Još kada su se Aleksandar Boričić i Karlo Magri vodeći ljudi odbojke u Srbiji i Italiji, za pet minuta dogovorili o zajedničkoj kandidaturi, a kasnije i dobili organizaciju Evropskog prvenstva 2011. godine, i kada je odlučeno da se finalni deo igra u Beogradu, počeo je da se pravi plan o konačnom „zasedanju“ na tron naše ženske odbojkaške reprezentacije. Imale su sa ranijih takmičenja tog karaktera dva „postolja“, ali na najvišem stepeniku istog još nisu nikad bile.
Srpska odbojkaška škola je postajala iz dana u dan sve prepoznatljivija u evropskim i svetskim razmerama, naše devojke su iz godine uz godinu sve masovnije odlazile u inostranstvo, igrale u najjačim klubovima na zemaljskoj kugli i već su stekle kako autoritet, tako i respekt svih. I koraci kojim su hodale devojke i stručni štab, bili su uvek brižljivo planirani i što je još bitnije, plan se sprovodio. Tako je bilo i 2011. kada je u pitanju tim koji je predvodila Jelena Nikolić.
– Sećam se, vraćali smo se sa nekog takmičenja u Japanu, a toliko smo puta bili tamo, da se nisam sigurna ni koje je bilo, a ni godine. Uglavno, kada smo saznale da ćemo biti domaćini Evropskog prvenstva, na licima nam se pojavio širok osmeh. Znam da mi je prva misao bila da ću imati priliku da igram u gradu u kom sam rođena i u kome živim, pred meni dragim ljudima, porodicom, prijateljima, i to još kao kapiten. Takođe sam bila svesna, a i ostale devojke sigurno, da će se „juriti“ zlatna medalja. Tu dileme nije bilo. Ali sve nam je to bilo tako daleko, mislili smo, ko će to da dočeka. Bilo je još mnogo takmičenja pre toga.
S obzirom da je „utvrđeno“ da je to glavni cilj, odeđeni su i „sporedni“. Bili su to Evroliga i Gran pri, takmičenje koje je do tog leta bilo jedino na kome plave dame nisu učestvovale.
– Imala sam velikih problema sa Ahilovom tetivom. Osvojila sam Ligu šampiona sa Vakifbankom te godine u možda najjačoj konkurenciji, i odmah posle obaveza u turskom prvenstvu, otišla na operaciju. Nisam čekala ni dana duže od planiranog, jer sam želela da se oporavim i igram na Evropskom šampionatu. Imala sam četiri meseca da sve to realizujem. Nikad sebi ne bih oprostila da propustim takvu priliku.
Osvajanje Evrolige je pratila putem interneta, na Gran pri je prvog dana avgusta krenula kao rekonvalescent, ali koji se iz dana u dan bližio povratku na teren. Zbog njegog oporavka, jedinstva u timu i učvršćivanja atmosfere koja je kasnije donela rezultat, na put oko sveta (Kina – Japan – Makao), krenulo je 14 igračica. Dok su ostale igrale, Jelena Nikolić je „svakog dana u svakom pogledu sve više napredovala“ i skraćivala put do povratka na teren.
– Prošli smo pola Azije, a ja još nisam skočila. Počela sam da se brinem, ali su me treneri uveravali da će sve biti kako treba. Da ne dužim mnogo, došao je i taj dan, skočila sam, smečocala, mojoj radosti nije bilo kraja. Nedugo zatim sam odigrala ceo meč od pet setova sa Rusijom i tada sam počela da verujem da će se sve odvijati kako treba.
Medalja na debitantskom učešću bila je sjajno „prolazno vreme“, a po povratku u Beograd, bilo je 20 – tak dana da se sve dovede „pod konac“. U javnosti je počela da se diže tenzija, ali to nije bio slučaj sa devojkama.
