Kada je prvih meseci, sada već davne 2002. godine rešio da napravi dvoranu Sport EKO, a pred kraj iste godine je i „puštena u rad“, Novko Janković nije ni slutio koliko će uticati na razvojni put mnogih odbojkaša i odbojkašica. Pomenuti objekat u naselju Braće Jerković vrlo brzo je postao prepoznatljiv po tome što se u njemu igrala vrhunska odbojka, po atmosferi koja je vladala unutra. Jer bila je to neka vrsta „porodične priče“, u nju su dolazili istinski zaljubljenici u igru preko mreže.
Treba se vratiti na sam početak. A razlozi gradnje Sport EKO dvorane su više nego zanimljivi.
– Sa prijateljima nisam nigde mogao da nađem odgovarajući termin da igramo fudbal, da se družimo. Sve dvorane su bile zauzete ili su imali slobodne termine izuzetno kasno. Nama to zbog, tada male dece, koja su igrala sa nama, nije odgovaralo. Rešio sam da napravim svoju dvoranu, da možemo da igramo fudbal kad mi to želimo. Našli smo plac, izabrali projekte i tako je krenulo – počinje neverovatnu, ali istinitu priču Janković.
Nekako u to vreme, ekipa Poštara je imala slične probleme u drugoj beogradskoj dvorani, a kako je iza sebe imala jakog sponzora, vrlo brzo je uspostavljena saradnja.
– Slobodno i sa ponosom mogu da kažem da je odavde krenula zlatna era Poštara. Slavile su se četiri uzastopne „duple krune“, dolazili su veliki evropski klubovi, sa svetski priznatim igračicama, da protiv njih igraju mečeve Lige šampiona. Kasnije se to pretvorilo u skoro porodičnu atmosferu, družili smo se i pre i posle treninga, sa Darkom Zakočem sam postao iskreni prijatelj. On i njegov sistem rada su me zainteresovali za odbojku, u koju se nisam mnogo razumeo ranije. Najpre sam kroz prozor kancelarije gledao treninge, da bih do te mere postao „inficiran“, da sam čak kasnije i putovao sa njima po Evropi. To je bilo lepo vreme.
Nekoliko završnih turnira Kupa igralo se u Sport EKU. Kad nije imalo gde – svi u Braće Jerković. Čovek koji je otvorio dvoranu da bi sa društvom mogao da igra fudbal, opet je došao u situaciju da nema „normalan“ termin.
– Trenirali su kad su hteli. Za ovaj objekat se čulo vrlo brzo u svim odbojkaškim krugovima, pa sam stupio u kontakte sa čelnicima Odbojkaškog saveza Srbije i Beograda. Počela je da dolazi žensta reprezentacija kada se spremala za neka velika takmičenja, što je već bilo nešto više, onda i muška. Sport EKO je bila dvorana u kojoj se igrala vrhunska odbojka u to vreme.
Shodno tome, Novko Janković je postao i član Upravnog odbora Odbojkaškog saveza Beograda. Pod njegovim krovom počele su, na dva terena vikendom da se igraju i lige mlađih kategorija.
– Tako je i dan danas, samo što se igra i četvrtkom uveče. Organizujemo svake godine u vreme prvomajskih praznika tradicionalni „Trofej Beograda“. Na finalu tribine budu pune, baš kao kada je nekad igrao Poštar. To znači 1400 gledalaca. Sada je to samo jednom godišnje, nekada je bilo bar jednom mesečno.
Interesantno je da u početku nije bilo tribina. Ondasu postavljene sa jedne strane, a kako je interesovanje postajalo veće, tako je i kapacitet rastao. Klimatizovana je dvoranu, tako da je postala baš „ozbiljan“ objekat. Da je tako, govori i podatak da su se tu igrale odbojkaške utakmice EJOF – a, kasnije i Univerzijada, 2009.
– Tražili smo da sami napravimo bolji prilaz dvorani, da „izbijemo“ direktno na glavnu ulicu, ali nije bilo razumevanja, nismo dobili potrebne dozvole. Za sada je još uvek tako.
Uz „svoj“ Poštar je ovaj uspešni privrednik bio do samog kraja, tačnie dok nije kao šampion na kraju sledeće sezone – ispao iz elitne lige.
– Sponzor, Telekom, se povukao, oni su ostavljeni skoro na milost i nemilost. Nisam imao srca da im zbog neisplaćenih dugovanja uskratim treniranje i igranje utakmica. Nadali smo se svi da će se pronaći sredstva, ali…
Dugovi su ostali, i Novko Janković je jedan od mnogih kome su koristnici dvorane ostali dužni. Ni jednog momenta ne želi da priča o tome, jer zna da je činio dobra dela. Mnoge odbojkašice koje su dan danas priznate širom Evrope i sveta, su počele ozbuiljnije da se bave tim sportom i ko zna kako bi išao njihov razvojni put da nisu autobusima 18, 50 i 31 dolazili u Braće Jerković.
– Javljaju se, svrate kada su u blizini, ispričaju kako je u inostranstvu, ali se uvek setimo vremena provedenog ovde. To je nešto što nema cenu. Ono loše se zaboravi, ono lepo ostaje zauvek zapisano u glavi i srcu.
I danas se čuje lopta u dvorani, ne u tom obimu kao nekad. Da zidovi dvorane Sport EKO mogu da pričaju, mnogo bi priča ugledalo svetlost dana. Onih koje su imale mahom srećan kraj. Zato je i komentar Novka Jankovića, gledajući dve velike uramljene fotografije šampionskog Poštara i najbolje ženske odbojkaške selekcije od pre malo manje od deset godina, gde je on stao na mesto trenera, bila prilično emotivna:
– Eh, žal za mladost.
Biće opet KK Sport EKO
Kada se Poštar iselio iz dvorane, termine su počeli da iznajmljuju neki drugi klubovi, pa su tako Sport EKO koristili košarkaši današnjeg Mega Leksa, košarkarice kluba „Radivoj Korać“, osvajač triple krune jedne sezone, rukometašice, manji odbojkaški klubovi…
– Imali smo i svoj košarkaški klub „Sport EKO“, sa 450 klinaca u svim kategorijama. Nismo mogli da se izborimo, ali verujem da ćemo opet krenuti.
Neki novi klinci
Današnji izgled objekta od oko 2000 kvadratnih metara je malo izmenjen u odnosu na nekadašnji. Gornji deo, za one koji znaju, je pretvoren u obdanište koje uskoro treba da počne sa radom.
– Nismo želeli da zazidamo prozore. Neka deca gledaju odrasle kako treniraju. Možda iz tog obdaništa stasaju neki novi klinci, novi odbojkaši i odbojkašice.
Sale nacionale
Jedan od prvih korisnika dvorane Sport EKO bio je proslavljeni as, danas selektor, Aleksandar Đorđević, koji je radio individualno pripremajući se za sezonu koju je kasnije anstavio u slavnom Realu.
– Sećam se da je posle nekoliko dana došao kod mene da pita koliko treba da plati. Odgovorio sam mu da je naše zadovoljstvo što možemo da ga primimo da radi u našem objektu, da uživamo gledajući ga kako ubacuje loptu u koš i da bi mi trebalo njemu da platimo što nam je ukazao tu čast. Bilo nam je puno srce, on je živa legenda. Nasmejao se, iskreno zahvalio i posle par dana doneo nam je televizor na poklon.
