- Intervju uradio Milan Perić, nekadašnji igrač Crvene zvezde sa svojim trenerom u Veroni
Odbojka je nešto što najviše volim, a voleo bih takođe, jednog dana, kada završim sa njom, da se bavim sportskim novinarstvom… Došao sam pomalo neočekivano u sjajnu situaciju da spojim jedno sa drugim, lepo sa korisnim… A u svom “debiju”sam, ni manje ni više, za sagovornika imao čoveka koji je bio igračka legenda, neko o kome sam slušao kao mali, kada sam počinjao da igram odbojku, a sada mi je još i trener u Veroni – Andrea Đani.
O popularnom Đanđu, kako ga u Italiji svi znaju, može se reći dosta toga, jer je kao igrač, a i sada kao trener, uvek pomerao granice ove igre. Šta je sve uspeo da postigne, treba reći mladima, ali i podsetiti starije. Ne znam odakle bih počeo… Višestruki je prvak Italije, čak pet puta, osvajač je Lige šampiona dva puta, Svetskog prvenstva tri puta, Evropskih četiri, Svetske lige čak sedam puta, nosilac je tri olimpijske medalje, od kojih su dve srebrne i jedna bronzana, dobitnik dva državna priznanja – ordena za doprinos italijanskom društvu u oblasti sporta.
– Karijeru sam počeo 1985. godine u Parmi, ali prva značajna sezona koju sam odigrao kao član startne postave bila je dve godine kasnije kada smo poraženi u petoj utakmici finala, u petom setu, od Modene. 
Posle plej – ofa je usledio je poziv tadašnjeg selektora seniorske reprezentacije i od tada sam branio boje Italije sve do 2005. godine. Prve Olimpijske igre na kojima sam učestvovao bile su u Seulu. Prekretnica u karijeri u nacionalnom dresu, ne samo moja, već celog tima, bio je dolazak Hulija Velaska na mesto selektora. On je uspostavio, kako drugi sistem igre, tako i sistem razmišljanja i oformio jedan specifičan timski duh koji nas je vodio ka uspesima.
Pored klupskih i reprezentaivnih, osvajač je i mnogih individualnih priznanja, od kojih kaže da mu je najdraze zvanje najboljeg igrača Evropskog prvenstva u Beču 1999. godine. Na pitanje čemu može da zahvali na svom uspehu Đani kaže:
– Verujem da se uspeh sastoji 80 odsto od rada, dok se u preostalih 20 mogu svrsati svi ostali faktori, pre svega sreca i blagoslov da vas zaobiđu povrede. Ja sam pored svog rada i talenta imao i sreću da za saigrače u nacionalnom dresu imam Zorzija, Gardinija i ostale momke koji su u svojoj eri bili jedni od najboljih igrača na planeti. Jednostavno, za nas su se kockice sklopile, radili smo predano i imali zajednicki cilj. Na ličnom planu uvek sam bio neko ko je voleo da ostaje dugo na terenu i da radi. I tome mogu najviše da zahvalim, jer predan i sistematičan rad je put ka uspehu.
Koliko je u svojoj karijeri Andrea Đani osvojio medalja, teško da i sam zna tačan broj. Zato mu je morao dobrano i da porazmisli koja mu je od svih njih najdraža.
– Teško je izdvojiti jednu, svaka je podjednako draga i svaka je veliki uspeh, ali ako već moram da izaberem, to bi svakako bila prva zlatna medalja sa Svetskog prvenstva 1990. Odmah za njom srebro iz Atlante. Ništa se ne moze porediti sa utiskom igranja finala velikog takmičenja. Mislim da je za svakog sportistu takav utisak nešto jedinstveno i nabijeno posebnim emocijama. I tako je svaki put kada bi stali na teren i znali da se spremamo da igramo finale.
Svaka karijera, pa i ona
izuzetrnog sjaja, kakvu je imao glavni akter ove priče, ima svoj kraj. Kada je došlo vreme da završi karijera Andrea Đani je odluku doneo prilično lako.
– Odabrao sam da to bude 2008. godine, jer sam imao zdravstvenih problema koji su me baš pratili. Telo nije moglo da isprati moju želju i viziju odbojke posle sedam operacija koje sam imao. Problemi sa kolenom, skočnim zglobom, ramenom i leđima stavili su mi do znanja da je vreme da se povučem i stavim tacku na igračku karijeru. Naravno tada sam znao da to nije i kraj moje odbojkaške priče.
Posle uvek bitne, igračke uloge, i godina u kojima je nizao uspehe i gradio ime, Andrea Đani je rešio da ne gubi vreme i odmah posveti trenerskom poslu. Nasao se na čelu Modene u kojoj je i zavrsio karijeru. Odatle počinje jedan novi put na kom smo nas dvojica i sreli, u Veroni gde je trenutno trener. O poteškocama ovog posla sa jedne, ali i velikog zadovoljstvima imao je mnogo toga da kaže.