– Ni blizu, jer smo znale da to može da nas odvede u totalno drugom smeru i pokvari ono o čemu smo razmišljale godinama. Trebalo je celo leto krunisati igrama u tih desetak dana. Nisam imala pravo da propustim trening ili imam slobodan dan. Čak i kada su druge devojke pravile pauzu, sama sam trenirala sa Zoranom Terzićem.
I došao je dan kada je višegodišnji trud trebalo da se naplati, kada je trebalo krunisati i naporan rad tog leta. Meč sa Francuskom, redovnom „mušterijom“ posldnjih nekoliko godina.
– Izgubile smo prvi set, neverovatno. Ali onda smo zaigrale bolje i ubedljivo dobile naredna tri. Kao i sutradan u duelu sa Ukrajinom, ali igra nije nije bila ni izbliza kakva je trebalo. Ni publike nije bilo puno. Kada gledam iz ove perspektive, sve je bilo jasno, ali onda… Mislili smo da će biti katastrofa.
Sve to dodatno je podgrejao poraz od Nemačke posle kog se naše devojke nisu plasirale direktno u četvrtfinale, pa su morale „okolnim putem“.
– Nemice su tada bile jako dobre, teško smo izlazile na kraj sa njima. Uvek su bile razigrane, a mi smo se „tražile“. Nismo se uzbuđivale zbog poraza, jer je sistem takmičenja bio takav da nije bilo razloga za brigu. Preko Rumunki smo se lako našle među osam, a taj meč nam je možda i dobro došao, bio nam je potreban da iz sebe izbacimo sve što nam se nakupilo tih dana.
A onda taj čuveni četvrtfinalni duel sa Poljskom, koji svi pamtimo po neobičnom događaju.
– Bio je četvrtak, dan kada se u hotelu „M“ kuva čuveni pasulj, specijalitet kuće. Došli konobari da nas pitaju šta ćemo da jedemo, a mi im kažemo – pasulj. Pogledali su nas, nije im bilo baš sve najjasnije, ali su doneli. Ulazi selektor Terzić malo kasnije, gleda kako jedemo, zove nekog da nas vidi i kaže: „Poljakinje jedu biftek, a vidi ove moje, pasulj“. Nekoliko sati kasnije, tako smo ih „pregazile“ da im ni jača hrana od bifteka ne bi pomogla.
Dan pauze je stigao u pravo vreme, da se razradi taktika za završne borbe, još pod uticajem pasulja. Tim Zorana Terzića je pred polufinale sa Turskom izvukao pouke iz prethodnih mečeva i oscilacija. Uatvari, da li ih je izvukao…
– Činilo se tako posle 25:10 da je tako. Bio je pun „Pionir“, više od 8500 ljudi, a mi kao u transu. Malo kasnije smo udvostručili predost i kada su svi mislili da je kraj blizu, Turkinje su se prenule, smanjile, pa izjednačile. Usledila je opšta drama, peti set, svi želimo finale, publika na nogama… Par srećnih trenutaka, jedan as od sajlu, jedan njihov aut za malo, plus neverovatna energija koju smo dobijale sa tribina i došle smo na korak do sna.
A san nikako nije hteo na oči Jelene Nikolić, Maje Ognjenović, Jovane Brakočević i ostalih devojaka. Emotivno pražnjenje je bilo ogromno, napeta utakmica puna preokreta, plasman u finale, prepričavala se uloga publike koja je preko noći došla u neverivatnom broju.
– Zaspale smo ni sama ne znam kada i kako. Kada smo se probudile, pamtim to, bilo je divno jutro. Zaboravila sam da kažem da smo Maja Ognjenović i ja bile u apartmanu, za koji pre ovog takmičenja nismo ni znale da postoji u hotelu „M“. S obzirom da nam niko nije nametao nikakav pritisak, bile smo opuštene, selektor nam je dao slobodu da na doručak nismo morale da silazimo, ali je ručak bio obavezan, za sve u isto vreme. Na dan finala, Maja i ja smo zamolile da nam donesu prženice u apartman i ljubazna Tanja iz hotela „M“ nam je donela. Gledam kroz prozor i pomislim – TO JE TO. Čekali smo celu karijaru ovako nešto i sada smo tu, nema nazad, samo napred.
