Kako život jednog mladog sportiste može skoro iz korena da se promeni za samo nekoliko dana, kako bavljnje sportom skoro pa preko noći može da ima i te kako smisla i kako neko za vrlo kratko vreme prođe toliko da pomisli da sve što je bilo nema veze sa realnošću… Verovatno na ta, ali mnoga druga pitanja odgovara najpre sama sebi Bojana Gočanin. Skoro pa ne može da se kaže da je devojka, već devojčica, jer nema ni 17 godina, a četiri meseca pre tog rođendana dobila je priliku da igra protiv najboljih na svetu, ali i što je još bitnije, da igra sa najboljima na svetu.
– Sve je to za mene još negde na granici između jave i sna, možda čak malo više ovo drugo. Ko bi mkogao da veruje pre recimo dva meseca da će mi se izdešavati sve što mi se dešava. Najpre spisak reprezentacije, moje ime uz Maju Ognjenović, Tijanu Bošković, Stefanu Veljković, Brankicu Mihajlović i još nekolicinu devojaka koje su osvojile Svetsko prvenstvo, pa onda treninzi sa mnogima od njih, pa igranje u punoj dvorani u Beogradu, italija, Belgija… Suviše stvari za tako kratko vreme.
O mnogima je samo čula priče, gledala njihove utakmice putem TV ekrana. Čak je htela da dođe ispod balkona Skupštine Beograda kada su se njene sadašnje saigračice vratile iz Japana.
– Nisam mogla jer sam imala obaveze koje nisu mogle da se odlože. Mnogo je lepše kada sam sve te devojke i trenere upoznala na ovaj način.
I kakvi su…
– Sjajni. Ni jednog trenutka nisam osetila da me gledaju čudno, već samo reči podrške. Čak i kad grešim, a svesna sam da je bilo takvih stvari.
Prvi vikend, u terenu sa Tijanom, Brankicom Stefanom…
– Neverovatan osećaj je i zagrevati se pred punim tribinama. Tih nekoliko poena pamtiću ceo život.
Drugi vikend, sa suprotne strane najjača italijanska reprezentacija…
– Velika utakmica, šteta što je nismo pobedili, a imali smo priliku. I tamo una dvorana, ali njihovih navijača.
Servisi i smečevi Paole Egonu, jedne od tri koje najjače na svetu udaraju po lopti, kako je to izgledalo?
– Stvarno udara jako, malo posle bride ruke, ali ko još o tome vodi računa.
I onda vikend u Belgiji, protiv korpulentnih Ruskinja, Poljakinja, pa opet pune tribine u duelu sa Belgijom.
– Kortrajk ću pamtiti po tome što sam tu najviše igrala. Dve pobede i poraz od domaćina u utakmici gde sam igrala loše. Svi me bodre, svi mi daju podršku, na terenu i van njega, ali sam svesna kad ne igram kako umem. Zato sam i bila neraspoložena posle utakmice. Ali generalno, kako da ne budem zadovoljna.
Posle devet utakmica Bojana Gočanin se vraća za Srbiju. Šansu će dobiti neke nove devojke, a ona priliku da “svede računicu”.
– Bilo je baš dosta toga, neverovatne stvari su mi se dešavale. I to kakvom brzinom. Nisam uopšte bila spremna da će mi se sve to događati. Srećom pa jeste. Koliko god vremena da bude, ne verujem da ću odmah moći da sumiram utiske.
Kad budeš sela u Gornjem Milanovcu da pričas sa prijateljima, rodbinom, porodicom, trenerima, šta ćeš im pričati?
– Oni će biti ti koji će pitati, sigurna sam, a ja ću samo odgovarati i prisećati se trenutaka sa prva tri vikenda Lige nacija.
Ovakve stvari često znaju da promene čoveka…
– Znam, mene će, ubeđena sam, samo na bolje. Veliki je, ogroman motiv svo ovo iskustvo, za dalji rad. A van terena ću ostati ista.
I kad budeš legla u krevet, kad se ugasi svetlo, kad “budeš sama sa sobom”, o čemu ćeš razmišljati?
– Da li mi se stvarno sve ovo desilo…
Photo: 3mmedia.it
Maurizio Lollini
