VIKEND INTERVJU – IVAN MILJKOVIĆ: TERZIĆ JE “KRIV” ZA SVE

Bez njega svetska odbojka ne bi bila ono što je danas. Gde i kad god se pojavi, Ivan Miljković, sa pravom, izaziva veliko interesovanje. Bilo je tako dok je igrao, tako je i sada kada je postao funkcioner u odbojci. I dobro je što je tako, jer odbojku treba dati onima koji su je napravili velikom, koji su je proslavili, koji i posle karijere imaju šta da kažu. Najpre kao prvi potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije, a danas kao generalni direktor Asocijacije profesionalnih odbojkaških klubova. Njegova pojava na terenu bila je ohrabrenje i pozitivna “histerija” za navijače kluba ili reprezentacije za koju je igrao, a orgomna pretnja i neraspoloženje za protivnika i njegove obožavaoce. U nacionalni tim je ušao skoro pa nečujno, da bi kasnije sve to “nadoknadio” brojnim trofejima kada po nekoliko dana hvalospevi o njemu nisu “izlazili” iz novina. Iz njega je otišao na sličan način, jednostavno je tako rešio, a i iz odbojke se povukao jer je smatrao da je za to pravo vreme. Uvek je donosio prave odluke. O sebi ne voli puno da priča, pričaju dela. A “dela” ima od početka do kraja karijere, pa i dan danas.

U reprezentaciji naše zemlje, tada Jugoslavije, “počeo je da igra” godinu dana pre nego što je zaista obukao plavi dres.

Kako sada gledaš na to da si u septembru “tamo neke” 1995. po završetku EP u Atini, zalepio svoju sliku na poster tadašnje naše reprezentacije, osvajača bronzane medalje?

– Taj poster je nešto posebno što iz ove prespektive danas predstavlja težnju i želju za nekim napretkom i moju ideju od samog starta karijere da pravim planove na duže staze.

Kako je godinu dana kasnije izgledao tvoj prvi trening sa “reprezentacijom sa postera”?

– Mislim da je to bilo na Banjici… Jednostavno, ćutis, slušaš, gledaš, radis šta i drugi i nadaš se da ceš ostati još jedan dan duže kako bi upijao znanje od njih.

Gde god si igrao, donosio si titule, na radost navijača. U Turskoj si bio sultan, u Kataru šeik, u Srbiji Ivan grozni, Bog si bio u Grčkoj… Šta si bio u Italiji?

– U Italiji sam bio “Mr. Million”, jer je moj transfer iz Partizana i tom trenutku bio plaćen upravo toliko.

Kako si postigao to da su te navijači svih klubova u kojima si igrao, obožavali, a da su te oni od najvećih rivala izuzetno cenili i nikad vređali ili napadali?

– Možda zato što sam gledao samo svoj deo terena, uvek. Bez protivnika nema utakmice, nema spektakla. A igrači su ti koji svojom igrom stimulišu protivnika da pruži svoj maksimum.

Da li bi, da si mogao, išta promenio u svojoj igračkoj karijeri?

– Zadovoljan sam kako je bilo. Igrao sam u puno zemalja, u svakoj osvojio ono za šta sam i bio pozvan tamo da igram, upoznao dosta osoba, napravio dosta prijateljstava i za mnoge od tih gradova me vezuju kako lične tako i poslovne obaveze. Drugačije je kada se vratiš u neki grad, vidiš se sa ljudima koje poznaješ iz nekog drugog dela života i prošetaš se po kraju gde si nekada živeo.

Mogao si još 2006. da budeš prvi odbojkaš u istoriji koji je potpisao ugovor sa “šest nula”. Zašto nisi prihvatio ponudu da “upišeš cifru”?

– U karijeri je bilo dosta ugovora, još većih ponuda takođe, ali sam neko ko je na odbojku gledao kao na deo života, a sa time su i neke druge stvari takođe imale prioritet prilikom donošenja odluka, gde ići i igrati. Kao što rekoh, ja sam prezadovoljan kako je moje odbojkaško “putovanje” izgledalo.

Zašto nikad nisi želeo da budeš u javnosti onoliko koliko su ti dozvoljavali kvalitet i popularnost? Jel to ono “skromnost je vrlina velikih”?

– Za skromnost imam drugacije mišljenje. Ali nije pitanje skromnosti, već je pitanje koliko je neko spreman da dâ, kako bi dobio. Polazim uvek od toga da želim prvo da dam. A ako neko daje, i nije bas skroman, zar ne?

Kakvu bi karijeru imao kao dizač i ko te je prekomandovao sa te, na poziciju korektora koja te je proslavila?

