Medalje

VLADIMIR GRBIĆ – SIDNEJ 2000. – Kako je kovano sidnejsko zlato

podijum

Iz godine u godinu vitrine odbojkaške porodice bogatije su za mnogo pehara i medalja. Od mnogo odličja, svih nacionalnih selekcija, a ima ih priličan broj, posebnim sjajem se izdvaja ona zlatna olimpijske, iz Sidneja. Vreme neumitno teče, pa će se tako početkom oktobra proslaviti decenija i po od kada je našla mesto na grudima generacije momaka koji su ušli u sve sportske knjige, u istoriju sporta u našoj zemlji, ali i širom sveta. Više od petnaest godina je prošlo, što bi pesma rekla, „kao tren“, a sećanja u glavama onih koji su ih osvojili, uvek izazovu posebnu emociju.

vanja-grbicTadašnji tim plavih, nije mogao da se zamisli bez velikog Vladimira Grbića. Uopšte igra selekcije tadašnje Jugoslavije nije mogla da se zamisli bez njegove, i te kako bitne uloge. Specifičan po mnogo čemu, nije mu trebalo dugo vremena da se vrati u to doba, da evocira uspomene na nešto što je obeležilo njegovu i karijeru njegovih višegodišnjih „saboraca“. Po načinu na koji je pričao, kao da se u svakom momentu nalazio baš tu, u centru zbivanja, najpre na pripremama, onda samim Olimpijskim igrama, pa na povratku nazad u domovinu koja je trpela tada velike promene.

Pet godina pre, na pet velikih takmičenja, naša rprezentacija je osvajala odličja, ali ni jedno nije bilo najsjajnije. Uvek blizu, nikad na samom vrhu.

– Posle bronze na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godinu dana kasnije smo bljesnuli u Atlanti, na našim prvim Olimpijskim igrama. Pokazali smo tada svima da možemo mnogo. Onda je došla ona sudijska, biću blag pa reći, nepravda, u finalu Evropskog prvenstva u Roterdamu. Već tada je trebalo da budemo prvaci Starog kontinenta. Onda je došao do tada najbolje odigran turnir generacije, Svetsko prvenstvo u Japanu. sidney6-zlatoZna se sve zašto nismo bili prvi, nego samo drugi. Našoj zemlji su već tada pretili bombama, desi se i onaj skandal kada je doping kontrola uhvatila italijanskog igrača da je pozitivan, ali to sve kao da je „pojela maca“. A onda je došlo ono najgore, te 1999. kada su bombe padale na našu zemlju, vreme patnje, ali i tada smo „ranjeni“ narod obradovali medaljom sa Evropskog prvenstva. Jedan izmišljen nec, potom žuti karton uvek mirnom i staloženom Goranu Vujeviću, uticali su da budemo samo treći. Ali radili smo, trenirali, verovali da će doći naše vreme.

Stiglo je upravo prve godine novog milenijuma. Sidnej je grad koji je urezan u sećanja svih, braće Grbić, Petkovića, Mijića, Miljkovića, Bateza, Meštera, Gerića, Vušurovića, Kovača, Vujevića i Boškana. Kao da je došlo vreme da zasednu i na mesto na kom nikad nisu bili.

– Verovatno su svi mislili, ali smo samo predsednik Odbojkaškog saveza, tada Jugoslavije, Aleksandar Boričić i ja, javno pričali da u Sidnej idemo po zlato. Postavio sam sebi taj cilj, zacrtao ga, mada su me mnogi čudno gledali, sećam se toga. Imao sam razloga, jer smo svi odigrali sjajen sezone u svojim klubovima, a Ivan Miljković je kao najmlađi, stasao u velikog igrača. Povredio se u Svetskoj ligi te godine, gde smo stigli na finalni turnir, ali nismo briljirali. Kritički smo se osvrnuli na sve to, izvukli pouke i potom predolimpijski turnir u Italiji i četiri prijateljske utakmice pred same Igre, odigrali fantastično. U poslednje dve provere smo Italiju i Brazil savladali sa 4:0, odnosno 4:1.

Došlo je vreme ulaska u olimpijsko selo, brojali su „sitno“ do početka. Shvatili su plavi tada da im najviši plasman može doneti samo velika želja.

– Možemo i hoćemo, govorili smo tada jedni drugima, ali takođe znali da željom možemo mnogo toga nadomestiti.

Prva dva kola – dva poraza. Od Rusa posle četiri seta i potom od Italijana, u taj – breku.

– Kako smo izgubili, tako smo mogli i da pobedimo. Odlučivale su nijanse, a uprkos tome, nismo dizali paniku. A onda su počele da kolaju neke priče koje ko zna kako bi se odrazile na sve nas, da nismo zakazali sastanak, samo mi igrači. Posle poraza od Rusa i Italijana, pogledali smo se u oči, rekli jedni drugima šta imamo, precizirali zašto smo došli u Sidnej i napravili „crtu“, ko veruje u cilj, sa jedne, ko ne veruje, sa druge strane. Svi smo bili na jednoj strani, to je bila vrlo bitna stvar, sastanak je bio konstruktivan. Želeli smo zajednički uspeh, a ne da prebacujemo krivicu jedni na druge.

