Slika velike radosti reprezentativki Srbije i Belorusije sigurno je obišla i još obilazi odbojkašku Evropu. Dva tima slave zajednički plasman u polufinale šampionata Starog kontinenta, a pojedini (neutralni) gledaoci na tribinama plaču.
Samo dva dana ranije malo ko je mogao da pretpostavi da nešto ovako može da se desi. Pa ni nekoliko sati pre, jer trebalo je da se poklope stvari koje nisu bile “nepoklopive”, ali postojala je varijanta da se “izvisi” za polufinale. Devojke su posle dva trijumfa postale opet optimisti, a tako je, mada malo “uvijeno” mislio i doktor Ljuban Martinović. Dijalog nas dvojice je tekao otprilike ovako:
– Doktore, šta kažete za danas? Imamo šanse za polufinale…
– Vidi dečko, računi se svode na kraju.
– Pretpostavljam da je to tačna informacija doktore…
– I pretačna.
I šta se desi. Najpre ono što je bilo do devojaka koje trenira i u koje bezgranično veruje Jovo Caković, maksimalna, uz malo muke, pobeda nad Grčkom, a onda se sele na tribiinu i sve kao jedan navijaju, da Beloruskinje savladaju Poljsku:
– Bje – la – rus, Bje – la – rus…
I nisu dugo trošile grla, jer su Poljakinje “isprašene” još gore nego par dana ranije od naših devojaka. Bilo je to tako da ako i ovog puta iako nađu izlaz iz dvorane, sigurno će kući krenuti u suprotnom pravcu. Dok je utakmica trajala, kapiten Jovana Mirosavljević je par puta silazila sa pitanjem:
– Treneru, jel znate nešto, šta je sa Gajom?
Njihova saigračica Katarina Gajević se povredila, pa je sa gore pomenutim doktorom i tim menadžerom Majom Simanić bila na snimanju i pregledima. Niko nije znao šta se dešava. Pada poslednja lopta u teren Poljske i kreće ona prava dečja radost na tribinama od strane naše selekcije, a na terenu od strane mladih Beloruskinja, koje su kad su čule podršku sa tribina svakako igrale i za njih. 
I onda to čuveno, vrlo retko viđano radovanje dve selekcije, devojaka koje se grle, skaču jedna drugoj u zagrljaj. Mala Mila Kocić skače u zagrljaj kršnoj Juliji Minjuk koja je prihvata kao da je dete od pet godina, a tri slične ima u svom timu. Zajednička slika, slavlje “tri u jedan” – plasmanu polufinale EP, automatska kvalifikacija za SP u Argentini i EYOF u Mađarskoj. A kada su izašle napolje iz suprotnog pravca stiže pomenuta trojka. Hitaju u zagrljaj saigračici, saopštavaju joj vesti, a onda počinju da se grle i plaču od sreće. Zbog polufinala, ali i saznanja da povreda nije tako teška kako se mislilo u prvi mah. Onako, iz drugog plana (mada je to retkost), doktor Ljuban…
– I, kako ono rekoste jutros za doručkom Srbine… – pitam ga.
Osmeh, onaj koji znaju samo odbojkaši i odbojkašice koji su imali priliku da sarađuju sa njim, malo “prošaran” klimanjem glavom na dole. I jasan odgovor:
– Računi se svode na kraju dečko, tačno 100 “posto”.
Nisam hteo da ga pitam da li je to mislio na ovo što se desilo ili… Jer ima još dve utakmice…