– Kada se zamene uloge i kada se od jednom čovek nađe sa “druge strane linije”, sve postaje drugačije. Smatram da razumem odbojku, ali kao igrač mogao sam da koristim prste, “čekić”, smeč, blok… A sada, kao trener samo mozak i usta, što bitno menja tačku gledišta – ističe Đani kroz osmeh. – Ono što se trudim da budem kao trener, jeste pre svega da budem pedagog, da razumem i usmerim igrače, Kada radi sa grupom ljudi, čovek se susreće sa raznim karakterima i svaki od njih je važan deo celine. Posao kao trenera je da razume svakoga od njih i da ih privoli zajedničkom cilju. Trudim se da uvek učim, svaka godina je novo iskustvo i to nema cenu. Pomaže mi da bolje razumem momke, ali I svoju ulogu. Zato se trudim da provodeći vreme pored linije, ne vodim samo utakmice i treninge već da stastavam u potpunosti u toj ulozi.
Uprkos svim uspesima i izuzetnoj karijeri, neverovatno je skroman i odmeren u odgovorima iako bi na njegovom mestu drugi imali salve hvalospeva za sve ono što su učinili do sada. Na pitanje o ovoj sezoni u Veroni, odgovara uzdrzano iako je za nekoliko stepenika premašio ono sto je uprava kluba zacrtala kao cilj. Osvojivši Čelendž kup i izborivši četvrtu poziciju u prvenstvu, sa ekipom čiji je budžet daleko manji od mnogih ekipa, bilo iznad, ali i ispod njegove, upisao se u istoriju. Predvodeći tim sastavljen od mladih igrača doneo je Veroni kao gradu evropski trofej, ali i priče da niko do sada nije imao tako uspešnu ekipu.
– O sezoni koju polako privodimo kraju, može se reći dosta toga, ali dve stvari su ključne. Prva je količina uloženog rada, koju su momci stojički izneli na ledjima i svaka im čast na tome, ali i povrede koje su nas je pratile tokom čitavog prvenstva, pa evo sve do kraja. Pojedine igrače isključivale su sa treninga na duži period. To će ostaviti gorak ukus i pitanje da li smo možda mogli više, da su sreća i zdravlje bili malo više na našoj strani. Druga bitna svtar, možda i najbitnija uopšte, jeste timski duh. Odbojka je ekipni sport i sve se vrti oko toga. Mora da se veruje u sistem, u saigrače. Naravno, odbojku igraju pojedinci, ali su oni nemoćni pred ekipom koja igra verujući u sistem i verujući jedan drugom. To je bio ključ našeg uspeha ove godine. Smatram da nas je to dovelo u poziciju u kojoj smo se našli i drago mi je da su to momci prepoznali i ispostovali do kraja.
Sve to je viđeno i u plej – ofu italijanskog šampionata.
– Gubili smo u četvrtfinalnoj seriji od Peruđe 2:0 i uspeli da se vratimo. To je naša snaga. Ni jednog trena nismo razmišljali o zaostatku, za nas je rezultat bio i dalje 0:0. 
Mislili smo uvek samo o narednom poenu, setu, narednoj utakmici. Čak i u petom meču smo imali dva seta zaostatka i uspeli da uvedemo utakmicu u taj – brek. Izgubili jesmo, ali smo sa terena izašli uzdignute glave i čisti pred sobom. To je poenta priče o ovoj sezoni. Uvek smo razmišljali i igrali kao jedan do poslednje lopte.
Pored dva naporna takmičenja, šampionat i Kup Italije, Veroni je igranje Čelendž kupa donelo mnogo napora, ali su na kraju sve to “naplatili” kroz veliku radost.
– To je za nas veliko iskustvo. Uspeh jeste lep, ali ono što smo dobili igranjem u Evropi je neuporedivo veće. U kratkom periodu trebalo je da se prilagodimo na razne stilove igre, na različite pristupe igri i ostanemo u terenu i pobedimo. Nekad nas je sve to koštalo kvalitetnog treninga i donosilo dosta umora zbog, često vrlo napornih putovanja, ali na kraju smo pokazali svoju igru, svoj karakter u terenu i doneli trofej kući.
Kao igrač i kao trener susretali ste se u karijeri sa dosta srpskih igrača. Šta možete reći o njima i tim nezaboravnim duelima?
– Kada neko pomene srpske igrače, prva stvar koja mi pada na pamet je karakter. Ono što je krasilo generaciju braće Grbić, Vujevića, Gerića, Kovača, krasi i momke koji danas igraju u nacionalnom dresu Srbije. To je snažan mentalitet i nesalomiva volja, karakter na kakvom vam mogu zavideti mnoge nacije. Baš smo igrali zanimljive i vrlo često neizvesne mečeve.
A današnja reprezentacija Srbije?
