Istorijska godina za našu žensku odbojku se bliži kraju. Ona će definitivno biti upamćena po Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, gde su se devojke okitile bronzom, a prethodnih, još malo pa 365 dana, protekli su u znaku najmlađe – Tijane Bošković. Retki su slučajevi kada se za nekog mladog igrača može reći da je i kvalitetan. To obično dolazi sa iskustvom, ali ne i u primeru ove devojke. U njenom slučaju se između mladosti i kvaliteta može staviti znak jednakosti već sada, a da se ni malo ne razmišlja da će se napraviti eventualna greška.
– Ako bih za sve što se dešavalo u 2016. trebalo da kažem u jednoj reči, onda bi to bilo – neverovatno. I stvarno je tako bilo. Prevashodno mislim na ono što mi se desilo sa reprezentacijom, a onda, povrh svega, klupski rezultati i lična priznanja. Mislim, da je taj Rio bio… Ne znam stvarno, evo još uvek kad se setim toga, nekako mi sve malo nestvarno izgleda. Na jednom mestu najveći sportisti sveta, najjače odbojkaške selekcije, a mi druge. Srebrne medalje, doček, sve to što nam se izdešavalo… Nema dana da ne pomislim na to, ali stvarno, a i dalje mi deluje da nisam svesna šta nam se dogodilo. Kao da nisam imala dosta vremena da sama sa sobom preživim neke stvari, da razmišljam intenzivno i shvatim težinu istorijskog uspeha.
Kada se „vratiš“ recimo na prve dane 2016. godine, kada su svi pravili neke planove za narednih 12 meseci, da li su i u kojoj meri oni ostvareni?
– Posle onako odigranog Svetskog kupa 2015. sa nestrpljenjem sam čekala godinu Olimpijskih igara u Riju. Od starta priprema, pa kasnije samog odlaska u Brazil, bili smo svesni kvaliteta koji posedujemo. Znali smo da imamo dobar tim, sa jedne strane iskusan, a sa druge i mlad. Zato smo nekako i tiho otišli, nismo ništa obećavali, ali smo sve vreme verovali u sebe. Odgovaralo nam je i što o nama nije mnogo pričano. Plan je bio da se za početak plasiramo u četvrtfinale, ali da to bude sa što bolje pozicije zbog četvrtfinalnog meča.
I bilo je tako, ali „za malo“…
– Najteži mogući put do finala. Prvi evropsk, pa onda svetski prvak. Rusija na kolenima posle sjajne naše partije, a onda i Amerikanke posle velike drame. Još se naježim kad se setim onog poslednjeg leta lopte u aut i radosti. Znali smo da sa svima možemo da igramo, a finale sa Kinom… Dobićemo ih drugi put.
Pored medalje, Tijana Bošković je postala i vlasnik svetskog rekorda u jačini servisamalo potom je sa klubom, turskim Ezačibašijem, osvojila svetsko klupsko prvenstvo, gde je dobila nagradu MVP.
– To je bio samo kao nastavak jednog prelepog sna. I moja prva MVP nagrada na takmičenju za koje kažu drugi, da nikad jače nije bilo. Stvarno nisam imala reči. A i danas ih slabo nalazim da opišem sve to.
Koliko Tijana Bošković dočekuje 2017. kao bolji igrač nego što je to bilo pre godinu dana?
– Ne znam koliko bolja, ali daleko iskusnija sigurno. Olimpijske igre, život sa najboiljim sportistima sveta i te kako natera čoveka na brojna razmišljanja.
Kako izgleda kada se jedan klub koji u svojim redovima ima veliki broj zvezda, u odlučujućim momentima utakmica nekako najviše uzda u najmlađu među njima, nekog ko ima samo 19 godina?
– Odgovornost svakako da postoji, jer to je veliki klub ali pritisak nikako. Igram bez opterećenja, jer drugi imaju poverenje u mene, što mi daje na samopouzdanju.
Koje su želje Tijane Bošković za godinu koja sledi?
– Ima ih mnogo. Što se klupskih tiče, tu nema šta da se krije, napadamo sva tri trofela, Ligu šampiona, prvenstvo i Kup Turske. Svesni smo kvaliteta i mislim da nam šanse nisu male. A reprezentaciju očekuju kvalifikacije za naredno Svetsko prvenstvo, onda Gran pri, pa Evropski šampionat. Probaćemo opet da osvojimo medalje gde god se pojavimo. Imamo kvalitet, dokazali smo to ove godine. Mislim da ne treba brinuti za budućnost srpske ženske odbojke.
Sa takvim igračem kao što je Tijana Bošković, ko da brine…