Odbojka na pesku i dvoranska odbojka, jedna porodica dva sporta. Tako bi u jednu rečenicu stala najjednostavnija definicija magične igre koju svi volimo. Ali razlika je puno, počevši od najbitnije – pesak! Dubina peska na terenu mora biti minimum 40cm. To znači da za jedan teren treba najmanje 100 tona peska ili 4 kamiona preračunato u ekonomske jedinice mere. Kad se sav taj pesak lepo poravna, sledi postavljanje terena, koji je malo manji od dvorane, jer je polje za igru 8 sa 16 metara. Linije su fleksibilne, pa stubovi, mreže, onda stolice, pa još mnogo stvari koje bi mogle da se nabrajaju duže vreme. I tek kada je sve gotovo – IGRA MOŽE DA POČNE.
Tek onda kreću prave razlike, od lopte koja je u obimu malo veća, do toga da ima samo dva igrača u timu, nema trenera, nema izmena, promena strana terena je na svakih sedam poena, a uslovi za igru su kako “majka priroda” odredi – igra se i po suncu i po kiši. Zajedno sa igračima, u svemu tome, nalaze se i sudije. U skladu sa uslovima pored standardnih pištaljke i kartona, u obaveznu sudijsku opremu spadaju i kačket, naočari za sunce, krema za sunčanje, kišna kabanica rezervna obuća i odeća. Sve je moguće i ništa nas ne sme iznenaditi. Kad god se u toku turnira vremenski uslovi promene nekoliko puta, setim se svih mojih drugara i kolega, i njihove rečenice: Čoveče!!! Baš te briga ceo dan uživaš na suncu!!! To je pravi posao!!!
Kako svima tako i tebi. Nekako u slučaju lošeg vremena, uvek najviše “nastrada” zapisničar. Treba popuniti taj papir po mokrom, a da se ne raspadne, ne umrlja. Da ostane sve pod kontrolom. A usput, ako se zaštitiš od kiše – super, ako ne… Često me kolege pitaju: “Šta je lakše suditi dvoranu ili pesak?” Odgovor nije jednostavan. Svaka disciplina nosi neku svoju težinu. Generalni principi su isti, ali razlike su očigledne. Sigurno je jedno. Treba biti spreman. I fizički i psihički. Dešava se da sudiš i 10 mečeva dnevno. I tako nekoliko dana, od ujutru do uveče. Svakako je naporno. Turnirski tip takmičenja za posledicu ima to da je svake nedelje poslednji dan, kao finale play-off-a. Ulozi su veliki. Prostora za grešku nema. Shodno tome i pritisak je ogroman, pa sve to treba kanalisati na pravi način. Napraviti od sebe nekog ko najbolje radi pod pritiskom je možda i ključno. Svako od nas ima svoje rituale pred bilo koji meč. Neko se isteže, neko sluša muziku, neko ne priča puno. Šta god radio ili ne radio, bitno je da nađeš način da ti koncentracija bude na najvišem nivou.
Bič volej, predivan olimpijski sport. Podatak da je na Olimpijskim igrama u Londonu odbojka na pesku bila druga najposećenija sportska disciplina, posle atletike, nameće svima nama obavezu da moramo da pružimo maksimum. U Srbiji se igra već dugo. Na sreću svih nas, ljudi iz Odbojkaškog saveza Srbije iz godine u godinu uspevaju da naprave nacionalno prvenstvo, koje se sastoji od desetak turnira. To je ozbiljan podvig. Od planiranja do realizacije i logistike na svakom turniru. 
I vidi se progres. Odavno je već normalno da se igra na dva terena. Sve je više nekih novih devojaka i momaka koji sa velikim žarom igraju i trude se da napreduju. Sećam se pre 10 godina je bilo jedva dvojica igrača koji su dizali loptu prstima. Sada ih ima mnogo više. Imamo i parove koji nas uspešno predstavljaju na međunarodnim turnirima.
Doći će i rezultati. Treba verovati u sistem i raditi predano. Doći će nekad i te Olimpijske igre, gde će igrati naši parovi i boriti se za vrh. Svaki turnir je nova priča, novo iskustvo. Ko hoće da ući i da napreduje prilika za to ima. Za sudije je samo konstantan rad na sebi, poznavanju pravila igre, pa čak i fizičkoj spremi, put ka uspehu. Moderne tehnologije su nam donele mnoge prednosti. Sve mečeve možemo da gledamo preko interneta. A i tu se uči, još kako. Uvek je lepo da se ode “preko”, pa da se shvate koje su razlike između našeg i “njihovog”. Da se vidi kako se igrači kreću, kako odigravaju, kako se ponašaju… I na terenu i van njega. Kakva je organizacija turnira, ko šta i kako radi… Sve je to deo jedne rekao bih beachvolley kulture. Možda je i pitanje budžeta, ko zna kako bi to kod nas sve blistalo da imamo taj novac i takve sponzore.
Ali jedna stvar je sigurna – na dobrom smo putu.
