Došli su dani u srpskoj odbojci, kada će vreme početi da se meri na drugi način. Tako je bilo do nedelje 1. oktobra 2000. kada je jedna neponovljiva generacija osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Sidneju. I trajalo je bilo sve do nedelje 17. jula 2016. kada su neki novi klinci rešili da uđu u odbojkaške knjige i krenu sa novim „računanjem vremena“. U tome im je i te kako pomogao neko ko je učestvovao u sidnejskom slavlju, a kome u izuzetno blistavoj igračkoj karijeri nije nikad pošlo za rukom da osvoji Svetsku ligu – Nikola Grbić. Na selektorskom debiju je lane stigao samo do finala, a u „ponovljenom pokušaju“ do toliko željenog zlata.
I te letnje večeri u Krakovu, ispisali su, on i njegovi momci, još jednu stranicu istorije srpske odbojke. I to na impozantan način, kada je bilo mnogo „pametnjakovića“ koji su sumnjali u sve njih posle neuspeha na Evropskom prvenstvu i činjenice da ih neće biti na Olimpijskim igrama u Brazilu. Upravo je selekcija domaćina izgleda najsrećnija, jer da su Srbi u Rio de Žaneiru, svašta bi moglo da im se desi. A svašta im se i desilo tokom mesec i nešto više Svetske lige 2016. Treba napomenuti da se momci i selektor ni jednog momenta nisu „trzali“ na kritike „neupućenih“, već su se više okretali onim pravim ljudima koji su bili svesni da su oni sami svakako najviše želeli da se nađu među najboljim sportistima planete i da im je januarski neuspeh pao teže nego bilo kome.
Početak i kraj imaju dosta dodirnih tačaka. Počelo je pobedom nad olimpijskim šampionom, završilo se trijumfom nad svetskim. Ni jedni ni drugi nisu uspeli da osvoje set. Kada se pogledaju finalni mečevi Svetske lige, onda se može videti da je rezultat 3:0 i te kako čest. A upravo se to desilo „kariokama“, skoro da su „počišćeni“ sa terena. Rezultatski, na prvi pogled, jesu bili blizu, ali se uprkos tome može pomenuti ona ocena kada se kaže da je „moglo da se igra do sutra, ne bi nam set uzeli“. Baš tako. Nikada u poslednje vreme naši odbojkaši nisu bili tako nadahnuti, tako odvažni, rešeni, koncentrisani, sa jedne, ali opet nasmejani, puni energije, željni nadigravanja i što je najvažnije pobeda, na drugoj strani. I nisu imali pritisak, mada su sami svesni da kada nose dres sa državnim grbom, uvek moraju da idu na najviši plasman. Možda su sami sebi nametnuli obavezu, da u godini kada će Svetske liga biti jedino takmičenje, pokušaju da je osvoje. I uspelo im je. Ta, za mnoge, čudna družina je u mesec dana uspela po dva puta da pobedi Brazilce, Poljake i Italijane, a „samo“ jednom Ruse. Na finalnom turniru u Krakovu, jedino plavi nisu bili učesnici Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru, a jedino njima su na kraju turnira svi gledali u leđa.
Sada tek ostaje žal što Nikola Grbić neće povesti svoj tim na najveću svetsku sportsku smotru. Jer u ovom sastavu, drhtali bi svi, baš kao što su to činili Iranci, Brazilci, Italijani, Poljaci, Belgijanci, Argentinci, Bugari, Rusi… A posle samo dva vikenda i šest odigranih utakmica, jasno se znalo da je samo jedna, srpska selekcija siguran učesnik „falnal siksa“ (uz domaćina naravno). Jer zabaležili su „šest od šest“. A onda je usledio taj neverovatan trodnevni put do Teherana, gde se izdešavalo sve ono što će igračima i stručnom štabu samo „upotpuniti doživljaj“, jer je završeno „hepi endom“. Ono što je bilo primetno jeste da je naš selektor tokom svakog vikenda, utakmice igrao sa promenjenim postavama. Ni jednom dva dana uzastopno nisu bili isti momci na terenu. Time je svakom dao do znanja da ima prostora i vremena da se dokaže, a svi su opet uzvraćali na pravi način. Tim je disao kao jedan, bili su zajedno na terenu, provodili puno vremena zajedno i van njega. Postali su homogena celina koja je sa nestrpljenjem čekala da neko plati za Evropsko prvenstvo i kvalifikacioni turnir za Rio. I onda je krenulo i nije stalo do samog kraja. Za neke prežaljeni tim je mleo sve što mu se našlo ispred i nije se smirio dok se nije popeo na pobedničko posolje. Prvi put. Stigli su tamo gde nisu njihov trener za sve vreme igračke karijere, pa velikani poput Vanje Grbića, Ivana Miljkovića, Slobodana Kovača, Gorana Vujevića, Slobodana Boškana, Vase Mijića, Andrije Gerića, Đule Meštera, Igora Vušurovića, zatim Veljka i Vlada Petkovića, Nikole Kovačevića, Željka Tanaskovića, pokojnih Žarka Petrovića i Dejana Brđovića… Mnogo je asova koji su stigli na korak od cilja, ali su samo ovi momci iskoračili na tron. Naravno, ova generacija je samo krunisala uspehe, napore i dobre igre prethodnih i sigurno da su od njih dobijali samo čestitke ovih dana. Nema u srpskoj odbojci zle krvi, samo pohvale, saveti, razumevanje. Jer odavno se zna koja je najuspešnija organizacija u Srbiji.
