Jedna sjajna generacija srpskih odbojkašica ipak neće u svojoj kolekciji imati zlatnu olimpijsku medalju. Amerika je u polufinalu bila daleko bolji rival, tražila je i našla osvetu za neuspeh iz Rija 2016. i poslala aktuelnog evropskog i svetskog šampiona u borbu za bronzu.
Videlo se od starta da uprkos velikoj želji koja je sasvim sigurno postojala kod devojaka Zorana Terzića, nije bilo energije koja je bila potrebna da se odigra jedan ovakav meč. Sa druge strane, Amerikanke su od prvog poena znale šta žele, taktički su odigrale odlično, bile precizne u napadu, sjajne u odbrani, imale čvrtsinu bloka koji im je u dosta slučajeva omogućavao ili direktne poene ili mogućnost da do njih stignu kroz kontranapade. Ispostavilo se da Tijana Bošković nije mogla više sama da nosi teret u napadu. I zbog toga što je verovatno umorna, ali i zato jer su Amerikanke imale spremna rešenja za njene napade. Ostale igračice nisu imale dovoljan broj upotrebljivih lopti, čemu je uzrok i lošiji prijem servisa (a i ostali elementi), bez ijednog poena iz servisa, tako da nije bilo puno dileme ko će u finale. Iako se pojavio tračak nade u trećem setu, sigurne Amerikanke su bez većih napora odbijale pritisak i počele zasluženo slavlje.
Poraz vicešampiona iz Rija nije ništa strašno. Medalja na Olimpijskim igrama je uspeh, ma kog sjaja ona bila. Ostaje meč za bronzu i prilika da mnoge devojke kojima je ovo poslednje učešće na najvećoj svetskoj sportskoj smotri, ipak imaju izuzetno vrednu uspomenu iz Tokija. Treba se samo oporaviti, zaboarviti polufinale, ali i sporemiti za rano ustajanje koje iziskuje meč za treće mesto.
IZ STRUČNOG UGLA – ALEKSANDAR VLADISAVLJEV
Nemoguća misija
Sa takvim odnosom snaga, kakav je bio u ovoj utakmici, pobediti Ameriku bila je – nemoguća misija. Zto treba priznati i čestitati im na savršenoj partiji, jer bolje od ovoga što su one odigrale, u jednom ovako važnom meču kakav je polufinale Olimpijskih igara, jednostavno ne može.
Naša selekcija nije igrala toliko loše koliko je američka igrala dobro. Kada se naleti na takav bedem, onda samopouzdanje i energija moraju da padnu. Daleko od toga da srpske odbojkašice nisu pokušale da se suprotstave, ali je to bilo nedovoljno da bi se izbegla reakcija protivnica. Definitivno su ovaj meč rešili njihov blok i odbrana, čija je dobra postavka otupela oštricu našeg napada. Čak su i Tijanu Bošković sveli na broj poena i potrošenih lopti koliko je to njima odgovaralo. Mi smo imali slabiji prijem servisa, lošije smo igrali odbranu i imali daleko manji broj „brejk“ poena. Nada se jeste pojavila u trećem setu, kada smo dolazilili na korak da izjednačimo, ali bi Amerika vrlo dobro rešavala te situacije i podizala vođstvo na dva i tri poena. Ko zna kakva bi reakcija bila da smo ih doveli u takav položaj, ali nismo.
Ono što treba, jeste da se ova utakmica arhivira i sve misli usmere ka narednoj. Mislim da su i devojke i stručni štab sposobni da se oporave od poraza i spreme za bronzu koji treba odigrati kao za zlato. Veliki uspeh je bilo igrati polufinale, a osvojiti medalju biće još veći. Kontinuitet osvajanja medalje je jako bitan, to bi trebalo da bude motiv, kao i da neke devojke koje završavaju olimpijku karijeru, to učine na način koji će pamtiti.