– Desilo se to 1997. na čuvenom “Majskom” turniru, sa današnjim selektorom ženske reprezentacije Srbije Zoranom Terzićem koji je bio naš trener tada i koji je, zbog određenih igrača, morao malo da se “poigra” sa svima nama i napravi neke, tada čudne poteze. Opet, sa druge strane kao i svi pravi treneri, zbog želje da se pobedi morao je da i preuzme malo odgovornosti i rizikuje, što mu se isplatilo, jer je na kraju turnira ta ekipa Beograda postal prvak. Od tog turnira su me sve manje dovodili u poziciju da igram dizača, što se opet pokazao kao dobar izbor, a Zoran Terzić je u neku ruku “krivac” za to. I danas kada se sretnemo on i ja, šalimo se na račun tog turnira i pitamo se “šta bi bilo kad bi bilo”. Da li bih ja postao to što sam postao, a on ikada postao trener neke ženske ekipe… U svakom slučaju, obojici su nam se na kraju poklopile karte.

Kako gledaš na svojevremeno izjavu Lazara Grozdanovića koji je rekao da je “Ivan Miljković taj koji je bio potreban da reprezentacija koja je bila pri vrhu, konačno bude na vrhu”?

– Izgleda da je i bio u pravu. Ali mojim ulaskom u reprezentaciju i svim kasnijim uspesima, svi zajedno, a tu mislim na igrače i stručni štab, došli su na jos viši nivo “vidljivosti” nego pre. I velika većina je to i iskoristila, naravno, sasvim zasluženo.

Da li se slažeš sa bivšim saigračem Goranom Vujevićem koji je rekao da u današnjoj odbojci nedostaje tehnike iz vašeg doba, da je sada skoro sve bazirano na snazi?

– Zaista pokušavam malo da analiziram ono “prethodno” vreme sa ovim današnjim. I lični zaključak je da je bolje ne tražiti paralele, već iz ovog “sada” izvući prave, korisne stvari, a sakriti nedostatke. Uostalom, zar nije uvek tako bilo…

Da li znaš, kao odbojkaš sa najviše trofeja ukupno (kolektivnih i pojedinačnih), koliko je to? I da li bi mogao sve da ih nabrojiš?

– Naravno da ne bih. Znam samo da je u 17 godina karijere bilo samo dve sezone kada nisam osvojio ni jedan trofej sa klubom. A bilo je sezona kada ih je bilo i po pet!

Koja medalja ti je najdraža i zašto?

– Sidnej, Olimpijske igre 2000. naravno, ali i Beč 2011. gde smo postali prvaci Evrope. Bila je to sezona u kojoj sam bio kapiten reprezentacije i “prvi među jednakima” sa ostalim sjajnim momcima.

Da li nekad pomisliš na poslednji poen u Sidneju i da le te prođe neka jeza ili se bar nasmeješ?

– Retko razmisljam o tome, jer retko gledam unazad.

Da li si ikada bio nespreman?

– Kaže Robin Sarma, “Sreća je brak između pripreme i prilike”. Otkrio sam pre nekoliko godina čitajuci njegovu knjigu ovaj citat, koji sam ja u vrlo sličnoj formi imao uvek u glavi i spram toga se ponašao. Trenirao sam kada su se tokom leta ostali odmarali i letovali, čitao kada su drugi gledali filmove ili igrali igrice, izlazio kada su svi izlazili, ali isto tako i bio među prvima kada je trebalo dati primer kako se radi u sali. Jednostavno sam želeo da budem “rođen spreman”.

Ako si ti korektor najboljeg tima, ko su, od igrača sa kojima si igrao, ostalih šest članova istog?

– Nemoguće ih je odrediti. Bilo bi ih stvarno puno izuzetnih na svakoj poziciji.

Šta je to što si, baveći se odbojkom, naučio najvrednije o životu?

– “Moraš da daš, da bi dobio”. Ali ne samo da ostane na recima, mora biti podržano realnim delima.

Da li je Ivan Miljković pravi primer poslednje rečenog… I te kako!

 

 

 

 

O OSS…

Kakav odnos je ostao između tebe i OSS i zašto si otišao?

– Dve godine u Odbojkaškom savezu Srbije su mi pružile priliku da se upoznam sa “drugom stranom medalje”, onom van terena, pogotovu u mom slučaju i moje, sada već nekadašnje pozicije potpredsednika, zaduženog za odnose na međunarodnom planu. Jako sam zahvalan gospodinu Zoranu Gajicu na prilici koja mi je pružena i za ove dve godine mogu reći da su mi mnoge stvari postale mnogo jasnije. Prilikom mog odlaska na novu pozociju, direktora Association des Clubs Professionnels de Volleyball (ACPV), predočeno je da je moja nova funkcija u mogućem sukobu interesa sa budućim planovima i programima Odbojkaškog saveza Srbije. Opet, nisu samo profesionalni motivi bili ti koji su odneli prevagu. Novi izazovi i porodica u sadašnjem trenutku su mi pomogli da donesem odluku da učestvujem u ACPV projektu.

O ACPV…

Kako funkcioniše ACPV, kakve su vam ideje, koliko posla imaš kao generalni direktor i koliko te sve to inspiriše?