I onda je počelo, narodski rečeno „dranje“. Svu silinu plavih su osetili Amerikanci (3:0), Argentina (3:1) i Koreja (3:2). Plasman u četvrtfinale bio je ostvaren jedan cilj, ali opet daleko od konačnog.

– Meč sa aktuelnim olimpijskim šampionom, Holandijom, bio je biti ili ne biti. Pobednik nastavlja u borbu za medalju, poraženi se vraća kući. Dugih pet setova, naša pobeda, slavlje da, ali ne euforija.

Trebalo je vratiti potom jedan dug, Italijanima.

– Dva seta na razliku i jedan glatko dobijen, znam i rezultat 26:24, 30:28, 25:16. Naše prvo olimpijsko finale. Tada je trebalo vratiti još jedan dug, Rusima. I oni su prošli sa „nulom“, 25:22, 25:22, 25:20. Oba duga smo vratili sa kamatom i popeli se na vrh, postali smo olimpijski šampioni. Dosanjali smo san svih sportista.

Zagrljaji, suze, radost, neverica. Sve se pomešalo, igrači, stručni štab trčali su jedni drugima u zagrljaj… Kakav je ustvari osećaj biti olimpijski pobednik…

– Kad je pala ta lopta koju je Ivan Miljković odsmečovao, kroz telo mi je prošla neka jeza. Držala me je i nije popuštala.

Yugoslavia's Ivan Miljkovic (14) drops to his knees as he celebrates winning the gold medal competition of men's volleyball against Russia at the XXVII Summer Games in Sydney, Sunday, Oct. 2, 2000. (AP Photo/Katsumi Kasahara)

Onda je odjednom počelo da se meša toplo i hladno, jedan osećaj koji se ne može opisati. Vraćam tu sliku često, mnogi me nekad i podsete na taj događaj. To je istorija, nešto što niko i nikad ne može da promeni.

Bio je to najlepši trenutak, vrhunac u karijerama svih, nema sumnje, to je i sam Vanja Grbić mnogo puta naveo. Ali isto tako, nije propustio da kaže da je samo 15 – tak sati kasnije doživeo i najveće razočarenje.

– Na aerodromu u Pekingu, koji nam je bio „usputna stanica“ dočekao nas je ambasador u Kini, Slobodan Unković, čestitao na uspehu, Sali smo tom prilikom od njega i saznali za nemire u našoj zemlji. Da podsetim, radi se o početku oktobra 2000. godine. Razmišljali smo da li otići na prijem kod tada još uvek aktuelnog predsednika Slobodna Miloševića, znajući da su u Beogradu barikade, bolkade, da je narod na ulicama, da su demonstracije… Toliko smo želeli da proslavimo najveći uspeh sa našim narodom, kao nikad do tada, a nije nam se jednostavno dalo.

U Beogradu, na aerodromu, zlatne iz Sidneja dočekalo je samo 30 – tak ljudi, koji su uspeli da se probiju i dođu da ih pozdrave.

– Moja majka je stigla preko nekih njiva, samo da nas vidi i zagrli. Bio sam razočaran, jer su politička zbivanja onemogućila da na pravi način obeležimo veliki trijumf. Osećam i dan danas neki čemer kad se sve to pomene. Sa aerodroma su nas koji smo iz Novog Sada potrpali u autobus, Vujević i Vušurović su produžili za Crnu Goru, par njih je ostalo u Beogradu… Skoro pa kao u onoj narodnoj „kud koji, milil moji“. Imali smo neki doček u Novom Sadu, kasnije i u Kleku, ali te gorčine, da ne budemo na terasi ili ispred Savezne skupštine, da se provozamo centrom Beograda, nekako ni dan danas ne mogu da se oslobodim.

Za kraj sećanja na pohod ka olimpijskom zlatu iz Sidneja, sada potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije, Vladimir Grbić, želi da „neki novi klinci“, jednom, negde, stignu do visina do kojih su on i njegovi saigrači, koje je sa klupe predvodio Zoran Gajić i stručni štab koji su činili Bogdan Sretenović, Nedžad Osmankač, Dragan Cvetković i dr. Ljuban Martinović.

– Sjajna stvar je akcija „Naša strana mreže“ koju je osmislio i realizuje je predsednik Alekandar Boričić. Nedavno je nas nekoliko iz Sidneja, koji smo bili u mogućnosti, boravili na radnom sastanku, gde smo razmatrali šta to treba sve kako bi se sličan uspeh ponovio. Bilo bi licemerno da mislimo samo o nama, da nikom „ne damo“ da nam se približi. Od nas će imati sve, bićemo uz njih, imaju našu pažnju, ali moraju da steknu ljubav, veru i sigurnost. Tako smo mi stigli do trona – zaključio je Vladimir Grbić.

