Za selektora naše najbolje ženske selekcije, Zorana Terzića, ovo su treće Olimpijske igre. U deceniju i po, koliko se nalazi na ovoj, ni malo zahvalnok i naivnoj funkciji, a to su potvrdile brojne njegove kolege, jedini je koji po broju medalja može da se meri sa legendarnim Zoranom Gajićem. Naravno, stariji i iskusniji ima pobedničko postolje sa Olimpijskih igara u Atlanti 1998. i četiri godine kasnije iz Sidneja. Prvo je to bio treći stepenik, a onda onaj najviši, o kome maštaju svi koji počinju da se bave sportom. Da se mlađi Zoran pita, ne bi imao ništa protiv da se samo nađe na postolju.
Nekoliko dana pred put u Brazil, na jednom treningu se pojavio Gajić, što je kod devojaka pre svega izazvalo divljenje, jer neke su se te 2000. već bavile odbojkom, a ostale su slušale o najvećem rezultatu našeg trofejnog sporta. Popričao je i sa Zoranom Terzićem, na razne teme, a možda je i pravi čovek da oceni neku situaciju, prenese određena iskustva ili da savet.
– Prvi bi bio onaj legendarni iz stripa Alan Ford, koji kaže, za one, a verovatno ih je malo, koji ne znaju: „Ako želiš pobediti, nikako ne smeš izgubiti“. To bi malo „prevedeno“ značilo opet neku ne baš veliku mudrost da „Ako hoćeš medalju, ne smeš da izgubiš četvrtfinale“. Ostavimo sada šalu na stranu, ali svi znaju da je taj duel najbitniji na svakom velikom takmičenju. Pobeda četvrtfinalistu vodi u igru za medalje, poraz – kući. Mi volimo da kažemo da je četvrtfinale ustvari početak turnira. Olimpijki turnir je kruna četvorogodišnjeg rada i godina kada je to takmičenje je prilagođena da se bude u maksimalnoj formi. Postoji priča u metodologiji, koja govori o tome šta i kako raditi u periodu od par dana pre početka. Jasan je i odgovor – NIŠTA. Što se do tada uradilo – uradilo si ili može i drugačije, što nisi uradio – nisi. Nema više ništa da se radi. Sve što je trebalo, radilo se u maju, junu i julu. Avgust je odavno predviđen za Olimpijske igre. Tu nema nekog mudrovanja.
Bitno je da ekipa bude, neko bi upotrebio termin „u normali“. U prevdu, treba da se odigra ono što se treniralo. Nema više sta da se „stisne“. Od 6. do 21. avgusta treba da se pokaže najbolje izdanje.
– Po informacijama koje imam, devojke su maksimalno spremne, što znači da je stručni štab odradio svoj posao onako kako treba. Sada je bitna taktička priprema, analiza protivnika, a siguran sam da i tu informacije ne manjkaju. Naravno i „bdenje“ nad tim, da tim ostane maksimalno spreman, odnosno da imaju te takozvane dnevne i nedeljne ritmove kako treba.
Zna iskusni sttručnjak šta je to što bi moglo delemično da poremeti neke zamisli, a nisu vezane za sam teren.
– Zna to i Zoran Terzić siguran sam. Najveća opasnost na ovakvom takmičenju je olimpijsko selo. U kom smislu… Najveća opasnost je ujedno i najveća draž, jer su tamo svi najbolji sportisti na planeti. Hoćeš – nećeš, pored njih prolaze velike svetske zvezde. Možda pored nekog sedne da ruča recimo Usein Bolt, zatim drugi veliki sportisti, ove glavne „svetske face“. Zato je jedna od najvažnijih stvari u toj „gunguli“ sačuvati tim sa nekim programom rada. Sa druge strane, to sve predugo traje. Treba malo opustiti devojke, izaći iz olmpijskog sela, otići na zajedničku večeru.
Na čemu ste vi radili u tim momantima, tokom trajanja Olimpijskih igara, u vreme kada ste osvajali medalje?
– Konkretna priprema za svakog protivnika. Onda, utakmice u grupi bi trebalo da bude u funkciji priprema za četvrtfinale, polufinale i za medalje. Nije važno ni sve pobediti, nego tim dovesti do četvrtfinala u pravu formu. Pet je utakmica u dest dana, možda nije ni toliko bitno sa koje se pozicije ide dalje, po medalje. Zato i mislim da te mečeve u grupi treba tretirati, ne baš bukvalno, ali kao prijateljske utakmice. Ali, da me neko ne shvati pogrešno, to je samo u odnosu na važnost onih mečeva koji dolaze posle. Jer u našoj grupi je pet izuzetnih selekcija, mi, Italija, SAD, Kina, Italija i Holandija i jedna od tih neće u osam. Da ne verujem da će naše devojke proći taj prvi deo, ne bih sve ovo ni komentarisao.
Znači, poruka za kraj…
– Ista ona sa početka. Imenjače, ako želiš pobediti… Znaš šta ne smeš.
Nepravda za trenere
Možda je najveća nepravda na Olimpijskim igrama ona koja se odnosi na trenere u kolektivnim sportovima.
Naime, oni ne dobijaju medalje, jer su one rezervisane samo za 12, u ovom slučaju devojaka. Na ostalim takmičenjima nije takav slučaj, pa odličja dobijaju ne samo prvi trener, već i članovi stručnog štaba.