Ne treba zaboraviti da je ovaj tim prošao fazu „tranzicije“ odnosno smene generacije, da su to sve mahom momci koji mogu da igraju zajedno još mnogo godina, da u njemu ima kadetskih svetskih šampiona i da sa mladim selektorom, koji, više nego očigledno, i te kako zna svoj posao, tek počinju da osvajaju medalje. Ovo je samo jedna od njih, jedan od prvih uspeha ove selekcije, sasvim sigurno.
Game over… Next level.
I Bata je bio u Krakovu
Sjajan gest su napravili naši reprezentativci koji su na pobedničko postolje doneli dres Aleksandra Atanasijevića, koji zbog povrede nije mogao da igra na najvažnijim utakmicama ovog leta.
Najpre ga je nekolicina igrača raširila, da se jasno vidi, poslali su mu i nekoliko poruka „uživo“, da bi ga na kraju Neven Majstorović obukao, ali tako da mu je prezime našeg korektora bilo na grudima.
Sigurno da Aleksandru Atanasijeviću nije bilo lako, ali je bio srećan zbog svojih saigrača i prijatelja. Odgovorio je porukom na društvenoj mreži koja je glasila:
– Veće od svake medalje je imati ovakve drugove.
Kratko i više nego jasno.
Baš stručni štab
Pored igrača, mora se pomenuti i stručni štab naše selekcije, jer jedni bez drugih nikako ne mogu. Njge čine selektor Nikola Grbić, njegovi pomoćnici Dragan Kobiljski i Nedžad Osmankač, lekar dr. Ljuban Martinović, fizioterapeut Borko Stojković, kiropraktičar dr. Zoran Maričić, skauti Saša Joksimović i Đorđe Pejić, kondicioni trener Aleksandar Petrović, kao i tim menadžer Laslo Lukač.
Sve to je jedna uspešna celina koja je donela pehar u Srbiju.
Jovovići su bili spremni
Koliko su naši odbojkaši pred finale bili samouvereni, postoji mnogo priča, ali i dokaza. Jedan od njih je i prepiska koju je Nikola Jovović vodio sa svojom majkom, malo posle ručka u nedelju, znači jedno šest sati pre utakmice sa Brazilom.
Vidi se da je završio sa „Prvo mesto se pamti. Tako da ulazimo u istoriju“
Kada je gledao kasnije ovu poruku, setio se još nečega:
– Pred polazak na utakmicu sam ih pozvao i rekao da se speme da budu najponosniji roditelji na svetu.
MVP bez sna
Na mnogo su pitanja pobednici Svetske lige odgovarali, kako na aerodromu, tako i putem telef
ona. Neka su bila logična, a neka na koje su malo i „prevrtali očima“.
– Pita me jedna novinarka šta sam prvo pomislio kad sam se probudio. A ja još nisam ni zaspao. Pa stvarno, slavili smo do kasno, otišli u hotel, spakovali se, iz aviona u avion i pravac Srbija. Kad legnem, pa kad se probudim, onda ću da vidim šta će prvo da mi padne na pamet – rekao je MVP finalnog turnira Marko Ivović.
Golijanin tik uz Grasu
Igrama na finalnom turniru Svetske lige 2016. naši odbojkaši su novom predsedniku OSS Nenadu Golijaninu „omogućili“ da često bude na svečanom podijumu. Naime, prvi čovek srpske odbojke delio je pojedinačna priznanja, ali i medalje našim igračima.
Bio je u društvu visokih funkcionera FIVB, tik pored predsednika dr. Arija Grase da Silve, koji mu je prvi čestitao na uspehu naše selekcije u direktnom duelu sa njegovom.
Boričić je predvideo
Poznato je da je Nikola Grbić, posle neuspeha na januarskim kvalifikacijama za OI u Berlinu, ponudio ostavku tadašnjem predsedniku OSS Aleksandru Boričiću. Potez je obrazložio činjenicom da je to moralni čin posle dva loše odigrana takmičenja na kojima nije izborena olimpijska viza.
Kao odgovor je dobio samo osmeh i odgovor da taj sastanak u „četiri oka“ nije bio da bi se govorilo o ostavci, nego samo kako dalje. Koliko je Aleksandar Boričić, sada predsednik Evropske odbojkaške konfederacije bio u pravu, videlo se najočitije u proteklih mesec dana.
Kolaković: Stvarno najbolji
Prethodni selektor, Igor Kolaković, koji je radio sa nekolicinom ovih momaka, nije krio oduševljenje igrama srpskog tima.
Tako je putem jedne društvene mreže posle polufinala poručio:
– Vi ste čudo.
Već sutradan je promenio u:
– Ne, vi niste čudo, vi ste stvarno najbolji