Više od igre

ANTONIJE JOVANOVIĆ – Đoletov život pored mreže

 

 

Malo je onih koji ga znaju po imenu – Antonije Jovanović. Mnogo više, tačnije svi, poznaju ga po „umetničkom“, trenerskom imenu, kratko i jasno – Đole. Pre tri godine je proslavio redak jubilej, 75 godina života i tačno šest decenija rada u odbojci. Danas hita ka ka novim jubilejima.

Kada bi se reklo da je ceo svoj život dao odbojci, to bi možda bila i prava „definicija“. Što kao igrač, do 1975, što kao trener, do dan danas. Ko ga ne poznaje, trebalo bi da posumnja u sebe i svoje odbojkaško znanje, da li uopšte pripada igri preko mreže. A Đole iz dana u dan, sa istim žarom, kao i kada je počinjao, podučava mlade osnovnim odbojkaškim koracima i usađuje im ljubav prema, za mnoge, najlepšoj igri na svetu.

– Ne mogu baš da se setim kojima sam bio trener, godine čine svoje – kaže u šali odbojkaška legenda. – Mnogo je onih koji su prošli kroz „moje ruke“, neki su nastavili ozbiljno da se bave odbojkom, neki su krenuli u drugom smeru, ali sam se trudio da im svima usadim odbojkaški gen. I mislim da sam u tome uspeo.

Rado se seća igračkih dana, u Jugoslaviji, kasnije u Partizanu, potom Poletu i na kraju 21. maju, gde je i okončao karijeru.

– Nekada se igralo više iz ljubavi, „jurcali“ smo za loptom i bili srećni kada posle toga dobijemo sendvič i čaj. Nismo imali nikakve uslove, odnosno jedva „skrpili“ za nekakvu opremu, da pristojno izađemo na teren. Bila je milina igrati na crvenoj šljaci, jer kad se crna ureže u prste i kolena…

Kada sve to uporedi sa uslovima koji su danas, gde se mnogo više ulaže, ali i traži, gde se uslovi ne mogu ni porediti, odgovor je sledeći:

– Današnje generacije su, čini mi se, malo razmažene. Pružiš im sve, najbolje uslove, opremu, ishranu, a desi se da ne dobiješ rezultat. Naravno, ne odnosi se to na sve, iam sjajnih igrača i klubova, jedan od njih je i Vizura, gde radim i dan danas, u „školici“ odbojke.

Teško je pobrojati sve ono što je uradio, gde je igrao i koga je trenirao, ali evo onih najbitnijih. Stigao je i do juniorske reprezentacije, 1954. godine, nekoliko godina je pored toga što je trenirao 21. maj, uporedo radio i sa Partizanom iz Valjeva (1981.) i Poštarom iz Beograda (1982.), Mladost iz Zemuna je sa tada perspektivnim trenerm Ljubomirom Galogažom, za nekoliko sezona od beogradske lige doveo do elitne (1996.), a 2003. je osnovao Odbojkaški klub „Kralj“. Najpoznatiji igrači bile su mu sestre Ranković, Bojana i Aleksandra, koje su stigle i do reprezentacije i imale zavidne inostrane karijere. I posle svega popmenutog, postavlja se možda i logično pitanje, koliko još namerava da se druži sa odbojkom…

– Još jedno dve godine, da „izbrusim“ još par bisera, pa onda da budem samo gledalac. A svima ću uvek biti na raspolaganju za mišljenje, savet, pomoć – zaključio je Antonije, ma ne, Đole Jovanović.

Ko ga bolje poznaje, i njegovu ljubav prema odbojci, sigurno će postaviti pitanje: Koliko će da traju te dve godine ili Koliko puta po dve godine.

 

 

 

 

Ipak kako Đole kaže

Pre nekoliko godina je jednom od trenera mlađih selekcija dobronamerno ukazao na grešku, a dobio je odgovor da je „njegovo vreme prošlo“. Nasmejao se i okrenuo.

Par meseci kasnije, jedan priznati stručnjak je istom treneru ukazao na isti propust, odnosno potvrdio na neki način da je Đoletova instrukcija bila na mestu. Ispostavilo se da njegovo vreme nije prošlo, a nečije možda neće ni da dođe.

 

Bosonogi do pobede

Dok je nosio dres Jugoslavije, Đole Jovanović je često igrao bos. Prelaskom u Partizan, dobio je kompletnu opremu, dresove, šortseve, patike, trenerku…

– Na jednoj od prvih utakmica za crno-bele, nikako nisam mogao da „provalim“ zašto ne mogu da igram kao do tada. A onda sm u pola seta izuo patike i vratio se bos na teren. I sve je bio kao nekad – seća se Đole.

One Response

  1. Bravo za Djoleta, nije se nista promenio. Puno zdravlja Djole!

Comments are closed.