Najpre su ostali bez mogućnosti odbrane trona, a onda su, ni 24 časa kasnije, ostali i bez prilike da se popnu na postolje gde se dele medalje. Najbolji odbojkaši Srbije okončali su Evropsko prvenstvo na najnezahvalnijem, četvrtom mestu, pošto su u susretu za bronzano odličje porazeni od Poljske.
Po mnogo čemu je to bila utakmice slična polufinalu u kome su poraženi od Italije. Bili su dobrim delom tako blizu, a onda opet tako daleko. Predaleko. Često se sve završavalo samo na pokušajima. Tačno je da su želeli finale, da su, uz malo sreće mogli tamo da se nađu, pa da su posle toga bili mnogo razočarani, ali poraz iste težine imali su i domaći odbojkaši, kojima je poraz pred 11000 navijača pao još teže. Ipak, nošeni podrškom istog tog broja ljudi sa tribina, domaći su uspevali da prevaziđu sve krizne momente u „malom finalu“. Sa druge strane, očekivala se reakcija i srpskog tima, ali po ko zna koji put nedovoljno dobar prijem servisa, samo dva bloka (!?) u tri seta, i uprkos tome opet sa kakvom takvom šansom u prvom i trećem setu. Ali kada je trebalo, plavi su ostajali bez daha, kako pojedinačno, tako i kolektivno, uprkos pokušajima Slobodana Kovača da pronađe sedmoricu raspoloženih i za preokret spremnih igrača. Nije bilo svega onog što je bilo pre dve godine. Zato nema ni medalje.
Jednostavno, sada već starim evropskim šampionima, nije se dalo da ponove uspeh iz Pariza, igrali su ispod očekivanja, nisu imali samo jedan loš dan već… Biti u vrhu Evrope svakako je dobar rezultat, ali u zemlji koja ceni samo najviše domete, u zemlji odbojke, teško da će se svi sa tim složiti. Za sve do sada urađeno, za odnos prema reprezentaciji, za rad i zalaganje, treba ipak preći preko svega bez velike drame i spremnije sačekati drugu priliku, koja će sigurno biti.
