Možda se još tiše nego što je, sada već dalekee 2005. godine ušao u najbolju selekciju naše zemlje, Dragan Stanković povukao iz nje. Došlo je i to vreme, bar on tako misli, mada se mnogi sa tom odlukom ne slažu. Ali je svi poštuju, kao što su poštovali i vrednovali svaki sekund koji je proveo na terenu, pa su se shodno svemu pomirili sa tom odlukom da na reprezentativnom dresu sa brojem sedam, više neće biti prezime Stanković.
Posle Evropskog prvenstva u Poljskoj se „govorkalo“ da je to bilo poslednje takmičenje na kom si nosio dres srpskog nacionalnog tima. Od kada tačno datira odluka o povlačenju?
– Pre one čuvene i po mnogo čemu teške utakmice lane, sa Belgijom, za treće mesto, okupio sam igrače i rekao im da bez obzira na poraz koji je bio nepuna 24 časa ranije od Nemačke, koji je bio težak i ostavio traga na sve, moramo da se potrudimo, da damo sve od sebe kako bi se kući vratili sa medaljom. Čak sam rekao „nekome će to biti prva, a nekom poslednja“. Mislim da im je bilo jasno i hvala im na tome što ću oproštaj od reprezentacije pamtiti po medalji, jer sam tako i želeo da odem. Saopštio sam stručnom štabu, ljudima iz Saveza, ali nisam želeo da pravim dramu oko svega. Ko je trebalo da zna – znao je.
Koji su razlozi?
– Psihički sam sve teže izdržavao odvojenost od porodice. Tačno je da smo preko sezone svi zajedno, ali ja imam dva treninga, deca idu u školu, a vreme koje provodimo zajedno nije nam bilo dovoljno. Od 2015. zaključno sa prošlom godinom, mnogo je vremena. Da se našalim pa da kažem da je i gužva postala veća, imam troje dece. Dosta je bilo.
Koji je najlepšu trenutak u reprezentaivnoj karijeri?
– Svaka osvojena medalja je lep trenutak. Boja, odnosno sjaj nisu tliko bitni, iako znam da smo mi kao nacija malo razmaženi pa svi cene samo najsjajniju. Meni je svaka povod za slavlje, a shodno tome koliko je odličja bilo, slavilo se prilično. Osvajanje Svetske lige 2016. i zlato na Evropskom prvenstvu 2011. su nešto posebno, pa prva nedalja na Evropskom prvenstvu u Srbiji i Italiji 2005, ova poslednja… Svaka ima svoju priču i specifičnu težinu.
Posle svega, da li ima nešto za čime žališ?
– Olimpijske igre. Ove poslednje na kojima nismo ni bili, ali i one u Londonu, gde nam je malo nedostajalo do četvrtfina. Zna se da je tada sve moguće, ali eto, nije nam se dalo. Možda se za time najviše žali jer su Olimpijske igre svake četiri godine, nisu kao Svetska liga ili Evropsko prvenstvo.
Od 2013. bio si kapiten reprezentacije. Šta je to za tebe značilo?
– To je priznanje za sve što si dao i uradio, kako si se kao ličnost postavljao i prezentovao sebe i saigrače. Ozbiljno sam shvatio tu ulogu, mislim da sam dobro odradio i tu funkciju, meni je značilo mnogo i bio je to lep period u mojoj karijeri.
Da li se sećaš debija u reprezentaciji?
– Naravno, Svetska liga 2005. u Grčkoj. Nije bio baš slavan, jer smo izgubili od domaćina 3:0, ali shodno tome da se znalo da će se finalni turnir održati u Beogradu, igrala je selekcija mahom sastavljena od igrača iz naše lige.
Hoćemo još malo o poslednjoj utakmici?
– Vrlo rado, uvek. Stvarno je bila specifična utakmica, za pamćenje i da mi nije bila poslednja u dresu reprezentacije. Mogli smo u finale, a onda posle poraza od Nemaca i bronza je bila u pitanju. Skoro da smo bili u šoku, ali znali smo da moramo brzo da se vratimo na pravi kolosek. Čak i kada su Belgijanci vodili sa 2:1, kada su bili bliži medalji nego mi, uspeli smo, našli snage i rešenja za bronzu. Bio je to podvig. Hteo sam oproštaj sa medaljom i dobio ga.
Šta bi bilo da nije osvojena u Poljskoj?
– Nisam o tome ni razmišljao, jer nikad nuisam bio četvrti
Koliko će ti ovo leto biti neobično bez odbojke?
– Možda malo u prvo vreme, jer nije mala stvar 13 godina. Sa druge strane biće jako lepo, jer ću ga provesti sa porodicom, uživaću sa suprugom Mirjanom i klincima. Biću Luki, Sari i Andrei na raspolaganju sve vreme. Da sa njima uživam u Italiji, da obiđemo neka mesta koja nismo do sada, da u Srbiji više vremena provedem sa dragim ljudima. Sve što do sada nisam imao priliko da radim. I znam da će brzo proći.
Poruka za dojučerašnje saigrače?
– Nema tu ništa posebno da se priča, sve znaju. Možda ovim novima koji dolaze, da uvek daju svoj maksimum, da im ne bude žao kada se takmičenje završi misleći da su mogli više. Da se plasiraju svi zajedno na Olimpijske igre i osvoje medalju koja meni nedostaje. A ja sam tu za sve što im treba.
I hvala, i svaka čast, i uživaj majstore – zaslužio si.
Драган Станковић, за нас који га нисмо лично познавали ,био и остао господин играч.Сигуран сам и за оне који су га добро познавали ,можда и ивише.Оставио печат у нашој репрезентацији са Подрашчанином у “пару блокера”.Остаје жал и сигурно празнина за таквим играчем и човеком,али то је судбина спорта…..спортска каријера није вечита,на жалост свих љубитеља одбојке дошло је време да и Драган Станковић,капитен репрезентације,каже “КРАЈ” својим играма у дресу најдражих боја.Намаостаје да му кажемо једно велико ХВАЛА за све што је урадио за нашу одбојку играјући за Репрезентацију Србије.
Veliki si bio, veliki si ostao, veliki budi uvek!
Zasluzujes po svemu da budes rame uz rame sa najvecom generacijom nasih proslavljenih odbojkasa. Bravo majstore i hvala za sve sto si dao Srbiji i odbojci uopste.
Kapa dole i duboki naklon Dragane Stankovicu !!!
Sad bas citam sta si sve uradio u zivotu, znam koliko si trofeja osvojio, koliko u klubu takodje, a koliko si bio uvek tih i skroman.
A skromnost je vrlina velikih ljudi!!!!
Svaku srecu ti zelim