Blog urednika

ZA NJIH NI SNOVI NISU ONO ŠTO SU BILI

Više nema snova, dosanjani su. Pogled na gore – niko. Pogled na dole – svi ostali. Vrh brate – reklo bi se u Srbiji. U Srbiji gde se zvanično igra najbolja ženska odbojka na planeti. Globus u ruke, da to je ceo svet, a one igraju najbolje na globusu. A oni… Oni su najbolji stručnjaci u svom poslu na istoj toj planeti. Njihov je ceo svet, oni vedre i oblače svetskom igrom preko mreže, oni se od sada sve pitaju.

Ono prošle godine, kad postadoše prvaci Evrope, rekao sam da nema dalje. Izvinjavam se, ima dalje, odnosno bilo je, do 20 oktobra 2018. sada više nema dalje. Svet se klanja njima, ljudima sa slike, ne zato što je sve bilo u Japanu, pa im je to navika. Ne, svet je opčinjen Srbijom. Dovoljno ih dobro poznajem, znam da su u Japan došli sa namerom da osvoje zlatnu medalju. Nisu pričali o tome, ni posle polufinala, niko nije pomenuo reč srebro. Ni zlato, ali o zlatu su razmišljale. Sanjele. I dosanjale. Za njih ni snovi nisu što su nekad bili. One i snove pretvaraju u javu. Mislio sam u jednom mometu, dok se igrao poslednji poen, da zvuk koji dolazi iz mojih grudi nadjačava uzvike desetak hiljada ljudi koji su očekivali da lopta konačno padne. I pala je, pale su i devojke, pao je ogroman kamen sa srca svih.

– Srbija je prvak sveta – kaže spiker.

Vanja na stolu, ostali trče ka terenu, devojke leže, ljube jedna drugu, plaču…

– Srbija je prvak sveta – ponavlja onaj isti glas.

Trčim ka njima, usput štipam sam sebe, da vidim da ja ne sanjam. Boli, ne sanjam. Grljenje, ljubljene, čestitke, konfete… I ja sam dosanjao da one budu najbolji na svetu. Družim se sa njima – koja privilegija. Pevam himnu sa njima na pobedničkom postolju, već drugi put – opet privilegija. A oni, ti što su najbolji na svetu, i sutra će zastati pored svakog onog ko im bude tražio da se slikaju, da im se potpišu na majicu, papir, i sutra će se ponašati normalno. Isto onako kako što su od hale do hotela išle peške. Sa zlatnim medaljama oko vrata. Svetske šampionke su dale slobodno vozaču autobusa i same su šetale Jokohamom. Rekao bi Muta “to je sve normalno”. Za njih jeste, za ostale ne baš.

A one su uvek nasmejane, raspoložene, elegantne, i zato su najbolje… Sećam se jednom sam ušao u lift sa nekim likom, više se ne sećam gde je to bilo.

– Ovde su se skoro vozile Srpkinje, znam to, mnogo lepo miriše.

Da, i zbog toga su tamo gde su. I zato što Maja zove Milenu da zajedno podignu pehar. Jer im osmeh ne silazi sa lica već mesecima, a samo one znaju šta su prošle. Jer se svi tresemo kao da smo na struju koliko nam vibriraju telefoni, od poruka i poziva.

– Počeli smo 23. aprila, sada je 20 oktobar. Isplatilo se – šapnuo mi je Vanja.

Vladari sveta. A svetom vladaju samo veliki. E to su one i oni, ljudi koje poznajem, moji prijatelji, višegodišnji, višedecenijski. Dalje nema, sad je svarno gotovo. Ili možda nije. Ne znam više sa sigurnošću. Ali znam jedno i još mi odzvanja u ušima:

– Srbija je prvak sveta…

Svetski šampioni bre!!!

Vi što pretvarate snove u javu – mnogo vas volim…