– Sastavljena mahom od mladih igrača kojima se verovatno zamera to što posle duzeg niza godina neće učestvovati na Olimpijskim igrama. Ali ono sto ljudi ne vide jeste da se ulazi u novi četvorogodišnji ciklus. U tom periodu, uz ozbiljan rad, oni će sazreti, dostići svoj vrhunac i mislim da je to vreme u kome će reprezentacija Srbije biti ponovo u zenitu.
Kada se Slovenija plasirala u finale EP to je na neki način bio šok za odbojkašku javnost. Niko je na početku prvenstva nije video kao pretendenta za neko od prva tri mesta. Šta je to što se promenilo pa je jedan, tada, autsajder iznenadio velika imena poput Holandije, Poljske, Italije…
– Igrače slovenačeke reprezentacije sam pratio tri godine pre nego što sam došao na čelo tima. Uz dužno poštovanje prema mom prethodniku, jedino što smo promenili jeste sistem igre i rada. Ustanovili smo zajedničku ideju i radili u tom pravcu. Nije bilo bitno ono što je bio moj cilj, ni ono što su ljudi iz Saveza očekivali, već ono što smo zajedno kao tim stavili ispred sebe. Od ukupnog broja odigranih mečeva samo u pet smo bili poraženi. Ostale smo uspevali da rešimo u svoju korist. Na krilim ovih rezultata smo iz meča u meč rasli kao tim. Setove koje smo gubili imali smo “u šaci” i to nam je bio jasan pokazatelj da smo na dobrom putu. Onda je usledilo Evropsko prvenstvo, klimav pocetak, pa sjajne partike i… Ostalo je istorija.
Kakva su očekivanja za naredu reprezentativnu sezonu?
– Očekuje nas kratak period od dva meseca u kome ćemo igrati u trećoj grupi Svetske iige i cilj nam je da obezbedimo plasman u viši rang za sledecu godinu. To znači da nam ovog leta predstoji rad koji predstavlja početak neke duže priče, ciji će se rezultati, nadam se, videti u blizoj buducnosti.
Bez pretencioznosti i pompe, sistematicnim radom i zalaganjem, legendarni Andrea Đani gradi trenersku karijeru koja, kako stvari stoje, preti da dostigne onu neverovatnu, igračku. 
Ostajući poslednji u hali i posvećujući pažnju svakom pojedincu na treningu, uživajuci u detaljima, svojom predanošću i skromnoscu može da posluzi kao prototip svakome ko se odluči na trenerski poziv. Može se o njemu svasta reći, ali je nekad dovljno samo – Andrea Đani. I sve postaje kristalno jasno. Čovek koji je ispisao stranice odbojkaške istorije tih devedesetih godina, kao igrač suvereno vladajući terenima širom sveta, nastavlja da daje svoj doprinos ovom sportu sa druge strane linije. I meni je bila posebna čast da sam ispisivanjem meni vrlo bitnih stranica sa takvim sagovornikom, dao svoj doprinos posetiocima ovog portala.
Srbi poštuju dres koji nose
Da li je teško izboriti se sa srpskim mentalitetom, s obzirom u ekipi Verone igraju dva reprezentativca Saša Starović i Uroš Kovačević?
– Nije teško. Ali oni su pre svega profesionalci koji poštuju ekipu čiji dres nose. Nisam neko ko bi sputavao ono što je njima osobeno, baš naprotiv. To je jedan od razloga zbog čega smo ja i ceo stručni štab imali želju da sa njima sarađujemo ove sezone. Nekada je upravo taj mentalitet ono nam je donosilo prevagu kao ekipi u nekim odsudnim trenucima.
Jednom šmeker,
uvek šmeker
Mnogo je onih koji su na utakmice naše zemlje, tada Jugoslavije, i Italije dolazili da bi videli samo Andreu Đanija. 
Naravno, to se odnosi na pripadnice lepšeg pola. I ne samo u našoj zemlji. Jednostavno je bio „magnet“ i niko ne zna koliko je autograma podelio i fotografija ispozirao.
I dan danas je faca, gde god da se pojavi. Ljudi ga vole, lepši pol i dalje uzdiše za njim, a on na sve odgovara osmehom, znajući da ga kod kuće očekuje supruga i deca. I toliko o porodičnom životu, koji ne želi da deli sa javnošću
Dopisnik – svetski prvak
Možda će se mnogi pitati otkud Milan Perić u ulozi dopisnima magazina Odbojka iz Verone. Evo odgovora.
Momak koji je ove sezone nosio dres Spartaka iz Ljiga, dobio je poziv da zbog brojnih povreda igrača Verone, a s obzirom na već popunjen broj stranaca u timu, doprinosi kvalitetnom treningu ovog tima. Naravno, nije se ni jednog momenta dvoumio.
Inače, nekoliko godina je nosio dres Crvene zvezde, lane je igrao na Tajvanu, a inače je svetski kadetski šampion 2009. u Jesolu, sa generacijom koju su činili Atanasijević, Jovović, Kovačević, Petković i ostali…