Nekoliko dana ranije, muška reprezentacija je u Beču osvojila zlatnu medalju, a mnogi momci su koleginicama poželeli isti osećaj posle finala. Čak su imali i pesmu koja im je bila kao podstrek pred izlazak na teren, Severinina stvar „Ovo će biti dobra noć predosećam“.
– Ušli smo u autobus i krenuli ka Pioniru. Imala sam neki osećaj u stomaku, uzbuđenje šta li… Mislim da se sećam svakog trenutka puta. Ušle smo u svlačionicu, znale da je dvorana opet puna, a i čule smo to. Izlazimo na teren kad je sa zvučnika zagrmela pomenuta pesma. Mislim da je zapevala bar trećina gledalaca. Kako je krenulo zagrevanje, tako smo se sve više opuštale, a generalno nikad nismo imale pritisam sa strane da moramo da budemo prve. Ali želele smo zlato. I osvetu Nemicama za poraz u grupi.
Hiljadu puta se ta utakmica prepričavala, na desetine puta su je svi akteri gledali kasnije. Bio je to čudan meč, pun preokreta, velikog naboja, ali na kraju i ogromne sreće. Pred prepunim tribinama, gde nije bilo mesta ni na stepenicama. Ko je malo više tečnoti popio, morao je da trpi. Nedelja, drugi dan oktobra, leta Gospodnjeg 2011.
– Trebalo je biti psihički jak. Nemice su odigrale ceo turnir bez greške, imale su sjajan tim koji je bio dugo na okupu. Sigurno nisu očekivale da ćemo mi imati takvu podršku sa tribina, Pionir je ključao. Pli su uprkos tome vodile sa 2:1. u momentima kada smo u četvrtom setu imale zaostatak od šest poena, mnogi su misli da je sve gotovo, nemačke odbojkašice su verovatno već videle zlato oko vrata. Međutim, nama to nije padalo na pamet, i kao da smo mi u tom momentu postale Nemice, koje krasi borba do poslednjeg poena, požrtvovanost, koncentracija kada je najteže… Izjednačile smo, stigle do taj breka, a tada je bilo mnogo lakše.
U petom setu je Brižitka Molnar imala svojih „pet minuta“, ali je to bila samo egzekucija. Za ostalo su bile zaslužne ostale devojke. Bile su, kao i uvek, kao i što treba, pravi tim, Maja, Jelena, Sanja, Nataša, Suzana, Milena i sve ostale.
– „Prelomile“ smo na vreme i u završnicu ušle sa velikom prednošću. A onda taj neobičan poslednji poen, kada je Nemica „propala“ prilikom servisa. Krenulo je opše veselje, ludnica, euforija na terenu. Znam da sam uvek do tada zavidela košarkašima Partizana, kada ih publika bodri i vodi do pobede. Sada sam ja to dočekala i doživela, san se ostvario, osvojili smo zlatnu medalju. Trčali smo jedni drugima u zagrljaj, grlili se, ljubili, plakali, padali, valjali se po terenu. Uspela sam, u svom gradu, sa svojim timom. Na trenutak mi je bilo krivo što nam je „poklonjen“ poslednji poen, a nismo ga mi osvojile, ali koga briga. Trebalo je spremiti se za ceremoniju dodele medalja, zlato je uskoro trebalo i zvanično da bude naše.
I ne samo to, Jelena Nikolić je trebalo da dosanja svoj san do kraja, da u svom gradu, pored zlatne medalje, i podigne veliki pehar namenjen najboljoj reprezentaciji Evrope.