Mnoge kockice su se u Sidneju poklopile, a do njih se stizalo velikim radom. Svi bolji poznavaoci odbojke skloni su da kažu da je taj olimpijski turnir bio najjače takmičenje ikada, da nikada nije bilo toliko izjednačenih selekcija. Stravično su delovali Brazilci, Rusi, Holanđani, Italijani, Kubanci, možda su igrački bili bolji, ali tim ne čine samo jaki pojedinci, nego pojedinci koji su najbolji za tim. Zato će i ostati zabeleženo da je naša selekcija osvojila zlatnu medalju na najjačem takmičenju ikada.

 

Veličanstvenih 12

Najbolji tim u istoriji odbojke na našim prostorima, mada neki, sa pravom, smatraju da je to bio najbolji tim ikada, činili su podijumVladimir Batez, Slobodan Kovač, Slobodan Boškan,  Đula Mešter, Vasa Mijić, Nikola Grbić, Vladimir Grbić, Andrija Gerić, Goran Vujević, Ivan Miljković, Veljko Petković i Igor Vušurović.

Selektor je bio Zoran Gajić, njegov pomoćnik Bogdan Sretenović, a članovi stručnog štaba još i dr. Ljuban Martinović, Nedžad Osmankač, Aleksndar Počeković i Dragan Cvetković.

 

 

Sa postolja u avion

Malo ko se seća da naši zlatni odbojkaši nisu imali vremena za slavlje u Sidneju. Naime, oni koji su bili zaduženi za rezervaciju karata za povratak,nisu verovali da će plavi igrati finale, pa su im izvadili iste koje suz glasile samo par sati posle meča za zlatnu medalju.

– Sa spakovanim koferima smo krenuli na finale. Odigrali meč, dobili medalje i uputili se ka aerodromu. Da su nas pitali, rekli bi im da smo rešili da idemo na zlato, pa bi ostali dan duže, proslavili kako doliči. Ali nema veze, sa medaljama oko vrata smo ušli u avion, zajedno sa našim rukometašima, koje smo tešili posle osvajanja četvrtog mesta.

 

Bol i umor ne postoje

Mnogi su se pitali da li je Vladimir Grbić ikada pomislio da može da se povredi prilikom „tigrovog skoka“ preko reklama u Sidneju.

– Da se razumemo, kada igram za reprezentaciju, dve stvari ne postoje, umor i bol. Tako sam naučen i vaspitavan od malena, i tako sam se ophodio sve vreme moje karijere.

 

 

Vanjin let preko reklame

Nekoliko miliona pregleda na „jutjubu“ ima poen Vladimira Grbića u finalu Olimpijskih igara u Sidneju. Preskakanje reklame, a onda blok „pravo niotkuda“, proglašeno je i najboljom akcijom od kada se odbojka igra u svetu. A iz ugla „glavnog glumca“…vanja-preko-reklame

– Rezultat 15:12 za nas u trećem setu, servirao je Jakovljev i znali smo koliko jako to radi. Lopta se od Gorana Vujevića nezgodno odbila, išla je visoko. Potrčao sam za njom sa samo jednom namerom, da je vratim u teren. Preskočio sam reklamu, proleteo pored italijanske fotoreporterke Danijele Tarantini, koju inače jako dobro znam i što sam moguće pre, vratio se u teren, da ispratim igru do kraja. Ruski tehničar Ušakov to nije primetio, pa je podigao loptu Jakovljevu u „zonu jedan“. Ja sam za to vreme dotrčao, stao pored mreže, samo prebacio ruke i blokirao ga. Posle tog poena, znao sam da nam niko ne može uzeti olimpijsko zlato – seća se sa osmehom stariji Grbić.

 

I dalje živim te mečeve

Neverovatno je koliko precizno „barata“ mnogim informacijama Vladimir Grbić. Od rezultata, poena, protivničkih igrača, tačnog sleda akcija…

– Kada igram za reprezentaciju, upamtim svaki momenat. I dalje živim pojedine utakmice, znam do detalaj kako se odvijala, koji je poen bio bitan… Mada se čak i onih „nebitnih“ sećam. Svaki poen finala u Sidneju bio je po jedna emocija.

 

 

Rušenje tradicije

Glavni junak ove priče, Vladimir Grbić, imao je čast da nosi našu zastavu na svečanom otvaranju Olimpijskih igara u Sidneju.

– Moji prethodnici, „barjaktari“ iz ekipnih sportova, nisu se lepo proveli kada su bili u toj ulozi. Neko me je podsetio na to pre same ceremonije. Ali, znao sam da ništa ne može da nas spreči, da će toj tradiciji u Sidneju doći kraj.