SESTRE

Do pre par dana aktuelna su bila – braća. Treba da budu aktuelna što je više i duže moguće, jer su to više nego zaslužili. Pisao sam o njima, svoje mišljenje iz onoga što sam gledao. Sada bih malo o sestrama, jer sam tu, iz prvog reda se dešava i ne mogu a da ih ne ,,počastim” nekim svojim, nazovimo ih, zapažanjima.

Ima tome dosta od kada sam došao u situaciju da se družim sa njima. I od prvog dana sam ponosan što sam mali deo ove priče. A priča više godina jednostavno nema kraja. Jednostavno se ne nazire. Tako je. Šta ih drži… Pa upravo to, zovimo ga sestrinstvo. I svakog dana ih je sve više. One koje se oproste od plavog dresa, ostaju uz sve one koje su i dalje tu, ali i one koje dolaze. Prošpartasmo ove godine, od Antalije, preko Brazilije, pa Seula i na kraju do Šenžena i Ningboa. Bez mene su bile u Briselu. Nije lako pa da ideš na godišnji odmor, a ne da treniraš i igraš. To što ne znaš koja je valuta gde, najmanji je problem, ali često im se sigurno desi, da kada se probude, ne znaju u kojoj su zemlji. Ali zato čim oči otvore, nameste osmeh i ne skidaju ga sa lica. I on sve leči. Povrede, probleme, nesanicu, teške treninge, duga i naporna putovanja…

Gledam ih ovde u Aziji, ali Кina je, uz Japan, specifična po pitanju obožavanja. Toliko autograma niko nije podelio, na toliko fotografija ukupno nisu sve ostale selekcije zajedno. Ali su one, sestre, na svim slikama sa širokim osmehom. Zbog toga im se možda sve ovo i dešava. Sistem rada se prenosio sa generacije na generaciju, mnoga pravila i postulati su ostali od početka do danas, i niko nije mogao, ni želeo da ih promeni, jer su oni davali, daju i davaće rezultate. Ali osmeh je taj koji je najupečatljiviji. I odnos jedne prema drugoj. Toliko vremena kad neko provede sa porodicom, pa mora da dođe do nekog konflikta. Ovde ne, to ne može da se desi. Ali ukoliko postoji problem privatne prirode, pa ko će drugi, nego sestre, da ga reši.

I večeras. Кako je pala poslednja lopta na meču Dominikane i Кine, koja je „rekla” da su dve Maje, dve Aleksandre, Tijana, Bianka, Sara, Кatarina, Jovana, Mina, Teodora, Slađana, Hena i dve Ane, sledeće godine učesnice Olimpijskih igara, sve su u roku od par minuta istrčale na hodnik hotela. Izgrlile se, izljubile, čestitale jednu drugu, odvrnule muziku i konačno se opustile. Telefon sam zaboravio – u džepu. Znam da bi neki svašta dali da vide, snime i objave. Sve je snimljeno, ali u glavi. Uživao sam gledajući ih kako uživaju. To je njihovo vreme. Ustvar niihovo vreme traje. I trajaće, sasvim sigurno.

I srećan sam što sve gledam iz prvog reda.