svaku, samo odbojkašku, jer je nekako lepa, glatka, šarena… Jedan od mojih nekadašnjih trenera, Đovani Gvideti znao je da kaže da “lopta ne zna koliko imaš godina, nego samo način na koji je dodiruješ”. Možda se tu krije onaj osmeh o kome priča Terzić. Lopta je moja zabava. Nikad mi se nije desilo da mi je neko baci, a da je ne uhvatim. Opet kažem, samo odbojkašku. Mada sećam se i jedne zelene lopte, kojom smo kao deca igrali “između dve vatre”. I sećam se da sam znala sama, da tom istom, zelenom, gađam satima u jednu tačku na zidu, a kasnije da je hvatam, kako bih vežbala prciznost i bila što bolja kad igra počne. Lopta je nešto što me prati ceo život, nekad me malo nervira kad “neće da sluša”, ali u većini slučajeva vrati mi za, što reče Gvideti “način na koji je dodirujem”.
Sa pozivom u školu
O reprezentativnim uspesima i medaljama Jelene Nikolić se dosta zna. Ali to nisu bili njeni snovi.
– Sanjala sam samo poziv u reprezentaciju, ništa više. I kada je on stigao na adresu Obilića, zamolila sam ljude iz kluba da mi ga odštampaju. Noslia sam ga u školu, gledala posle svakog časa. To je san koji sam tada sanjala i koji mi se ostvario. Ovo ostalo, sve to je bilo “preko”. Kad pogledam iza sebe, lepše je od bilo kojih snova.
Gledam i decu
I dan danas, baš kao i na početku karijere, Jelena Nikolić voli sve što je vezano za sport koji je proslavio i koji je proslavila.
– Čim čujem odbojkašku loptu, pogled usmerim u tom pravcu. Gledam i utakmice dece, često i onih najmlađih, početnika. Pokušavam da im “uđem” u način razmišljanja. I ne samo njima, već i odraslima.
