11. 6. 2026.
Malo je reći da je Marko Podraščanin igrajući odbojku ostavio dubok trag. Taj put bio je težak ali zlatom popločan, upravo onako kakav je za sve vreme, dok se družio sa odbojkaškom loptom, bio jedan od najboljih blokera sveta svih vremena, stub reprezentacije Srbije, rekorder po broju odigranih mečeva u plavom dresu i broju učešća na svetskim prvenstvima.
Imao je karijeru za nekoliko knjiga, film u nastavcima, a o kvalitetu govori da mu je jedina zemlja, posle Srbije, u kojoj je igrao bila Italija i da su to bili najbolji klubovi u najodbojkaškijoj zemlji sveta. Odlučio je da stavi karijeru na aktivno igranje i tom prilikom obratio se, a kome drugo nego igri koja mu je život učinila onakvim kakav je zamišljao, a i više od toga:
“Draga odbojko,
Prvi put sam te upoznao ’98. godine, kada me je otac odveo na utakmicu F4 Lige šampiona na prepunom Spensu.
Oči su mi zasijale. Dve godine kasnije, zanesen entuzijazmom koji je srpska reprezentacija probudila širom zemlje osvajanjem zlata na Olimpijskim igrama, i ja sam počeo da trenirame u jednom od najvažnijih klubova, Vojvodine.
Počeo sam da sanjam da ću jednog dana nositi dres reprezentacije i igrati za najvažnije i najprestižnije timove u Italiji Zaljubio sam se u taj san i napravio sam izbor koji je obeležio svaki dan mog života: da uvek dajem sve od sebe, bez rezerve, bez žaljenja. Bilo je teških trenutaka, kada je telo govorilo dosta je, a um je morao da pronađe snagu da nastavi dalje, jer se pravi snovi ostvaruju svakim narednim treningom.
Zahvaljujući tebi, proputovao sam svet, iskusio različite kulture, naučio jezike, upoznao igrače, trenere i ljude koji su mi postali pravi prijatelji. Imao sam čast da igram za tri najveća svetska kluba, iskusio emocije koje ću zauvek pamtiti. A navijači! Kakav spektakl, kakva energija. Uvek su bili tu, bodrili su me na svakom koraku.
Zahvaljujući tebi, upoznao sam sam ženu svog života, Milenu, moju najveću i najdragoceniju podršku. Od početka, ona je uvek bila uz mene, u svakoj pobedi i svakom porazu. Živimo dvadeset godina u jednoj od najboljih zemalja na svetu, gde su rođena naša deca Mila i Matija, najveći dar koji nam je život dao.
Naučila si me vrednostima koje imam, učinivši me ne samo sportistom, već boljim čovekom i nadam se da sam bio pravi primer mladima. Ako je čak i samo jedan od njih, videvši me, pomislio je: „Želim i ja da pokušam isto“, onda je sve ovo vredelo.
Bilo je to bogato, ispunjeno, izvanredo putovanje. Vraćanje svega što si mi dala, sa istim posvećenošću i motivacijom, je moje obećanje. Draga odbojko, bila je ogromna čast ispisati mali deo tvoje istorije. Volim te!”
Ovo jeste oproštaj Marka Podraščanina od igre koja mu je značila život i koja je bila viša od igre, koja mu je dala sve u životu. Jedno poglavlje se zatvara, a drugo se otvara. Nema sumnje da će i u tome biti podjednako uspešan kao i do sada, ma šta to bilo. Svojim igrama je poput mnogih oplemenio živote brojnih navijača i učinio im ga mnogo lepšim. Mnoštvo medalja koje je osvojio podsećaće ga na uspešnu karijeru i put kojim idu samo najveći.
A Marko Podraščanin je bio i ostao jedan od najvećih odbojkaša današnjice.