– Žao mi je sto je dosta medija, pa i u Srbiji pisalo o Asocijaciji i planovima bez da me iko pita za moje viđenje svega. Specifičnost sporta u Evropi je dosta različita od “američkog modela”, i ogleda se u poramidalnoj strukturi. U fudbalu, u rukometu, a takođe i podržano od strane Evropske Unije i Međunarodnog olimpijskig komiteta, klubovi pored igrača, liga, reprezentacija i federacija predstavljaju stubove, osnove, učesnike, “stakeholdere” u organizaciji sporta i imaju značajnu ulogu u diskusiji i donošenju odluka koje se tiču njih samih. U fudbalu je to European Clubs Association (klubovi) i imaju, pored European Leagues (lige) i FIFA Pro (igrači) koji zajedno učestvuju sa UEFA u donošenju odluka. Čak su njihovi članovi i u Izvršnim odborima i komisijama UEFA gde se diskutuje o bitnim stvarima. U odbojci je to drugačije, jer su nacionalne federacije te koje predstavljaju klubove na svim sastancima. Ako zamislimo jednu federaciju, koja je na primer na sastanku gde se priča o kalendaru takmičenja… Ona bi tada trebalo da brani interese svojih klubova i svojih nacionalnih selekcija što predstavlja klasični sukob interesa, gde klubovi ostaju totalno nereprezentovani. Koliko je meni poznato, u odbojci u dosta zemalja klubovi čak i nemaju pravo glasa za predsesnika federacije, a on bi trebalo da štiti njihove interese. Malo čudno, zar ne? I ne samo kalendar, postoji dosta pitanja koja su otvorena i koje klubovi žele da pokušaju da reše zajedno sa CEV i FIVB, na primer plaćanja transfera, osiguranje igrača, rang lista samo za klubove, i slično, ali mozete pretpostaviti snagu jednog malog kluba da se izbori za tako nešto. Veći, jači i bitniji klub možda i dođe u situaciju da izloži problem, ali pojedinačna rešenja nemaju svrhu ako ne postoji sistem koji zadovoljava veliku većinu. Ima dosta ideja i ima želje da se neke stvari promene, i one zaista mogu doneti neke izmene u odbojci u budućnosti. Za sve je potrebno malo dobre volje i želje da se saslušaju svi. Jedna vrlo bitna stvar, a vezana je za način takmičenja, jeste i sistem redistribucije zarade od internacionalnih takmičenja klubova. Isto se može primeniti i na nacionalne timove, baš kao u slučaju fudbala. Ne treba misliti da to funkcioniše samo zato što je fudbal u pitanju, može da se napravi i u odbojci, jer je u pitanju sistem podrške svim klubovima koji su se izborili da učestvuju na internacionalnom nivou. Ovo što je CEV uradio poslednje, povećao nagrade za najbolje klubove, kako muške tako i ženske na zavrsnom delu Lige šampiona, je nešto što zaista pozdravljam i mislim da klubovi treba da budu nagrađeni za izuzetne uspehe. Međutim, ako se pogleda o kojim klubovima se radi, vidi se da su to već dosta bogati klubovi, sa veoma velikim budžetima za odbojkaške uslove. A šta sa onima koji imaju nekoliko puta manje budžete, a opet su tu među osam najboljih… Ono što nedostaje jeste da i klubovi koji su kroz celo takmičenje plaćali troškove putovanja, hotela, organizacije utakmice (sala, TV prenos), plaćali supervizore i sudije, da na neki način i oni budi zadovoljeni. Bar da delimično pokriju troškove i tako možda razmisle o nekom većem budžetu i boljim rezultatima, jer će bolji rezultati možda doneti malo više novca nazad od redostribucije i možda čak uspeju i da budu “pozitivni”. To bi bilo idealno. Onda se ne bi možda dešavale situacije da nestaju klubovi kao što su Maksikono Parma, Sisli Trevizo, Foppedreti Bergamo, Dešpar Peruđa, Las Palmas, AON Viena… Onda bi klubovi počeli da ulažu još više u proizvodnju igrača, posebno muškaraca, kojih je mnogo manje od devojčica danas. A prostora ima, pogotovu ako bi klubovi počeli da svoja TV prava za internacionalne utakmice pokušaju da prodaju za više od ovoga sto dobijaju danas, a mislim da je to sigurno izvodljivo. ACPV je za internacionalno takmičenje klubova koje bi omogućilo da svi učesnici zajedno sa organizatorom učestvuju u pripremi, organizaciji i samom izvođenju, sa unapred poznatim interesom za svakog od njih pojedinačno. Samo zajedničkom željom i energijom je moguće napraviti zaista vrhunsko takmičenje koje bi predstavljalo evropsku klupsku odbojku, kao najjače klupsko takmičenje u celom svetu. Iskreno verujem da to može, uz pomoć sponzora, investitora, banaka, fondova i pojedinaca.

Devojke će biti prave

Da li možemo opet da se radujemo olimpijskom zlatu u odbojci?

– Pa devojke su spremne, to su pokazale u Japanu. A na svima nama je samo da im ne otežamo jos više. Biće one prave kada treba.

Brzina smeča

Da li ti je neko nekad izmerio brzinu smeča ili servisa?

– U moje vreme je merenje brzine tek bilo u povoju i više se koristilo za neku statistiku nego za javno prikazivanje.