– Spremala sam se za taj čin, a onda među više od osam i po hiljada ljudi ugledala moju baku, mamu, mog oca koji je bio na ivici suza, ponosan i srećan. I osećaj kada sam dodirnula pehar, čvrsto ga stegla i podigra uvis je nešto što se ne zaboravlja. Opet uz huk sa tribina, konfete. Vrlo brzo sam trofej predala saigračicama, mada volim da se našalim i kažem da mi je možda bilo malo žao što nije ostao kod mene još neki trenutak. Ali ipak, mi smo tim, svi treba isto da se raduju.
Radost je trajala celu noć, devojke su bile na jednoj strani grada, u kafani i kasnije na splavovima, gde su gromoglasno pozdravljene, a stručni štab na drugoj, u hotelu „M“. svako je na svoj način proslavljao veliki trijumf, najveći od kad se žene takmiče na međunarodnoj sceni. Konačno su mogli svi da odahnu, mada nisu mogli baš najbolje da udahnu, jer ih je sputavala težina zlata na grudima.
– Osvanulo je još jedno divno jutro, probudila sam se sa širokim osmehom na licu, jer sam počela da shvatam šta smo uradili. U sobi je bila tišina, ali u glavi mi je još uvek odzvanjala atmosfera iz Pionira. A onda sam se opet isključila i uživala još neko vreme u tišini. Znala sam i zašto, jer sam već sutradan morala da se pridružim klupskim saigračicama i obavezama. Pomislila sam tada po ko zna koji put koliko sve to nekad ume da bude surovo, da nemamo vremena više od jednog dana da bar proslavimo sa svima koji zaslužuju. Ali šta da se radi. Dok sam se okrenula bila sam u avionu za Istanbul.
I uvek pri pominjanju Evropkog prvenstva u Beogradu, te 2011. godine, pojavi se osmeh na licu, oseća se sreća u glasu. Tako je bilo i prilikom ovog „rekonstruisanja“ osvajanja zlata.
– Kažu „Sanjaj veliko kad si mali“. Kao devojčica sam imala takve snove. Oni su se obistinili. Setila sam se toga i te noći velikog slavlja.
Htela sam da se oprostim
Malo je onih koji su znali razmišljanja Jelene Nikolić pred početak Evropskog prvenstva. Ona su bila vezana za oproštaj od reprezentacije, jer je prilika bila „nikad bolja“. Skoro…
– Beograd, Evropsko prvenstvo, domaći teren, napad na zlato, i još ja kapiten. I osvojili smo zlato, bila je to kruna moje karijere. Ali kad se nešto osvoji, teži se novim izazovima, nešto te vuče dalje. Zato sam prećutala, sačekala da se sve „slegne“. I nikad nisam zažalila što je tako bilo.
Ujedinjene krune
Nekoliko dana pre nego što su se devojke popele na tron, isto to je pošlo za rukom i muškarcima.
Ono što je interesantno jeste da je takav poduhvat pošao za rukom samo Rusiji, dve decenije ranije. Zato su neki i komentarisali da tako nešto mogu samo velesile. Velika Srbija i velika Rusija.
Kolo za nezaborav
Euforija nije bila ni blizu da prestane, kada su se na terenu Pionira pojavili trubači. I najneobičnije kolo u kome su igrale šampionke iz Srbije, vicešampionke iz Nemačke, koje su poušavale da „provale“ korake, i svako iz publike ko je hteo da se uključi u „dva napred jedan nazad“.
Pamtiće se da na pobedničkom postolju niko nije bio tužan. Naše devojke i Turkinje jer su slavile tog poslednjeg dana, a Nemice jer u uprkos porazu bile presrećne srebrom.
Aleksa će imati da čita
Kao i svuda, tako je i kod nas postalo pravilo da navijači poklanjaju svojim idolima razne stvari. Jedna od najlepših uspomena vezanih za taj period, Jeleni Nikolić predstavlja fotoalbum, sa isečcima iz novina.
– Navijači su stvarno vrlo kreativni nekad. Taj albim čuvam, jednog dana kad moj Aleksa nauči da čita, imaće mnogo toga da pročita u njemu.
