Oni koji se dobro razumeju u odbojku kažu da je malo igrača u svetu koje klubovi dovode u svoje redove i na osnovu njih prave tim, odnosno dovode kasnije pojačanja. Isti ti kažu da je jedan od njih Milena Rašić, koja spada u red najtrofejnijih odbojkašica na planeti. Sve to zahvaljujući klubovima, Kanu, gde je igrala u početku inostrane karijere, i Vakifbanci, čije boje brani poslednjih pet godina, ali pre svega selekciji Srbije. Sa pomenutima osvaja sve što se može osvojiti, u Turskoj, Evropi i svetu.
Mnogi imaju po neku medalju sa velikog takmičenja, mnogima u karijeri ne pođe za rukom da osvoje ni jednu jedinu, a ona ima sve. Evropsko prvenstvo, Svetsko prvenstvo, Evro liga, Gran pri, prvenstvo Francuske i Kup, šampionat Turske i opet Kup, Liga šampiona, Svetsko klupsko prvenstvo i ko zna koliko medalja raznog sjaja nalazi se u riznisci Milene Rašić. Već sada, na “pola karijere”, ima uspeha za minimum tri. U poslednje vreme u “drim timu” nekog takmičenja nije samo ukoliko ga ne igra ili ukoliko se isti ne bira. Odavno je izgradila svoje ime, zauzela od starta jasn stav, ljudi je prepoznaju gde god se pojavi, ali se o njoj malo zna van odbojke.
Stvarno, kako uspevaš da prikriješ svoj privatni život?
– Nisam jednostavno tip koji voli da je u centru pažnje. Ne pričam javno o svom životu i ne iznosim ga u javnost. Stavim nekus fotografiju ili objavu na nekoj od društvenih mreža i to je sve. Mada mislim da je nekad možda i to previše.
Kako si doživela, i preživela, prvo slikanje za, tada, a i dan danas, čuveni kalendar Kana, koji spada u obavezu, a na fotografijama odbojkašice i nemaju baš toliko mnogo odeće na sebi?
– Nije mi bilo ni malo prijatno, šta više bilo je kritično. Prvi put sam se slikala a da to nije vezano za sportska dešavanja, pa me je bilo i malo sramota. Msilim da je moj “foto šuting” trajao daleko najduže. Već seledeće godine je bilo drugačije i baš sam uživala u tome.
Ko je najpoznatija ličnost koju si upoznala?
– Novak Đoković. Poznatija ne postoji.
A koga bi volela da upoznaš?
– Hmmm. Recimo, neka to bude Gabrijel Maht, popularni Harvi Spekter iz serije “Suits”. U njega sam se zaljubila na prvi pogled i zbog njega sam odgledala celu seriju u dahu.
Čime bi se bavila da ne igraš odbojku?
– Nemam ideju… S obzirom da sam kao mala išla na časove glume i folklora, možda nečim od ta dva. Baš nisam razmišljala na tu temu, sreća pa se bavim odbojkom.
Većina sportista ima određene rituale pre utakmice, kao i neke dogovorene stvari kada se osvoji trofej. Kako ti stojiš sa tim stvarima, a nedavno se pojavila jedna tvoja fotografija sa proslave titule Vakifbanke…
– Kako sam se popela na leđa fizioterapeutu i on me nosi oko terena, jel ta… To je tradicija koju održavamo posle svakog osvajanja trofeja. Što se rituala tiče, svako ih ima. Pre utakmice se zna kada pijem kafu, kada se tuširam, kad pakujem torbu i kad krećem na utakmicu. U dvorani imam način na koji se pozdravljam sa poikmoćnim ternerom, sa nekim saigračicama, a tu je i obavezno istezanje u tačno određeno vreme pre početka utakmice.
Koliko je opterećenje igrati u ekipama i reprezentaciji koje imaju imperativ pobeda na baš svakoj utakmici i osvajanja trofeja, jer Kan, Vakifbanka i selekcija Srbije to svakako jesu?
– Generalno, ne volim pritiske, gledam kako da pobegnem od njih i da igram utakmicu opušteno. U Kanu nije bilo teško pobeđivati, jer smo u francuskom šampionatu bili baš dominantni. Sa druge strane u Ligi šampiona nismo imali pritisak, već samo obavezu da damo sve od sebe. U Vakifu je druga situacija jer svaka utakmica mora da se dobije, svaka ima svoj značaj, a to nekad napravi problem. Neki put nedostaje malo sreće. I u reprezentaciji možda postoji ta vrsta pritiska, jer su naši ljudi navikli na uspehe, ali imamo kvalitetan tim koji uspeva da ispuni te ciljeve.
Da li se sećaš svog prvog uspeha u karijeri?
– Da, bio je to poziv u seniorsku reprezentaciju.
A da li se sećaš kako je izgledao prvi trening sa njima?
