Više od igre

DESNA RUKA SA SEDAM PRSTIJU

Vrlo često, kada trofejnog selektora Zorana Terzića pitaju za njegove pomoćnike, on kaže:

-Da njih nema, pola me ne bi bilo. Ono su moja desna ruka, nezaobilazni deo stručnog štaba, gde svako radi svoj posao koji je podređen konačnom uspehu.

Ta Terzićeva desnica ima sedam prstiju, odnosno toliki je broj saradnika kojima neizmerno veruje, u koje ima bezgranično poverenje i sa kojima, u krajnjem slučaju, ostvaruje svetski vredne rezultate. O njima bi moglo da se piše “nadugačko i naširoko”, ali za ovu priliku samo po nekoliko rečenica. Bilo bi nepravedno nekog izdvajati, nekog posebno apostrofirati, pa neka redosled predstavljanja sedmorice ljudi bude onako, više proizvoljno. Pre svega, osim onog što je selektor napomenuo, da “svako radi svoj posao koji je podređen konačnom uspehu”, svi poseduju izuzetne ljudske kvalitete. To znači – dobri ljudi, majstori svog zanata.

Najduže druguje sa Sinišom Mladenovićem (ukupno su u Japanu bili 27 puta, do sada). Posao fizioterapeuta, koji obavlja već 17 godina u nacionalnom timu nije ni malo lak. Koliko je devojaka prošlo kroz njegove ruke za to vreme, to niko ne zna. Terapije, masaže, prehlade, distorzije, istegnuća, pa čak i one “povrede” koji su vezane za “glavu”, a koji mu ne spada u “opis radnog mesta”. Sve to Siniša izleči, sasluša, posavetuje… Mirnoća koju ima (“Kad bih se nervirao, umro bih već tri puta”), često je devojkama “melem na ranu”. Na putovanjima nosi daleko više potrepština za ostale nego stvari za sebe. Citat iz jednog filma bi ga na najbolji način okarakterisao – “Duša od čoveka”.

Za vreme koje je u reprezentaciji, pored svih istraživanja, priprema pojedinačno, pa onda kolektivno, kondicioni trener Vladimir Banković je pre dve godine uspeo da magistrira, a uskoro će postati i doktor nauka. Ustvari, rezultati koje postiže nacionalni tim, spremnost devojaka, organizacija rada i sve ostalo, već su dovoljni da ne mora ništa da “brani”, ali uskoro će, kada nađe slobodnog vremena koje mu uvek nedostaje, završiti još “to malo”, pa doktorirati, kako bi se Maksim i Anđelina još više ponosili na svog tatu. Ali, visoka titula ga sigurno neće onemogućiti i “uozbiljiti”, da podigne atmosferu kad god to zatreba, da iznese neki (naravno uvek tačan) podatak ili da informaciju skoro iz svake sfere življenja, da izmisli još neku vežbu posle koje će mnogi začuđeno gledati i diviti se njenim efektima. Kondicioni trener koga obožavaju – to se ne sreće često.

Sa prvim asistentom, Aleksandrom Vladisavljevim, Zoran Terzić se poznaje još od “davnih dana”. Bili su zajedno u Crvenoj zvezdi, “dotakli” su i neke utakmice zajedno. A onda ih je put razdvojio, mada su obojica ostali (srećom) u poslu kojim se bave i dan danas. Da bi neko bio asistent trofejnog trenera, mora sa njim izuzetno dobro da se “kapira. Nekad i po sistemu “gde ja stadoh – ti produži”, tek nekada juniorski reprezezentativac SFRJ, ali kako sam kaže “znam koliko sam mogao”, sada svo to iskustvo prenosi na druge. Ostavio je stvari koje obožava zarad leta provedenih u nacionalnom timu, a bez ikakvog pitanja, najveća želja mu je sigurno da nadoknadi nečiji propust iz 2016. i bude učesnik Olimpijskog turnira. Prilika je za dve godine.

Sa “samo” dva (nekad i tri) lap topa, kamerom i ostalom “skalamerijom”, sve matematičke probleme rešava Bojan Perović. Nisu to jednačine, ali ima nepoznatih, često vrlo mnogo. Međutim, uz prepoznatljivi osmeh brzo svakom timu uđe “u sistem”, skenira ih od glave do pete, svaku igračicu, njenu poziciju u određenom momentu, predviđa (i vrlo često pogađa) šta će uraditi… Posao skauta je takav da zahteva da ne spava kada svi spavaju, a kada su svi budni, da je budan i on. Ono “uz osmeh” niko ne traži, ali to nije “pride”, već obavezan deo “folklora” bivšeg odbojkaša koji se stavio u službu odbojkaške nauke.

Ko je Milan, a ko Marko, dilema je za veliki broj ljudi. Ali kada se u odbojkaškom svetu pomenu Gršići, sve je jasno. Vredni, radni, željni usavršavanja, a ranije, dok nisu ušli u tim, često su bili jedini treneri koji su gledali skoro sve treninge nacionalne selekcije. Dobili su nagradu, da se priključe, i to koriste višestruko. Već imaju zlato sa Evropskog prvenstva u Bakuu, ali i iskustvo zlata vredno iz Kine. Iako ih je dvojica, skoro da se i ne primećuju, jer znaju zašto su tu, rade vredno i uloge koje imaju odrađuju za najvišu ocenu.

Iako je u odbojkaškoj selekciji od prošle godine, dr. Dejan Aleksandrić specijalista ortopedske hirurgije, nije nepoznat u srpskom sportu. Za obaveze kada nije na putovanjima, malo mu je 24 časa. Iako mlad (najmlađi u ovoj “grupi”), već iza sebe ima nekoliko velikih takmičenja na kojima je vodio računa o zdravlju sportista. U odbojku je došao “tiho” i za kratko vreme pobrao simpatije svih. Ume pitanjima i mejlovima da iznervira ljude iz Svetske odbojkaške federacije, na koja oni često nemaju odgovor, a tiče se stvari iz struke. Dobro je “potkovan” znanjem, pa je tako nedavno otganizatorima Svetskog prvenstva u kratkim crtama objasnio šta može, a šta ne, kada je doping u pitanju (“Oni će meni da pričaju, a ja u Antidoping komisiji”).

Eto, ukratko, to su asistenti Zorana Terzića, njegova desna ruka (sa sedam prstiju), oni što ga bez njih “ne bi bilo ni pola”. Stručni štab u pravom smislu te reči. Pa sada neka svako procenu kako je selektoru sa njima.