Da se predate ne smete…
Ostaće finalni meč upamćen po velikom slavlju, po zlatnoj medalji, prepunim tribinama Pionira, ali i po jednoj rečenici kojom je Zoran Terzić u pravom momentu „probudio“ svoj tim. Nemice su vodile 2:1, imale veliku prednost u četvrtom setu, kada je najtrofejniji ženski trener rekao:
– Nema predaje… Da izgubite smete, da se predate ne smete!
Sve dalje je istorija.
Balkon ne mogu da oprostim
Mnogo je radosti bilo tih dana, devojke su slavile najpre u restoranu, onda „po splavovima“, ali ima i gorčine zbog jedne stvari.
– Nismo bile na balkonu. Taj osećaj me i dan danas tišti, to ne mogu da oprostim. Ili bar da smo prošli ulicama Beograda u otvorenom autobusu. Sećam se da smo pri povratku iz Pionira ka hotelu „M“ na Slaviji videli ljude kako trube u kolima, sa zastavama. Slave naš trijumf, a i ne znaju da smo mi bile u autobusu pored njih. Imali smo stvarno sjajnu „konekciju“ sa navijačima svih tih dana, poslednja dva posebno, pa verujem i da bi ispod balkona bilo puno. Ali eto, nismo dobile ono što smo sigurno zaslužile.
Beg po lekove
Malo ko je znao da je Jelena Nikolić posle polufinalnog duela sa Turskom imala povišenu temperaturu. Toliko da je morala da ode po lekove.
– Izašla sam iz hotela, otišla u dežurnu apoteku da kupim nešto što bi mi pomoglo, vitamine i tome slično. I „natrčala“ sam na Anu Bjelicu, koja tada nije bila u timu i koja se čudila kada me je videla. Samo sam stavila prst preko usta i nasmejala se. Verujem da me je razumela odmah, ali sam joj kasnije sve ispričala.
Novakova uloga
Samo par dana pre početka Evropskog prvenstva, da li zbog silne želje da sve protekne kako treba, da li zbog netrpljenja ili čega već, tek kao da je malo pao intenzitet treninga.
Selektor Zoran Terzić je napravio genijalnu stvar. Iskoristio je „rodbinske veze“ i na trening je onako, pravo niotkud „banuo“ ni manje ni više nego – Novak Đoković. Popričao je malo sa njima, poželeo im sreću i otišao. Devojkama je to bio vetar u leđa, podrška kakvu nisu očekivale. Kasnije je Đoković u društvu braće i prijatelja gledao mnoge mečeve našeg tima, uključujući i finalni.
Pojedinačne nagrade
Pored zlatnih medalja, dve naše devojke su se našle u idealnom timu, Maja Ognjenović i Suzana Ćebić, dok je Jovana Brakočević, proglašena za MVP prvenstva.
U idealnom timu mesta je bilo i za Turkinje, Neslihan Demir i Bahar Toksoj, kao i Nemice Kristiane First, Anđelinu Grun i Margaretu Kozuh.
One su ta „banda“
Na konferenciji za novinare posle velikog finala, mimo svih očekivanja i pravila, selektor Terzić je poveo – ceo tim. Na pitanje da prokomentariše ono što se desilo, pokazai je na devojke i rekao:
– „Banda“ je kriva za sve, pitajte njih.
A „bandu“ su činile“ Jovana Brakočević, Sanja Malagurski, Nataša Krsmanović, Tijana Malešević, Brižitka Molnar, Ana Antonijević, Jovana Vesović, Maja Ognjenović, Jelena Nikolić, Nađa Ninković, Milena Rašić, Suzana Ćebić, kao i Ana Lazarević i Silvija Popović koje nisu igrale ali su bile u sastavu. U stručnom štabu su poret Zorana Terzića bili Branko Kovačević, Nebojša Protić, Vladimir Banković, Siniša Mladenović i dr. Ljuban Martinović.
I jeste bilo kao u bajci, zahvaljujući vama!