– To već teško. Ali sigurna sam da sam se tresla i bila užasno nervozna jer sam tada oko sebe prvi put imala devojke koje sam do tada gledala samo preko televizije. Možda sam i promašila neku loptu.
Koji ti je najveći uspeh u dosadašnjoj karijeri?
– Svakako ovo poslednje, zlato sa Svetskog prvenstva u Japanu, ali i srebro sa Olimpijskih igara u Brazilu.
Koja ti je neostvarena želja?
– Naravno, zlato sa Olimpijskih igara. I da se ostvarim kao majka.
Da li postoji igrač koga po mnogima najbolji bloker na planeti teško može da izblokira?
– Da, Paola Egonu. I Žu Ting.
Da li si više puta bila u “drim timu” na nekom takmičenju ili nisi bila u njemu (od 2013. do sada čak 10 zvanja “Najbolji bloker”)?
– Više puta nisam bila. Već deset godina igram, a u početku nije bilo kao sada. To što sam u idealnom timu nekih takmičenja, to je samo u tih poslednjih nekoliko godina.
Da li se sećaš kada si na treningu reprezentacije toliko skočila da si “presekla” loptu koja nije uopšte bila upućena tebi?
– Kako da ne, kad je Maja Ognjenović digla “pajp”. I sećam se da je ta lopta završila mnogo u autu. Igra se sve brže, pa u tom sistemu nekad ne znam da li je lopta namnjena meni ili nije. A ima i situacija kad mislim da nije za mene nego za krajnjeg napadača, pa posle “jurim” za njom.
Iako do tada ima još vremena do tada, da li znaš šta ćeš raditi po završetku karijere?
– Posle odbojke, ostajem u odbojci. Imam par ideja čime bi, kako i gde mogla da se bavim, ali ne bih da pričam. Često se takve stvari izjalove. Ali, kad dođe vreme…
Koja ti saigračica iz kluba nedostaje kad si u reprezentaciji, a koja iz reprezentacije kada se vratiš u klub?
– Iz Vakifbanke Kubra Akman, jer je dobar lik i ima sjajnu energiju. A kada sam u klubu, nedostaje mi nekoliko devojaka iz reprezentacije, mahom onih sa kojima se družim i van terena.
Kakav osećaj u tebi budi igranje za reprezentaciju Srbije?
– Privilegija je, čast i zadovoljstvo predstavljati svoju zemlju. Nositi dres sa državnim grbom, takmičiti se i težiti ka tome da osvojiš zlatnu medalju i slušaš svoju himnu na pobedničkom postolju. To je jedinstven osećaj koji postoji samo kad igraš za svoju zemlju i nema “dodirnih tačaka” sa klubom.
Da li postoji nešto što te niko nikad nije pitao, a volela bi da te pita?
– Da li sam umorna i da li mi treba odmor.
Da li si umorna i da li ti treba odmor?
– Još kako. Zato sam se i dogovorila sa selektorom Zoranom Terzićem da preskočim neka takmičenja. Potreban mi je odmor, zato ću sa svojom kumom Anom Lazarević na nekoliko dana do Atine, a onda u Tursku, na more. Ne mogu da putujem daleko, dosta mi je aviona. Sedam u kola i polako. Ovo je što sam isplanirala, mada ne mora da znači da neće biti još nešto.
A kada Milena Rašić “napuni baterije”, kada se uželi odbojke, kada se ponovo bude razmahala, onda će verovatno protivnici izaći sa predlozima da o njihovom trošku provede još koliko god hoće na bilo kojoj destinaciji u svetu.
Ostajem u Vakifu
Posle pet godina provedenih u Vakifbanci, na kraju ove sezone ti je istekao ugovor. Mnogo je onih koji misle da menjaš sredinu, a mnogo je i onih koji kažu da si produžila ugovor. Ko je u pravu?
– Ovi drugi. Potpisala sam novi ugovor sa Vakifbankom i to je ono što je najvažnije. Verujem da je na obostrano zadovoljstvo.
Za sve je “kriv” čika Velja
Kako je izgledao tvoj prvi susret sa odbojkom, zašto odbojka i kad je to bilo?
– Imala sam deset godina, kada je na čas fizičkog u školi u Aranđelovcu, došao trener Odbojkaškog kluba Šumaadija, čika Velja. Postrojili smo se, video je nas nekoliko i samo rekao “Ti i ti, da li bi došli sutra na trening…” I otišla sam, mnogo mi se dopalo od starta i tako je krenulo. Čika Velja više nije živ, ali je on glavni “krivac” što se bavim odbojkom.
Francuski pre turskog
Posle četiri godine u Kanu i pet provedenih u Istanbulu, koji jezik bolje pričaš, francuski ili turski?
– Ovaj prvi, mnogo bolje. Pokušavam da naučim i turski, dobro ga razumem, nikad mi se nije desilo da nešto ne mogu da uradim, ali ne pričam baš sjajno. Kukala sam nekad na francuski, a sad vidim da je u odnosu na turski baš lak.
