Polaganje SAT ili ACT, odnosno TOEFL ili IELTS testa, koji su preduslov za dolazak u Ameriku, zahteva pripremu, ali se i učenici posle srednje škole svuda spremaju za prijemne ispite ako se želi na bilo koji ozbiljan fakultet. Koliko poena treba da se ima na SAT (ACT) testu, zavisi od proseka ocena iz srednje škole, a poeni na TOEFL (IELTS) testu zavise od fakulteta do fakulteta. Moj savet bi bio da se ovaj prvi test, polaže na početku četvrte godine srednje škole (mislim da ima u oktobru), jer postoje kasnije još četiri datuma, kada to može da se ponovi, ukoliko se ne dobije dovoljan broj poena. Isto važi i za drugi TOEFL, koji predlažem da se radi što pre, da bi kandidati imali jasnu situaciju i imali dovoljno vremena da ga polažu opet, a da ne budu u problemu pred put. Testovi nisu jeftini (180 dolara je svaki), ali verujem da će moći da isplate „dug“ roditeljima već posle prve dve stipendije koje će dobiti na univerzitetu…
Kupovina prve karte za Ameriku je nešto što roditelji moraju da finansiraju, ali posle toga će njihova deca, sasvim sigurno, moći da skupe dovoljno novca da kupuju kartu sebi i na taj način ih ne opterećuju tim troškom. NCAA ne dozvoljava Univerzitetima da kupuju karte svojim studentima koji dolaze u Ameriku na školovanje, ali posle prve godine postoji način da se i to pokrije. Univerziteti daju studentima sportistima dovoljno novca da uštede za kartu. Ako neko od njih igra za reprezentaciju, recimo Arizona State, gde ja radim kao trener, dozvoljava da mi platimo odlazak na reprezentativne obaveze i nazad. Da se vratim malo unazad… Pred polazak za Ameriku moraćete da „inevestirate u sebe“ oko dve hiljade dolara, zajedno sa kartama i vizama, ali verujte mi da će vam se to vratiti i to u sumi koja ne može da se poredi sa njom.
ODBOJKA. Verovatno najveća zabluda o odbojci u Americi jeste da da je ona mnogo loša na Univerzitetima, jer je navodno „amaterska“. Igrala sam (po završetku studija na Univerzitetu Vašingon) za mnogo ekipa u Portoriku, Koreji, Švajcarskoj, Turskoj, Grčkoj, Azerbejdžanu i Italiji i nikada u karijeri nisam igrala za veće profesionalce nego što je to bilo u Americi. Oprema je vrhunska… Patike, kolenice, trenerke, čarape, majice, šortsevi i sve ostalo, nam se dostavlja u neograničenim količinama od jednog od najrenomiranijih proizvođača sportske opreme – Adidas. Ni u jednom od pomeutih klubova nisam dobila više opremne nego na univerzitetu. Svaki trening se snima i analizira od strane trenera koji je zadužen za određenu poziciju. Velika većina američkih trenera su profesionalci, to im je jedini posao i maksimalno se trude, rade i ulažu u tim kako bi on napredovao. Devojkama se video materijal šalje preko interneta ili nekima čak preko iPada, koji dobijaju od univerziteta (bar naši studenti), a sve to ukoliko nemaju vremena da svrate u kancelariju trenera i vide tamo na čemu moraju da rade.